Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna ravizija).

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog, Vrhovni sud je našao da nema uslova da se dozvoli odlučivanje.

Prema razlozima pobijane presude, tužiocu je dosuđena razlika između utvrđene visine naknade troškova za ishranu u toku rada, predviđena Kolektivnim ugovorom tuženog, i naknade koja mu je po tom osnovu isplaćena u utuženom periodu (naknada koja se isplaćuje u gotovom novcu i u bonovima). Utvrđena dogovorena visina naknade predstavlja neto iznos naknade, koji se kao takav ima u celosti isplatiti tužiocu.

Imajući u vidu razloge na kojima je zasnovana pobijana drugostepena presuda, Vrhovni sud je stanovišta da nema osnova da se dozvoli odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog o navedenom pravnom pitanju. Zaposleni u skladu sa odredbom člana 118. stav 1. tačka 5. Zakona o radu ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada, a visina troškova mora biti izražena u novcu. Bez obzira na ustanovljen bruto princip zarade, koja u skladu sa odredbom člana 105. Zakona o radu u sebi sadrži poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade, pojedinačne odredbe kolektivnih ugovora i ugovora o radu tumače se onako kako su definisane, odnosno onako kako glase. Bruto princip zarade podrazumeva da zarada u sebi sadrži poreze i doprinose, pri čemu se u ugovoru o radu i drugim relevantnim aktima uvek navodi i neto iznos zarade. U situaciji kada se u aktima poslodavca na navede konkretan novčani iznos koji se po određenom osnovu ima isplatiti zaposlenom, ne može se na štetu zaposlenih zaključiti da je reč o ugovorenom bruto iznosu.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je našao da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, kao ni za ujednačavanjem sudske prakse, te je primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije tuženog u skladu sa odredbom člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog nedozvoljena.

Prema prirodi tražene pravne zaštite, ova parnica spada u parnice iz radnih odnosa, budući da tužilac tužbenim zahtevom traži isplatu na ime toplog obroka i regresa. Međutim, odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je u parnicama iz radnih sporova revizija dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Van ovih radnih sporova revizija nije dozvoljena, osim ukoliko se tužba ne odnosi na novčano potraživanje, kada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka, prema vrednosti spora.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužbu radi isplate tužilac je podneo 23.12.2021. godine, a vrednost predmeta spora ne dostiže zahtevani revizijski cenzus, zbog čega je revizija tuženog nedozvoljena.

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je odbacio reviziju tuženog kao nedozvoljenu, te je primenom odredbe člana 413. ZPP doneo odluku kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Gordana Komnenić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković