Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1599/22 od 13.04.2022. godine, odbijene su žalbe tužioca i tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1791/21 od 18.01.2022. godine u usvajajućem i odbijajućem delu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je odbijena žalba tuženog, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog, radi ujednačavanja sudske prakse u pogledu primene Kolektivnog ugovora za akcionarsko društvo za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd („Službeni glasnik Železnice Srbije“ broj 25 od 24.05.2018. godine), na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20, u daljem tekstu: ZPP), pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod pravnog prethodnika tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd, da bi posle statusnih promena kod istog, izdvajanjem uz osnivanje novih pravnih lica nastavio rad kod tuženog na osnovu zaključenog Aneksa ugovora o radu od 28.08.2015. godine. U spornom periodu 01.04.2018. godine do 24.05.2018. godine, tuženi je primenjivao opšte akte svog pravnog prethodnika „Železnice Srbije“ AD Beograd o to Kolektivni ugovor „Železnice Srbije“ iz 2015. godine, u kojem je navedeno da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora. U ovom Kolektivnom ugovoru nije navedena vrednost naknade za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa svedena na jedan radni čas, niti su oni iskazani u procentu. Tuženi je doneo nov Kolektivni ugovor od 24.05.2018. godine, koji je stupio na snagu narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Železnice Srbije“ osim odredaba koje se odnose na obračun i isplatu zarada i drugih primanja zaposlenih, po kojem se isti primenjuje počev od isplate zarade za mart 2018. godine. U spornom periodu tuženi je obračunao i isplatio tužiocu naknadu za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u skladu sa odredbama Kolektivnog ugovora tuženog iz 2018. godine. Prvostepeni sud je na osnovu veštačenja od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrdio visinu razlike između isplaćenih i traženih iznosa predmetnih naknada za sporni period od 01.04.2018. godine, do 24.05.2018. godine, spram kriterijuma iz Kolektivnih ugovora poslodavca prethodnika iz 1995. godine i 2000. godine, kao i visini obračunate zatezne kamate.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da se visina predmetnih naknada za sporni period ne može utvrditi primenom odredbi Kolektivnog ugovora iz 2018. godine, jer je Ustavom Republike Srbije u članu 197. između ostalog zabranjeno povratno dejstvo opštih akata, pa ne postoji mogućnost retroaktivne primene Kolektivnog ugovora tuženog u periodu kad on nije bio donet, a to je sporni period.

Prema oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo, zbog čega su preinačene drugostepena i prvostepena presuda i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Odredbama člana 118. stav 1. tač. 5) i 6) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Visina troškova iz stava 1. tačka 5) ovog člana mora biti izražena u novcu (stav 2).

Na osnovu odredbe člana 105. stav 3. Zakona o radu, pod zaradom u smislu stava 1. tog člana, smatraju se sva primanja iz radnog odnosa, osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tač. 4) i 5), člana 118. tač. 1) do 4), člana 119, člana 120. tačka 1) i člana 158. tog zakona. Pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora predviđeno je u članu 118. stav 1. tač. 5) i 6), pa i primanja po tom osnovu spadaju u zaradu.

Kolektivni ugovor za Akcionarsko društvo za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd od 24.05.2018. godine, u odredbi člana 94, propisuje naknadu troškova za ishranu u toku rada, a u odredbi člana 95. naknadu troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Saglasno odredbi člana 153, ovaj Kolektivni ugovor je stupio na snagu narednog dana od dana objavljivanja u Službenom glasniku „Železnice Srbije“, a njegove odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarada, naknada zarada i drugih primanja zaposlenih, primenjuju se počev od zarade za mart 2018. godine.

U konkretnom slučaju, tužiocu je naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.03.2018. do 24.05.2018. godine isplaćena na osnovu Kolektivnog ugovora tuženog od 24.05.2018. godine, koji je predvideo da se njegove odredbe odnose na obračun i isplatu zarada, naknada zarada i drugih primanja zaposlenih počev od zarade za mart 2018. godine. Pošto se pod zaradom smatra naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da je tuženi, kao poslodavac, ispunio svoju zakonsku obavezu prema tužiocu, kao zaposlenom, pa tužilac neosnovano traži isplatu razlike između tih iznosa i iznosa koji bi mu pripadali na osnovu prethodnog Kolektivnog ugovora koji je bio u primeni kod pravnog prethodnika tuženog.

Vrhovni sud nije prihvatio stanovište nižestepenih sudova da se visina naknade koja pripada tužiocu na ime troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom periodu nije mogla utvrđivati primenom Kolektivnog ugovora tuženog od 24.05.2018. godine, uz obrazloženje da je u pitanju retroaktivna primena opšteg akta koja je suprotna izričitoj zabrani iz člana 197. Ustava Republike Srbije. Naime, u uslovima centralizovane ustavne kontrole u našoj zemlji redovni sudovi ne raspolažu ovlašćenjem kontrole ustavnosti opštih akata, jer je ta kontrola, saglasno odredbama člana 167. stav 1. Ustava, u isključivoj nadležnosti Ustavnog suda. Redovni sud ne može odbiti da u parničnom postupku primeni neku odredbu opšteg pravnog akta koji je na pravnoj snazi onda kada sumnja da je ta odredba neustavna, već u takvoj situaciji može pokrenuti postupak ocene njene ustavnosti pred Ustavnim sudom. U radnom sporu, sud je ovlašćen da ne primeni Kolektivni ugovor samo u slučajevima propisanim odredbama čl. 8-10. Zakona o radu, koji u ovoj parnici ne postoje.

S obzirom na to da tužilac svoj tužbeni zahtev nije zasnovao na činjenici da je Ustavni sud svojom odlukom utvrdio neustavnost odredbe člana 153. Kolektivnog ugovora tuženog od 24.05.2018. godine, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u stavu drugom izreke.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji pa mu, na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka. Iznos naknade troškova tuženom Vrhovni sud je odmerio prema opredeljenom troškovniku i to: na ime sastava revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12 .... 37/21) i na ime sudske takse na na žalbu u iznosu od 2.556,54 dinara, sudske takse na reviziju u iznosu od 5.113,08 dinara i presudu po reviziji u iznosu od 7.669,62 dinara, prema Tarifnom broju 1. stav 1. tačka 2. iz Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ br. 28/94 ... 95/18) u ukupnom iznosu od 33.339,24 dinara.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 404, 416. stav 1. i 165. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić