Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju iz svih zakonom predviđenih razloga.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa tuženom zaključila dva ugovora o privremenim i povremenim poslovima i to 20.12.2019. i 17.06.2020. godine, u trajanju od najviše 120 radnih dana u kalendarskoj godini. Tužilja je kod tužene bila radno angažovana do 14.12.2020. godine kada joj je uručeno rešenje broj ../20 od 04.12.2020. godine kojim je tužilji otkazan ugovor o privremenim i povremenim poslovima sa 04.12.2020. godine. Prema zaključenim ugovorima tužilja je kod tužene trebala da obavlja poslove arhiviranja dokumentacije i sređivanje pasive, kao i druge prateće poslove za potrebe uprave. Međutim, za vreme radnog angažovanja kod tužene tužilja je bez obzira na predmet ugovora obavljala sve poslove u vezi sa registracijom vozila, ličnih karata, pasošima, uverenjima, kao i odgovorima izvršiteljima. Tužilja je obavljala i poslove arhiviranja dokumentacije i sređivanja poslova pasive, kao i druge prateće poslove a koji su bili u vezi sa osnovnim poslovima koje je obavljala. Pravilnikom tužene o sistematizaciji radnih mesta sistematizovano je radno mesto u Službi za ... poslove.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilje osnovan. Nalazi da su naznačeni ugovori o privremenim i povremenim poslovima simulovani ugovori jer su služili da prikriju činjenicu da je potreba za poslovima koje je tužilja obavljala kod tuženog poslodavca trajnijeg karaktera te da je reč o ugovorima koji imaju karakter ugovora o radu na određeno vreme iako su imenovani kao ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Iz toga proizlazi da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme shodno odredbi čl. 197. i 37. Zakona o radu. Zaključio je da u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbi Zakona o budžetskom sistemu a iz razloga što se institut privremenih i povremenih poslova ne može zloupotrebljavati i koristiti u situacijama kada kod poslodavca postoji stalna potreba za obavljanjem određenog posla.

Drugostepeni sud je zaključio da je prvostepena odluka doneta pogrešnom primenom materijalnog prava. Nalazi da Zakon o policiji („Službeni glasnik RS“, br. 6/16... 87/18) nije regulisao pitanje preobražaja (odnosno prerastanja) radnog odnosa zaposlenih. Odredba člana 250. naznačenog zakona upućuje na shodnu primenu propisa o državnim službenicima u slučaju kada ovim zakonom, propisima donetim na osnovu ovog zakona i Posebnim kolektivnim ugovorom za policijske službenike nije drugačije propisano, te se na rešavanje navedenog spornog pitanja imaju primeniti odredbe Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br. 79/05... 157/20). Odredbom člana 63. stav 6. citiranog zakona propisano je da radni odnos na određeno vreme ne može da preraste u radni odnos na neodređeno vreme, izuzev: pripravniku, kada položi državni ili poseban stručni ispit i državnom službeniku na određeno vreme koji u skladu sa stavovima 2. i 4. ovog člana zasnovao radni odnos zbog privremeno povećanog obima posla. Stoga i pored zaključka prvostepenog suda da predmetni ugovori o obavljanju privremeni i povremenih poslova imaju karakter ugovora o radu na određeno vreme, imajući u vidu napred naznačene odredbe Zakona o državnim službenicima proizlazi da ne postoji mogućnost da na osnovu tih ugovora radni odnos tužilji na određeno vreme preraste u radni odnos na neodređeno vreme. U konkretnom slučaju trebalo je primeniti i odredbe Zakona o budžetskom sistemu. Prema članu 27e stav 34. Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“, br. 108/13... 72/19) propisano je da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licem radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2020. godine. Prema odredbi člana 105. naznačenog zakona propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona. Stoga proizlazi da je odredba člana 105. Zakona o budžetskom sistemu lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu, pa nije bilo uslova za preobražaj radnog odnosa tužilje na neodređeno vreme. Preinačio je prvostepenu presudu i odbio zahtev za sticanje statusa zaposlene na neodređeno vreme i da se utvrdi da je zasnovan radni odnos na neodređeno vreme od 07.06.2020. godine. Iz toga proizlazi da je neosnovan zahtev tužilje za vraćanje na rad. Tužilja nije dokazala postojanje činjenice koje bi predstavljale razlog za poništaj rešenja od 04.12.2020. godine kojim joj je otkazan ugovor o privremenim i povremenim poslovima od 07.06.2020. godine. Kako je prema članu 191. stav 1. Zakona o radu sud apsolutno nenadležan da u radnopravnoj materiji odlučuje po sistemu pune jurisdikcije o raspoređivanju zaposlenih već je ovlašćen samo da zaposlenog vrati na rad, to je shodno odredbi člana 391. stav 2. ZPP ukinuo prvostepenu presudu u tom delu zahteva i tužbu tužilje odbacio kao nedozvoljenu.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je stanovište drugostepenog suda da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan, odnosno da je tužba tužilje u delu zahteva za raspoređivanje na konkretno radno mesto nedozvoljena.

Pravilno je zaključio drugostepeni sud da u ovom slučaju ne može doći do primene odredbe člana 37. Zakona o radu. Ovo iz razloga što Zakon o policiji, u svojim odredbama ne sadrži norme koje regulišu pitanja preobražaja radnog odnosa zaposlenih te da shodno članu 250. i 100. upućuje na shodnu primenu odredbi Zakona o državnim službenicima. Međutim, član 63. stav 6. je propisao kada radni odnos na određeno vreme ne može da preraste u radni odnos izuzev u određenim slučajevima, u koje slučajeve tužilja ne može biti podvedena. Dalje, pravilan je zaključak drugostepenog suda da u ovom slučaju mora doći do primene odredbe člana 27e stav 34. Zakona o budžetskom sistemu kojim je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licem radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2020. godine, te da shodno članu 105. istog zakona je propisano da ako su odredbe drugih zakona odnosno propisa u suprotnosti sa ovim zakonom primenjuju se odredbe tog zakona. Iz toga proizlazi da su odredbe Zakona o budžetskom sistemu norme lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu i u slučaju kada je prekoračen rok u pogledu trajanja radnog odnosa više od 120 dana, ne može se primeniti odredba člana 37. Zakona o radu koji reguliše da u takvim slučajevima se ima smatrati da ne postoje ugovori da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme. Zbog svega iznetog, ne može se smatrati da je tužilja zasnovala radni odnos kod tužene na neodređeno vreme.

Pravilna je i odluka suda kojom je ukinut deo prvostepene presude i odbačena tužba u pogledu raspoređivanja tužilje na radno mesto službenik za ... poslove, a ovo iz razloga što shodno članu 191. stav 1. Zakona o radu sud ne može u tom delu odlučivati u sistemu pune jurisdikcije – raspoređivanje zaposlenih jer je to isključivo autonomno pravo poslodavca. Stoga je pravilno postupio drugostepeni sud kada je shodno odredbi člana 391. stav 2. ZPP prvostepenu presudu u tom delu ukinuo i tužbu odbacio kao nedozvoljenu.

Iz svih napred iznetih razloga, ne mogu se prihvatiti navodi iz revizije tužilje kao osnovani.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković