U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u pravnoj stvari tužilaca AA iz ..., BB iz ..., VV iz ..., GG iz ... i DD iz ..., čiji su punomoćnici Nikola Lekić i Vuk Vasiljević, advokati iz ..., protiv tuženog Doma zdravlja Pančevo, čiji je punomoćnik Aleksandra Smilevski, advokat iz ..., radi utvrđenja i zaštite od diskriminacije u oblasti rada, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2572/19 od 14.11.2019. godine, u sednici održanoj 31.03.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena proti presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2572/19 od 14.11.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Pančevu P1 3/18 od 25.01.2019. godine, odbijen je zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da je tuženi diskrminatorski postupao prema tužiocima narušavanjem uživanja pod jednakim uslovima prava na jednaku naknadu za radi jednake vrednosti u Domu zdravlja Pančevo, primenom pogrešnog koeficijenta za obračun i isplatu plata. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilaca, kojim su tražili da se zabrani tuženom dalje narušavanje uživanja pod jednakim uslovima prava na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti prema tužiocima. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tuženi da radi uklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja za obračun i isplatu plate tužiocima, a za poslove koje obavljaju, primenjuje koeficijent propisan Uredbom o koeficijentima za obračuna i isplatu plata zaposlenih u javnim službama. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužilaca da se naredi objavljivanje presude u javnom glasilu „Politika“, o trošku tuženog. Stavom petim izreke, obavezani su tužioci da tuženom na ime troškova postupka plate 48.950,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do konačne isplate. Stavom šestim izreke, odbijen je zahtev tuženog da mu se na iznos glavnice troškova postupka dosudi zakonska zatezna kamata i za period od dana presuđenja do dana izvršnosti.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2572/19 od 14.11.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, ukinuto je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom i šestom izreke prvostepene presude i predmet vraćen istom sudu na ponovni postupak u tom delu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 87/18), utvrdio da revizija tužilaca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su zaposleni kod tuženog na radnom mestu vozača sanitetskog transporta i za to radno mesto tužicima je zarada obračunavana uz primenu koeficijenta 8,98. Pravilnikom o sistematizaciji tuženog za to radno mesto predviđen je srednji stepen stručne spreme, dok je za radno mesto vozača u službi hitne medicinske pomoći dovoljan i treći stepen VK vozača. Tužioci su završili edukaciju iz urgentne medicine, i prilikom izlaska na teren, pored hitnog sanitetskog prevoza, pomažu prilikom unošenja i iznošenja nepokretnih pacijenata, što je predviđeno tačkom 40. i 41. Pravilnika, s tim da na terenu obavljaju i druge poslove i to reanimaciju i imobilizaciju povređenog ili naglo obolelog lica, rukuju instalisanim uređajima u vozilu, sirenom, rotacijom, radio stanicom, kardiološkom stolicom, nosilima, EKG, defibrilatorom, respiratorom i aspiratorom, koji vozači ne koriste, ali prepoznaju u sistemu i na zahtev lekara ih donose do mesta nesreće, nezgode ili povrede. Učestvuju u reanimaciji i imobilizaciji zajedno sa lekarom i tehničarem, pod nadzorom lekara i upustvima lekara. Zaposleni u Gradskom zavodu za hitnu medicinsku pomoć Beograd i Novi Sad na radnom mestu vozača u hitnoj pomoći i vozača sanitetskog vozila u Odeljenju saobraćajne operative, obavljaju iste poslove i shodno Uredbi o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama vrši im se obračun zarade po koeficijentu od 13,57.

Tužioci, kao zaposleni na radnom mestu vozača sanitetskog transporta ističu da ostvaruju manju zaradu usled primene nižeg koeficijenta prilikom obračuna zarada od 8,46 u odnosu na koeficijent koji se primenjuje prilikom obračuna zarada zaposlenih u istoj službi - hitna medicinska pomoć, na teritoriji Grada Beograda i Novog Sada od 13,57, da za takvo postupanje nema opravdanog razloga, sa kojih razloga su tražili da se utvrdi da je tuženi diskriminatorski postupao prema njima, da se zabrani tuženom dalje takvo postupanje i da se presuda objavi u javnom glasilu „Politika“.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su odlučili nižestepeni sudovi kada su odbili, kao neosnovane zahteve tužilaca, pravilnom primenom materijalnog prava.

Članom 18. Zakona o radu, propisano je da je zabranjena neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlene, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksulano opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo.

Članom 16. stavom 1. Zakona o zabrani diskriminacije, propisano je da je zabranjena diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti.

Članom 165. stavom 1. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, br. 107/05), propisano je da su zdravstveni radnici lica koja imaju završen medicinski, stomatološki odnosno farmaceutski fakultet, kao i lica sa završenom drugom školom zdravstvene struke, a koja neposredno kao profesiju obavljaju zdravstvenu delatnost u zdravstvenim ustanovama ili pravatnoj praksi, pod uslovima propisanim zakonom, a stavom 2. istog člana da zdravstveni saradnik jeste lice sa srednjom, višom, odnosno visokom stručnom spremom koje obavlja određene poslove zdravstvene zaštite u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi.

Članom 2. tačkom 13. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 44/2001), propisan je koeficijenat od 13,57 za obračun plata zaposlenih koji vrše zdravstvenu negu, hospitalizovanih bolesnika na intenzivnoj nezi, između ostalog i na hitnom prijemu bolesnika, hitnu medicinsku pomoć, poslove sanitetskog transporta uz pružanje hitne medicinske pomoći i rukovanje instalisanih sistema u vozilu (IV stepen stručne spreme). Istom članom propisan je koeficijent od 8,98 za poslove tehničkog održavanja, poslove na pripremi hrane, poslove na uspostavljanju telefonskih veza većih intenziteta, poslove sanitetskog transporta bolesnika, vozača, daktilografa i slično za koje se traži III stepen stručne spreme.

Tužioci, kao zaposleni na radnom mestu vozača sanitetskog transporta ističu da ostvaruju manju zaradu usled primene nižeg koeficijenta prilikom obračuna zarada od 8,46 u odnosu na koeficijent koji se primenjuje prilikom obračuna zarada zaposlenih u istoj službi - hitna medicinska pomoć na teritoriji Grada Beograda i Novog Sada od 13,57. Neopravdano pravljene razlike u postupanju prema nekom licu u odnosu na druga lica koja su u istoj ili sličnoj situaciji predstavlja akt diskriminacije iz čega sledi da je za postojanje diskriminacije potrebno da se lice koje traži zaštitu zbog diskriminacije nalazi u uporedivoj ili bitno sličnoj situaciji u odnosu na druga lica u odnosu na koja smatra da je diskriminisano, pa ukoliko se ne nalazi u takvoj situaciji, diskriminacije nema. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tužioci nisu u istoj situaciji kao zaposleni u službi hitne medicinske pomoći, s obzirom da je utvrđeno da su tužioci zaposleni kod tuženog na radnom mestu vozača sanitetskog transporta i da im se zarada za navedeno radno mesto obračunava primenom koeficijenta 8,98, koji je Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama propisan i za poslove sanitetskog transporta bolesnika, za koji se traži III stepen stručne spreme, pa kako vozači sanitetskog transporta nisu zdravstveni radnici u skladu sa napred citiranim odredbama zakona i uredbe i pored završene obuke za pružanje medicinske koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, odnosno koeficijent od 13,57, iz čega proizlazi da u ponašanju tuženog nema diskrimonatorskog ponašanja. Naime, nema diskriminacije kada se za obavljanje određenih poslova zahteva određena stručna sprema ili određena specijalizacija, odnosno stručnost, pa stoga tužiocima nije povređeno načelo na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, niti je učinjena diskriminacija prema tužiocima jer je tuženi tužiocima isplaćivao plate primenom koeficijenta za obračun plate shodno navedenoj uredbi, za posao koji obavljaju i za koji je predviđen koeficijent po kojem tuženi obračunava platu. Činjenica da su tužioci završili obuku za pružanje medicinske pomoći je bez značaja, s obzirom da je članom 173. Zakona o zdravstvenoj zaštiti zabranjeno obavljanje zdravstvene delatnosti od strane lica koja se u smislu ovog zakona ne smatraju zdravstvenim radnicima i zdravstvenim saradnicima.

Stoga su neosnovani navodi revizije tužilaca o pogrešnoj primeni materijalnog prava, jer je tuženi tužiocima isplaćivao zaradu u skladu sa Uredbom, sa kojih razloga nije izvršena diskriminacija tužilaca, s obzirom da je tuženi kao poslodavac u svemu postupao u skladu sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti i Uredbi o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koja je doneta na osnovu Zakona o platama zaposlenih u javnim službama.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić