Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je dostavila odgovor na reviziju tuženog. Troškove revizijskog postupka je tražila opredeljeno. Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog bila u radnom odnosu na osnovu ugovora o radu od 01.03.2009. godine, tako što je bila raspoređena na radno mesto „prodavac“ u ogranku tuženog – prodavnica broj ... . Tuženi je doneo Odluku o brisanju ogranka – prodavnice broj ... 10.10.2018. godine, pa je, na osnovu te Odluke, Agencija za privredne registre donela rešenje 24.10.2018. godine kojim se taj ogranak briše. Rešenjem koje je tuženi doneo, na osnovu čl. 192. i 193. u vezi sa članom 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005... 75/14) i Odluke direktora preduzeća od 25.01.2019. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu broj ../09 od 01.03.2009. godine, zbog prestanka potrebe za njenim radom – tehnološki višak. U obrazloženju je navedeno da je direktor preduzeća izvršio organizacione, tehnološke i ekonomske promene u društvu te doneo odluku o smanjenju broja izvršilaca na radnom mestu“ prodavac“ i da je zbog tih promena u preduzeću „prestala potreba za obavljanjem navedenih poslova pa se zaposlenoj otkazuje ugovor o radu“. Tužilji nije isplaćena otpremnina. Počev od 10.06.2019. godine tužilja je zasnovala radni odnos kod novog poslodavca na određeno vreme, sa nepunim radnim vremenom, za obavljanje poslova trgovca i zbog toga nije tražila vraćanje na rad kod tuženog već naknadu štete u iznosu od 15 zarada. Tužilja ima ukupan radni staž kod tuženog u trajanju od 17 godina 11 meseci i 5 dana a u momentu ukidanja prodavnice tuženog bila je na porodiljskom odsustvu. Rođena je ...1982. godine, udata, ima dvoje maloletne dece a njen supružnik je zaposlen i prima prosečnu zaradu od oko 40.000,00 dinara. Porodica stanuje u dvosobnom stanu u ... čiji je vlasnik tužilja koja, sem tog stana, ne poseduje druge nepokretnosti niti njen suprug poseduje nepokretnosti. Nakon prestanka radnog odnosa kod tuženog, tužilja je od januara 2019. godine primala naknadu Nacionalne službe za zapošljavanje, kao nezaposleno lice, u iznosu od oko 15.000,00 dinara, a nakon što se zaposlila, u junu 2019. godine, to pravo joj je prestalo.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom odredbi materijalnog prava poništili rešenje tuženog kojim je tužilji nezakonito prestao radni odnos i obavezali ga da joj naknadi štetu zbog izgubljene zarade te da joj, po osnovu naknade štete zbog nezakonitog otkaza, isplati 15 mesečnih zarada.

Navodima revizije tuženog, neosnovano se osporava primena materijalnog prava.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/2018), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Na osnovu odredbe člana 158. stav 1. istog Zakona, poslodavac je dužan da, pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u skladu sa ovim članom. Pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa propisane su odredbom člana 191. Zakona o radu, tako što ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kom zaposleni nije radio (stav 1). Ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će, na zahtev zaposlenog, obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog (u zavisnosti od vremena provedenog u radnom odnosu kod poslodavca, godina života zaposlenog i broja izdržavanih članova porodice (stav 5).

U konkretnom slučaju, pobijanim rešenjem tužilji je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njenim radom kao tehnološkom višku sa obrazloženjem da je direktor preduzeća izvršio organizacione, tehnološke i ekonomske promene u društvu i doneo odluku o smanjenju broja izvršilaca na radnom mestu „prodavac“.

Zakon o radu ne sadrži kriterijume kojih je poslodavac dužan da se pridržava pri određivanju na koje će se zaposlene odnositi prestanak potrebe za radom, već propisuje postupak koji se u tom slučaju primenjuje i određuje prava koja je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenima za čijim je radom prestala potreba. Saglasno navedenom, Zakon razlikuje dve situacije: jednu, kada zbog nastalih promena dođe do ukidanja određenih službi ili radnih mesta i prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla; drugu, kada dođe do smanjenja obima posla i time do smanjenog broja izvršilaca na određenim poslovima. U slučaju ukidanja radnog mesta, osnovni uslov za otkaz ugovora o radu zaposlenom višku je da poslodavac nema mogućnosti da ga rasporedi na druge poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, a u slučaju da dođe do smanjenog broja izvršilaca na određenom poslu, potrebno je da se izvrši izbor zaposlenih koji su višak i za čijim radom prestaje potreba. Institut „zabrane zloupotrebe prava“, štiti zaposlenog, kao opšte važeći princip u ugovornom pravu (član 13. Zakona o obligacionim odnosima) koji se supsidijarno primenjuje i u oblasti rada. Zloupotreba prava postoji kada poslodavac u postupku davanja otkaza poštuje formu ali ne i suštinu (razloge) instituta tzv. viška zaposlenih, odnosno ako vređa njegov cilj i svrhu. Kada se određeni poslovi obavljaju od strane više izvršilaca i kada zbog tehnoloških promena dođe do smanjenja broja izvršilaca na određenom poslu, onda je za postojanje opravdanosti ovog zakonskog razloga za otkaz ugovora o radu zaposlenom, nužno postojanje stvarnih i objektivnih okolnosti, pošto poslodavac nema diskreciono pravo da, bez određenog kriterijuma, sam odluči koji zaposleni predstavljaju višak, već naprotiv, određivanje lica koja predstavljaju višak od više izvršilaca na istom radnom mestu, bez primene kriterijuma, takvu odluku čini nezakonitom. Tuženi je dakle, prilikom donošenja odluke o otkazu ugovora o radu tužilji, zbog prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla ili smanjenja obima posla usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, bio u obavezi da u obrazloženju rešenja navede, najpre, zbog čega je ukinuto radno mesto tužilje, ako je to ovde slučaj, a potom i konkretne razloge zbog kojih je tužilja proglašena viškom, odnosno koji su kriterijumi bili primenjivani pri odlučivanju ko će od više zaposlenih na radnom mestu „prodavac“ biti proglašen tehnološkim viškom, ako je ovo taj slučaj, a tuženi nije tako postupio. Sud ne ceni opravdanost i celishodnost organizacionih, tehnoloških i ekonomskih mera poslodavca niti njegovu odluku o potrebnom broju radnika na nekom radnom mestu međutim, pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu tužilje iz ovog razloga, da bi bilo zakonito, je moralo da sadrži jasno obrazloženje razloga zbog kojih je upravo tužilji otkazan ugovor o radu. Tužilja je, u tom smislu, ako se radi o smanjenju broja zaposlenih, morala da bude izložena konkurenciji sa ostalim zaposlenima na istim poslovima što podrazumeva obrazloženu ocenu rezultata rada za svakog zaposlenog sa opisom svakog od elemenata kriterijuma po predviđenoj proceduri. Tek u situaciji kada bi, primenom kriterijuma, tužilja mogla da bude oglašena viškom zaposlenih, a tuženi ne bi bio u mogućnosti da je rasporedi na druge odgovarajuće poslove prema njenoj stručnoj spremi i radnoj sposobnosti, tuženi je imao mogućnost da donese rešenje o otkazu ugovora o radu. Drugačije postupanje, odnosno otkaz ugovora o radu bez navođenja kriterijuma koji su primenjeni i na osnovu kojih je utvrđeno ko od više zaposlenih predstavlja višak i bez navođenja razloga o nemogućnosti poslodavca da tužilju rasporedi na druge poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, rešenje o otkazu ugovora o radu čini nezakonitim, kako su pravilno zaključili nižestepeni sudovi. Ovo posebno imajući u vidu da tuženi tužilji nije isplatio otpremninu a bio je dužan na osnovu odredbe člana 158. stav 1. Zakona o radu.

Pošto je tužilji nezakonito prestao radni odnos, tuženi je pravilnom primenom odredbe člana 191. st. 1. i 5. Zakona o radu, obavezan da joj naknadi štetu zbog izgubljene zarade za period od 31.01.2019. do 31.12.2019. godine, u iznosu koji je umanjen za prihode koje je tužilja ostvarila kod drugog poslodavca, i da u njenu korist uplati pripadajuće doprinose nadležnim fondovima kao i da joj naknadi štetu u visini 15 zarada budući da tužilja nije tražila vraćanje na rad, kao posledicu nezakonitog prestanka radnog odnosa, u iznosu koji je pravilno odmeren prema vremenu provedenom u radnom odnosu kod tuženog, godinama života tužilje i broj izdržavanih članova porodice.

Neosnovani su navodi revizije tuženog da je u ovom slučaju trebalo primeniti odredbu člana 191. stav 7. Zakona o radu, pošto je očigledno da je postojao osnov za prestanak radnog odnosa tužilji i donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu ali da je poslodavac propustio da joj isplati otpremninu u skladu sa zakonom. Suprotno tim navodima revizije revidenta, u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 191. stav 7. Zakona o radu, jer iz utvrđenih činjenica u toku postupka, a naročito sadržine pobijanog rešenja, nije utvrđeno da je postojao osnov za prestanak radnog odnosa tužilji.

Odluka o troškovima parničnog postupka je pravilna jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i člana 154. Zakona parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić