Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, a prema navodima revizije i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužilje.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na određeno vreme do 24.08.2018. godine, kada je zaključila ugovor o radu na neodređeno vreme na poslovima ''... u Odeljenju za ... . Osporenim rešenjem tuženog od 26.11.2018. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 1. i 5. Zakona o radu i to nesavesno ili nemarno izvršavanje radne obaveze, kao i povrede radne obaveze iz člana 111. stav 1. alineja 1. i 13. Kolektivnog ugovora tuženog od 27.07.2018. godine, koja se ogleda u tome da tužilja prilikom izvršavanja radnih obaveza i zadataka nije poštovala proceduru i rokove propisane internim aktima kompanije koji se odnose na uplatu premije osiguranja, odnosno da je dopunskim izveštajem o kontroli od 21.09.2018. godine utvrđeno da je u periodu 2017.-2018. godine u odnosu na polise iz uzoraka koje su navedene u izveštaju postupala suprotno Odluci generalnog direktora o naplati premije osiguranja od 26.03.2013. godine, suprotno odredbi člana 3. Pravilnika o plaćanju premije i odobravanju popusta i suprotno drugim propisima kompanije koji regulišu način plaćanja premije, tako što je od osiguranika primala novac (premiju) u gotovini na ruke i taj novac nije uplaćivala odmah ili najkasnije sutradan na račun kompanije kao što je propisano, već je uplatu vršila sa zakašnjenjem od po nekoliko dana do 331 dan. Dugovani iznos premije je na dan 15.06.2018. godine iznosio 42.000,00 dinara, a na dan 27.06.2018. godine 12.000,00 dinara. Postupanje sa prodatim polisama osiguranja od prodaje do arhiviranja polise prolazi kroz različite faze, a rad tužilje sa polisama vezan je za samo jednu fazu u toku postupka sa određenom polisom i u rad sa polisom su uključene različite službe i nadležni službenici tuženog. Tužilja je u radu imala otvorene stavke, ali su otvorene stavke imali i svi zaposleni. Iz izveštaja interne revizije tuženog utvrđuje se da su kašnjenja automatski evidentirana kao kašnjenja u uplati premije što ukazuje da vreme predaje polise Službi kontrole, a potom i vreme proknjiženja nisu bili predmet revizije, pa su predmetni izveštaji nepotpuni jer se ne vidi dinamika prelaska određene polise iz jedne faze postupanja u drugu, iz čega bi se jasno moglo utvrditi u kojoj fazi je zapravo do kašnjenja došlo. Pored toga, tužilji je stavljeno na teret postupanje suprotno Odluci generalnog direktora od 26.03.2013. godine, koja ne reguliše obavezu zaposlenih na poslovima prodaje osiguranja, da naplaćeni novac od premije uplati na tekući račun kompanije istog dana ili najkasnije sutradan, već se određuje da će se naplata premije u gotovini vršiti isključivo preko šaltera banke ili pošte, što znači da naplata premije u gotovini nije predviđena kao način plaćanja, niti je uplata premije na račun kompanije od strane prodavca osiguranja u roku koji je naveden propisana navedenom Odlukom. Tužilja je u postupku kontrole svojom platnom karticom izvršila uplatu premija po određenom broju polisa. Utvrđeno je dalje da je tužilji stavljeno na teret izvršenje povrede radne obaveze koja je nastala u vremenu pre nego što je Kolektivni ugovor tuženog (''Službeni glasnik Kompanije'', br. 30/18) od 27.07.2018. godine), stupio na snagu pa je konkretizacija, individualizacija i pravna kvalifikacija povrede radne obaveze koja se tužilji stavlja na teret izvršena na osnovu opšteg akta tuženog koji nije važio u vreme koje je u osporenom rešenju označeno kao vreme izvršenja povrede radne obaveze.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da je predmetno rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito, jer u disciplinskom postupku protiv tužilje nije utvrđeno da li je do kašnjenja došlo u domenu rada referenta prodaje, odnosno preuzimača rizika na kom radnom mestu je radila tužilja, ili je do kašnjenja došlo u domenu rada kontrolora ili Službe finansija prilikom proknjiženja premije, niti da je tužilja od korisnika osiguranja primala novac za uplatu premije, a potom da novac nije uplaćivala, već je sa uplatom kasnila i isti koristila za sopstvene potrebe. Činjenica da je tužilja u postupku kontrole svojom karticom izvršila uplatu premija po određenom broju polisa nije sama za sebe apsolutni dokaz da je tužilja imala svesnu nameru da nesavesno i neuredno izvršava svoje radne obaveze, jer u toku disciplinskog postupka nije utvrđeno na koji način i pod kojim okolnostima je došlo do toga da postoji određen broj neuplaćenih polisa, već je ova okolnost prihvaćena kao osnov postojanja povrede radne obaveze na strani tužilje. Kako u disciplinskom postupku nije jasno i nedvosmisleno utvrđena krivica tužilje osporeno rešenje je poništeno i tuženi obavezan da tužilju vrati na rad.

Drugostepeni sud je izrazio suprotno stanovište, nalazeći da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, budući da da su postojale nepravilnosti u radu tužilje koje čine povredu radne obaveze, koja joj je stavljena na teret, jer nije poštovala proceduru i rokove propisane internim aktima Kompanije koji se odnose na uplatu premije osiguranja, zaključujući da do kašnjenja u plaćanju premije nije došlo zbog neažurinosti finansijske službe tuženog, već zbog neuplaćene premije, pri čemu je internim aktima tuženog predviđeno da se naplata premije u gotovini vrši isključivo preko šaltera banke ili pošte, što znači da plaćanje premije direktno prodavcu osiguranja nije predviđeno kao način uplate premije. Povreda radne obaveze predviđena Kolektivnim ugovorom tuženog od 27.07.2018. godine, u odredbi člana 111. stav 1. alineja 1 .i 13. je na isti način bila predviđena i prethodnim Kolektivnim ugovorom tuženog koji je objavljen u ''Službenom listu Kompanije'', br. 5/15, 35/16 i 8/17, čija primena je produžena sporazumom o produženju roka važenja Kolektivnog ugovora Kompanije koji je objavljen u ''Službenom listu Kompanije'', br. 8/18. Na osnovu iznetog, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan.

Odredbom člana 179. stav 2. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05...95/2018), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to pod tačkom 1), ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze; i pod tačkom 5), ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu.

Nasavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza postoji kada se zaposleni na radu ne ponaša onako kako iziskuju procedure i rokovi propisani internim aktima poslodavca i standardi uslovljeni karakterom radnog procesa u kome učestvuje. U sporu iz radnog odnosa, sud zakonitost osporenog rešenja ceni sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava, povrede pravila postupka i činjeničnog stanja iz osporenog rešenja. Za zakonitost osporenog rešenja o prestanku radnog odnosa otkazom ugovora o radu dovoljno je postojanje jednog otkaznog razloga koji predstavlja osnov za prestanak radnog odnosa, pri čemu je obaveza poslodavca u postupku koji prethodi otkazivanju ugovora o radu da pouzdano utvrdi da je zaposleni svojom krivicom učinio povredu radne obaveze.

U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja zaključio da, imajući u vidu interna akta tuženog, te uobičajena pravila postupanja utvrđena ocenom iskaza saslušanih svedoka, u disciplinskom postupku protiv tužilje nije utvrđeno da li je kašnjenje koje se tužilji stavlja na teret isključivo u domenu rada referenta prodaje, odnosno preuzimača rizika na kom radnom mestu je radila tužilja, ili je do kašnjenja došlo u domenu rada kontrolora ili Službe finansija prilikom proknjiženja premije, niti da je tužilja od korisnika osiguranja primala novac za uplatu premije i na koji način i pod kojim okolnostima je došlo do toga da postoji određen broj neuplaćenih polisa. Drugostepeni sud je prihvatajući utvrđeno činjenično stanje, zaključio suprotno da je tužilja postupala protivno navedenim internim aktima, te da nije poštovala proceduru i rokove propisane internim aktima Kompanije koji se odnose na uplatu premije osiguranja. Tužilji je stavljeno na teret da je od osiguranika primala novac (premiju) u gotovini na ruke i taj novac nije uplaćivala odmah ili najkasnije sutradan na račun Kompanije kao što je propisano, već da je uplatu vršila sa zakašnjenjem, pri čemu je komisija tuženog izvršila analizu određenog broja polisa u postupku kontrole po prigovoru tužilje i izvršila korekciju u dopunskom izveštaju, u kome se daje prikaz kašnjenja sa uplatom premija za određene polise. U izveštaju su taksativno navedene polise u kojima postoji kašnjenje sa uplatom premije, pri čemu se naplata premije u gotovini vrši isključivo preko šaltera banke i pošte, iz čega sledi da plaćanje premije direktno prodavcu osiguranja nije predviđeno kao način plaćanja.

Polazeći od navedenog, za povredu radne obaveze tužilje u ovom slučaju nije toliko od značaja vreme kašnjenja sa uplatom premije po izdatim polisama, mada ni ta činjenica nije zanemarljiva, već činjenica da je tužilji stavljeno na teret da je od osiguranika primala novac (premiju) u gotovini na ruke i isti uplaćivala sa zakašnjenjem, suprotno Odluci generalnog direktora od 26.03.2013. godine, koja određuje da će se naplata premije u gotovini vršiti isključivo preko šaltera banke ili pošte, što znači da naplata premije u gotovini nije predviđena kao način plaćanja. Komisija tuženog izvršila je analizu određenog broja polisa u postupku kontrole, a zatim po prigovoru tužilje izvršila korekciju u dopunskom izveštaju i u tom smislu su i bili navodi žalbe tužene, da prvostepeni sud nije pravilno ocenio navedeni izveštaj koji po shvatanju žalbe nije konkretno osporen od strane tužilje. Sledom navedenog, drugostepeni sud nije u potpunosti razjasnio istinitost činjeničnog stanja iz osporenog rešenja, sa stanovišta sadržine svih izvedenih dokaza, odnosno istinitosti činjenica koje obrazuju otkazni razlog. Zbog toga je pobijana drugostepena presuda morala biti ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje, kako bi u ponovnom postupku otklonio navedene nedostatke, imajući u vidu žalbene navode o pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, te razjasniti navedene bitne činjenice, kako bi bio u mogućnosti da donese pravilnu i zakonitu odluku.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno kao u izreci rešenja.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković