.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 2951/2021
17.11.2021. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović, Spomenke Zarić, Jelice Bojanić Kerkez i Vesne Subić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Rajka Jasika, advokat iz ..., protiv tuženog A.D. „Srbija Voz“, Beograd, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2386/21 od 16.06.2021. godine, u sednici održanoj 17.11.2021. godine, doneo je
R E Š E NJ E
PRIHVATA SE predlog tužioca za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.
UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2386/21 od 16.06.2021. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2115/19 od 23.02.2021. godine i predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2115/19 od 23.02.2021. godine, stavom prvim i drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, za period od marta 2017. godine do februara 2018. godine, isplati pojedinačno opredeljene iznose, sa zakonskom zateznom kamatom počev od datuma dospelosti, pa do isplate, bliže određene ovim stavovima izreke, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2386/21 od 16.06.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, potvrđena prvostepena presuda i odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o istoj odlučuje kao o posebnoj reviziji, primenom odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/2014), za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse, budući da je Vrhovni kasacioni sud u više odluka izrazio stav u situaciji kada poslodavac pravo zaposlenih na isplatu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, ne iskaže u platnoj listi zaposlenih, koji se razlikuje od stava izraženog u pobijanoj presudi. U drugom stavu istog člana, propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava prvog ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija. Iz tog razloga odlučeno je kao u prvom stavu izreke.
Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema činjeničnom stanju, na kome su zasnovane pobijane odluke tužilac je nakon statusne promene AD „Železnice Srbije“ izdvajanjem uz osnivanje, nastavio da radi kod tuženog od 01.09.2015. godine. U ovoj pravnoj stvari potražuje naknadu za ishranu u toku rada i naknadu za regres, za period od marta 2017. godine do februara 2018. godine, navodeći da mu tuženi ove naknade nije isplaćivao. Veštačenjem je utvrđeno da je tuženi vršio obračun zarade tužiocu kao proizvod vrednosti jednog radnog časa, koeficijenta radnog mesta i mesečnog fonda časova, u skladu sa članom 5. Aneksa Kolektivnog ugovora, s tim da tuženi naknadu na ime toplog obroka i regresa nije iskazao kao posebnu stavku u obračunskim listama tužioca, niti kroz obračun osnovne zarade, pa je veštak za sporni period utvrdio visinu ovih naknada, u skladu sa odredbama Kolektivnih ugovora tuženog. Tuženi nije dostavio strukturu cene rada.
Nižestepenim odlukama je odbijen tužbeni zahtev za isplatu naknade regresa za godišnji odmor, kao i naknade na ime troškova ishrane u toku rada, uz zaključak sudova da su ovi troškovi tužiocu isplaćeni pravilno, kroz cenu rada, a da nije od uticaja činjenica što ove naknade nisu vrednosno iskazane, niti što se ne može utvrditi u kom procentu učestvuju u vrednosti jednog radnog časa.
Vrhovni kasacioni sud nalazi da je nižestepenim odlukama pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepravilno utvrđeno.
Zakonom o radu propisano je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom, a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, propisano je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 1, 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Počev od 01.01.2006. godine, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovoriti manji ili veći iznos regresa i toplog obroka od onoga koji je predviđen Opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko su doneli odluku kojom su predvideli visinu regresa i toplog obroka. Međutim, u konkretnom slučaju, tuženi u toku postupka nije dostavio takvu odluku sudu, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da istu nije ni doneo. Pri tom, visina troškova na ime regresa za godišnji odmor i na ime troškova ishrane u toku rada mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. Imajući ovo u vidu, ne može se prihvatiti ni navod tuženog, kao ni zaključak sudova, da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da tuženi nije mogao da se izjasne o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i topli obrok iskazao u platnoj listi zaposlenih (pa i tužiocu), kako je to propisano članom 105. stav 1. i članom 121. stav 1. Zakona o radu. Ukoliko bi se prihvatilo stanovište nižestepenih sudova da je vrednost ovih naknada uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, tada visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila u srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što se ne može prihvatiti, jer takav obračun nije pravilan. Na osnovu iznetog, proizlazi zaključak da je tuženi, u pogledu isplate navedenih naknada, citirane zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca.
Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.
U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.
Predsednik veća – sudija
Jasminka Stanojević, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
