Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3130/2018 od 11.01.2019. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom, sedmom, osmom, devetom i desetom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca da se obaveže tužena da tužiocima isplati na ime naknade štete za neisplaćenu zaradu, na ime naknade štete zbog neisplaćenog kosovskog dodatka i neisplaćenog bonusa, pojedinačno opredeljene mesečne iznose, bliže određene ovim stavom izreke, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu jedanaest izreke prvostepene presude i odbijen zahtev tužilaca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 471.148,86 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana nastupanja uslova za izvršenje, pa do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju su blagovremeno izjavili tužioci, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14) i utvrdio da je revizija tužilaca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su do 2008. godine, odnosno proglašenja nezavisne Republike Kosovo radili u kosovskoj policiji, da bi zatim kod tužene zasnovali radni odnos tako što su se javili u Policijsku stanicu ..., gde su potpisali rešenja o zasnivanju radnog odnosa, koja nisu dobili. Platu i bonuse su primali do juna 2013. godine, kada je isplata prekinuta bez obrazloženja. Kosovski dodatak im nije isplaćivan, a rešenja o prestanku radnog odnosa ukoliko su doneta nisu primili. Iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je visina potraživanja tužilaca na ime neisplaćenih plata, kosovskog dodatka i bonusa za sporni period.

Prvostepeni sud je usvojio tužbene zahteve tužilaca s obzirom da iz utvrđenih činjenica proizlazi da su tužioci u spornom periodu obavljali rad za tuženu, a da im navedena potraživanja na koja imaju pravo nisu isplaćena. Naime, iz iskaza tužilaca i dopisa RF PIO od 15.11.2016. godine, proizlazi da su do juna 2013. godine tužioci za svoj rad primali redovne plate i bonuse, bili prijavljeni kao korisnici osiguranja i tužena im uplaćivala doprinose na ime obaveznog socijalnog, zdravstvenog i penzijskog osiguranja. Nakon juna 2013. godine tužioci su nastavili da rade, ali im tužena za obavljeni rad nije isplatila platu shodno odredbi člana 104. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbene zahteve tužilaca iz razloga što su tužioci u navedenom periodu od 2009. do 31.05.2013. godine, kod tužene obavljali faktički rad ili rad van radnog odnosa za koji im je tužena isplaćivala naknadu, ali kako iz iskaza tužilaca proizlazi da su prestali da rade posle 31.05.2013. godine, to im prema mišljenju drugostepenog suda, nakon tog perioda ni ne pripada naknada zbog izgubljene plate, kao ni kosovski dodatak, niti bonus, pa nema ni osnova po kome potražuju ove naknade štete i utužene iznose. Takođe, drugostepeni sud je zaključio da tužioci nisu mogli da ostvare istovremeno radni odnos kod dva poslodavca i da primaju dve plate, s obzirom da su u ... potpisali rešenja o zasnivanju radnog odnosa za rad u Kosovskoj policiji i za rad pri Republici Srbiji i da su primali platu i od MUP-a i od kosovske policije.

Imajući u vidu sve okolnosti slučaja, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta na osnovu pogrešne primene materijalnog prava zbog čega je izostalo utvrđenje relevantnih činjenica, na okolnost da li je radno-pravni status tužilaca kao zaposlenih na neodređeno vreme bio regulisan kod tužene nakon juna 2013. godine, kada je tužena prestala da im isplaćuje plate i bonuse bez obrazloženja, a od čega zavise potraživanja tužilaca u ovoj pravnoj stvari.

Naime, da bi neko ostvario pravo na zaradu i druga primanja, u smislu člana 104. Zakona o radu, potrebno je da je obavljao rad za poslodavca, odnosno da mu poslodavac omogući da radi, a čime se u konkretnom slučaju drugostepeni sud nije bavio.

U konkretnom slučaju, zbog pogrešne primene materijalnog prava ostalo je nepotpuno utvrđeno da li su tužioci i nakon juna 2013. godine, bili radno angažovani kod tužene. Naime, drugostepeni sud nije utvrdio postupanje tužene kao poslodavca nakon juna 2013. godine, odnosno da li su tužioci bili onemogućeni da rade i ostvaruju platu koju bi prema redovnom toku stvari ostvarivali. Nejasno je na osnovu čega je drugostepeni sud zaključio da je tužiocima prestao radni odnos 31.05.2013. godine, s obzirom da tužioci tvrde da su nastavili da obavljaju svoje zadatke i nakon što je tužena prestala da im isplaćuje plate.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud je ukinuo pobijanu odluku uz vraćanje predmeta drugostepenom sudu na ponovno suđenje, primenom člana 416. ZPP.

Potrebno je da drugostepeni sud utvrdi da li su tužioci obavljali rad kod tužene i ako jesu da li je takav rad imao sve elemente radnog odnosa (s obzirom da tužioci ne poseduju rešenja o zasnivanju i prestanku radnog odnosa), naročito nakon juna 2013. godine. Takođe, ukoliko utvrdi da su tužioci bili u radnom odnosu kod tužene da li im je po prestanku radnog odnosa tužena omogućila pravo na pravni lek iz člana 210. Zakona o policiji, a ukoliko to nije učinila i tužiocima radno-pravni status nije regulisala u spornom periodu, da li ih je ona na taj način onemogućila da rade i ostvaruju platu koju bi prema redovnom toku stvari ostvarivali.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će nakon što postupi po navedenim primedbama doneti zakonitu odluku o tužbenim zahtevima tužilaca.

Predsednik veća – sudija

Biserka Živanović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić