Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milan Burgić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Vaspitno-poprvni dom „Kruševac“, čiji je zakonski zastupnik Državno prvobranilaštvo, Odeljenje u Kraljevu, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2811/20 od 06.07.2021. godine, u sednici veća 08.03.2023. godine. godine, doneo je

R E Š E NJ E

USVAJA SE revizija tužioca i ukida presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2811/20 od 06.07.2021. godine i predmet vraća tom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kruševcu P1 54/2020 od 01.07.2020. godine usvojen je tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu na ime neisplaćenog odmora u toku rada za period od 01.03.2015. godine do 01.03.2018. godine isplati određene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže određenom u prvom stavu izreke, kao i da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 93.790,00 dinara.

Apelacioni sud u Kragujevcu odlučujući o žalbi tužene, presudom Gž1 2811/20 od 06.07.2021. godine preinačio je navedenu prvostepenu presudu tako što je u celosti odbio tužbeni zahtev i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odluči primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija dozvoljna na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/2020), pa je ispitao pobijanu presudu u granicama razloga propisanih odredbom člana 408. ZPP i našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku je utvrđeno da je tužilac u utuženom periodu od marta 2015. godine do marta 2018. godine kao zaposlen na neodređeno vreme obavljao poslove ... u zatvorenom odeljenju u Službi za obezbeđenje lica lišenih slobode u Vaspitno- popravnom domu u Kruševcu, da je radno vreme ... iznosilo po 12 sati u dnevnoj i u noćnoj smeni, da je za 12 sati rada propisana pauza u trajanju od 60 minuta i da je tužiocu u utuženom periodu plata isplaćivana prema evidenciji radnog vremena za efektivno radno vreme. Prihvatajući tvrdnje tužioca i dvojice svedoka da se u zatvorenom odeljenju ... nije obezbeđivala zamena za korišćenje pauze u smeni dvojice ..., a da je načelnik odeljenja odredio da u dnevnoj smeni stražari pauzu koriste od 14 do 15 časova kada su maloletnici čije su obezbeđenje vršili bili u kolektivnoj prostoriji i da se stražari koji rade u istoj smeni organizuju kako će koristiti pauzu, prvostepeni sud je zaključio da je tužena nezakonito uskratila pravo tužioca na dnevni odmor u toku rada u trajanju od jednog sata u svakoj smeni i obavezao tuženu da isplati tužiocu iznose obračunate putem vešačenja po principu uvećanja plate po Posebnom kolektivnom ugovoru za državne organe od 26% osnovne zarade za noćni rad i 26% zarade za prekovremeni rad. U pravnim razlozima, sud se pozvao na član 14.stav 1. Zakona o državnim službenicima, član 64. Zakona o radu i članove 11. i 34. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe.

Drugostepeni sud nije prihvatio zaključak prvostepenog suda o osnovanosti tužbenog zahteva , već je iskazujući drugačije pravno stanovište prvostepenu presudu preinačio i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan. Imajući u vidu da Zakon o državnim službenicima („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 79/05 - 157/20) u članu 4. stav 1. propisuje da se na prava i dužnosti državnih službenika koji nisu uređeni ovim ili posebnim zakonom ili drugim propisom, primenjuje opšti propis o radu i Poseban kolektivni ugovor za državne organe, a da je Zakonom o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05 ... 95/18) u članu 64. odredbama stavova 4. i 5. propisano da odmor u toku dnevnog rada ne može da se koristi na početku i na kraju radnog vremena i da se vreme provedeno na dnevnom odmoru uračunava u radno vreme, drugostepeni sud pravilno zaključuje da iz navedenog ne proizilazi da pravo na korišćenje dnevnog odmora podrazumeva kontinuirani odmor u trajanju od 60 minuta, jer se ovaj odmor može koristiti i parcijalno, prema potrebi organizacije obavljanja posla. Međutim, nadalje zaključuje da tužilac nema pravo na naknadu koju potražuje, jer nisu ispunjeni uslovi za ostvarenje prava na naknadu štete. Pre svega, tužilac nije dokazao da je šteta nastala, kod činjenica da se vreme odmora uračunava u radno vreme na osnovu kojeg se isplaćuje zarada zaposlenom, bez obzira da li je isti koristio odmor ili ne, i da je tužena tužiocu u utuženom periodu isplaćivala platu obračunatu prema odredbama članova 1-22 Zakona o platama državnih službenika i nameštenika. Po oceni drugostepenog suda, u konkretnom slučaju ne radi se ni o radu dužem od punog radnog vremena, da bi tužilac za te časove rada imao pravo na uvećanu platu, kao da je rad obavljen u produženom radnom vremenu, pa je i visina utuženog potraživanja tužioca pogrešno utvrđena u visini prava na uvećanu platu.

Revizija je osnovana u osporavanju pravilnosti primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pobijana presuda je doneta uz neprihvatljivo pravno stanovište. Tačno je da se vreme odmora u toku rada u trajanju od 60 minuta uračunava u radno vreme na osnovu kojeg je tužiocu isplaćena zarada, što i nije sporno u ovoj pravnoj stvari. Ovde se spornim javlja pitanje da li tužilac ostvaruje pravo na naknadu štete ako je krivicom poslodavca bio onemogućen da koristi pravo na dnevni odmor u toku rada. Za zaključak o krivici poslodavca nužno je bilo dokazati da u smenama rada (dnevnog i noćnog) tužilac objektivno nije mogao da koristi 60 minuta odmora u celoj smeni dvanaestočasovnog rada i da je razlog tome bio uspostavljeni režim rada stražara u zatvorenom odeljenju u Službi obezbeđenja. Na okolnosti organizacije rada i korišćenja pauza, u postupku je izveden dokaz saslušanjem tužioca i trojice svedoka, od kojih se svedok BB načelnik Službe obezbeđenja u iskazu izjasnio kako je naredbom Upravnika bio propisan režim rada u zatvorenom odeljenju i organizovan u dnevnoj i noćnoj smeni rada stražara, ali njegovom iskazu dovoljna pažnja nije posvećena, niti je utvrđena tačna sadržina naredbe i donosioca, koja se pominje i u iskazima drugih saslušanih lica (kao naredba načelnika). S tim u vezi nije ispitano ni da li je u Pravilniku o radu tuženog propisano kako se i na koji način organizuje korišćenje dnevnog odmora za pojedine službe, u čijoj je nadležnosti da organizuje i kontroliše da li se i kako sprovodi. Reč je o činjenicama koje uživaju značaj po spornom pitanju da li je tužilac krivicom poslodavca bio onemogućen da koristi dnevni odmor u toku rada.

Navedeno drugostepeni sud nije razmotrio, kao ni žalbeno osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja i ocene dokaza, zbog čega je pobijana presuda drugostepenog suda morala biti ukinuta i predmet vraćen tom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom odlučivanju u žalbenom postupku, drugostepeni sud će imati u vidu primedbe iznete u ovom rešenju, u cilju donošenja pravilne i zakonite odluke.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić