Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3183/18 od 24.06.2019. godine, stavom prvim izreke, žalba tuženog je delimično usvojena, rešenje o troškovima postupka sadržano u prvostepenoj presudi delimično preinačeno tako što je odbijen zahtev tužilaca za naknadu troškova postupka preko iznosa od 225.302,32 dinara sa zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate, a u ostalom delu žalba tuženog i žalba tužilaca je odbijena i prvostepena presuda u delu kojim su usvojeni zahtevi i u delu kojim su odbijeni primarni i eventualni protivtužbeni zahtevi potvrđena. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zakonom propisanih razloga, da bi podneskom od 21.08.2019. godine povukao reviziju u odnosu na AA, a ostao pri izjavljenoj reviziji u odnosu na BB.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je usvojen zahtev tužilje BB za utvrđenje ništavosti i poništaj, a odbijen protivtužbeni zahtev za utvrđenje u odnosu na tužilju BB, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 18/20), i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 238/2011 od 11.05.2012. godine (postala pravnosnažna 22.11.2012. godine), poništeno je rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužilji BB od 12.11.2010. godine i obavezan je tuženi da tužilju vrati u radni odnos na njene ranije poslove ili poslove koji odgovaraju vrsti i stepenu njene stručne spreme i prijavi je kod nadležnih službi obaveznog socijalnog osiguranja od dana prestanka radnog odnosa. Postupajući po navedenoj presudi tuženi je rešenjem od 18.01.2013. godine rasporedio tužilju BB na poslove ... u Ekspozituri ..., u mestu rada ..., gde je tužilja započela sa radom 15.03.2013. godine i imala pravo na osnovnu zaradu u visini od 833 boda, što u vrednosti od 1 boda od 33,0644 dinara bruto iznosi 27.543,00 dinara bruto. Tužilja BB je 22.10.2016. godine ostvarila pravo na starosnu penziju.

Sporazumom o regulisanju međusobnih potraživanja i vansudskom poravnanju od 31.10.2013. godine, koji je zaključen između tuženog i tužilje BB, koji sporazum je u ime i za račun BB zaključila i potpisala advokat Enike Veg, utvrđen je način izvršenja i visina međusobnih potraživanja koja proizlaze iz pravnosnažne i izvršne presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1 238/2011 od 11.05.2012. godine, na način kako je to bliže navedeno u članu 2. i 3. sporazuma. U članu 4. sporazuma navedeno je da tužilja BB, koja je vraćena na rad na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1 238/2011 od 11.05.2012. godine, počev od 15.03.2013. godine, zaključenjem ovog sporazuma izjavljuje i potvrđuje da ne želi da ostane na radu kod tuženog te prihvata da joj radni odnos prestane 31.10.2013. godine, zbog neposedovanja potrebnih znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi, na osnovu člana 179. stav 1. tačka1. Zakona o radu i člana 131. stav 1. tačka 1. Kolektivnog ugovora kod tuženog, da se odriče prava na otkazni rok shodno odredbama člana 189. Zakona o radu i člana 132. Kolektivnog ugovora tuženog i da neće pokretati radni spor pred nadležnim sudom čiji bi predmet tužbenog zahteva bio poništenje otkaza ugovora o radu. U članu 5. Sporazuma navedeno je da zaključenjem ovog sporazuma i njegovim izvršenjem od strane tuženog, da strane sporazuma saglasno potvđuju da: 1) tužilja BB neće sudski ili vansudski zahtevati bilo koja druga eventualna potraživanja iz ili u vezi sa radnopravnim odnosom kod tuženog; 2) tuženi neće potraživati povraćaj isplaćenih novčanih sredstava na ime otpremnine po osnovu rešenja o otkazu ugovora o radu zbog prestanka potrebe za radom tužilje BB od 12.11.2010. godine. U članu 7. sporazuma navedeno je da su strane sporazuma saglasne da ovom vansudskom poravnanju daju snagu izvršnog naslova. U članu 8. sporazuma navedeno je da strane sporazuma saglasno izjavljuju da su ovaj sporazum pročitale te da ga potpisuju kao izraz svoje slobodne volje. Navedeni sporazum u ime tužilje BB potpisala je advokat Enike Veg, a u ime tuženog generalni direktor. Pre zaključenja navedenog sporazuma vođeni su pregovori između tuženog i advokata Enike Veg, kojoj je tužilja BB dala opšte punomoćje o zastupanju u postupku pregovora oko isplate izostalih zarada i drugih primanja po osnovu nezakonitog otkaza, ali ne i punomoćje kojim je izričito ovlašćuje da raskine radni odnos. Enike Veg je zastupala i ostale zaposlene čija su rešenja o otkazu ugovora o radu poništena, pri tome je insistirala da tuženi ne kontaktira pojedinačno zaposlene u vezi spornih pitanja, već da se pregovori vode isključivo sa njom i njen predlog je bio da se zaposlenima otkaže ugovor o radu zbog neposedovanja potrebnih znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima rade, što je tuženi prihvatio.

Odlukom tuženog od 02.10.2013. godine formirana je Komisija od tri člana radi utvrđivanja da li zaposleni poseduju potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima rade, koja Komisija nije izvršila kontrolu rada tužilje radi utvrđenja posedovanja potrebnih znanja i sposobnosti za obavljanje poslova kod tuženog, a izveštaji Komisije su fingirani za potrebe dogovorenog načina prestanka radnog odnosa zaposlenih. Upozorenjem o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu od 15.10.2013. godine upozorena je tužilja BB da u periodu od 3 meseca neprekidno, od 01.07.2013. godine do 30.09.2013. godine nije pokazala posedovanje potrebnih znanja i sposobnosti za obavljanje poslova u skladu sa ugovorom o radu od 01.04.2004. godine, i da će joj se otkazati ugovor o radu od 01.04.2004. godine, shodno odredbi člana 179. stav 1. Zakona o radu i člana 130. stav 1. tačka 1. Kolektivnog ugovora. Tužilji je ostavljen rok od 5 radnih dana od dana prijema upozorenja, da se izjasni o činjenicama i navodima upozorenja. Rešenjem tuženog o otkazu ugovora o radu od 25.10.2013. godine, tužilji BB otkazan je ugovor o radu od 01.04.2004. godine sa izmenamai dopunama, iz razloga što ne poseduje potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi u periodu od 3 meseca neprekidno, odnosno od 01.07.2013. godine do 30.09.2013. godine u skladu sa ugovorom o radu.

Advokat Enike Veg je tužilji 22.11.2013. godine, u Novom Sadu uručila upozorenje i rešenje o prestanku radnog odnosa i svu dokumentaciju. Tom prilikom tužilji BB predočen je i zaključen sporazum o regulisanju međusobnih potraživanja i vansudskom poravnanju, ali joj Enike Veg nije uručila primerak sporazuma, a tužilja do momenta čitanja sporazuma nije bila upoznata sa činjenicom da je sporazum zaključen i u odnosu na regulisanje njenog daljeg radno-prvnog statusa kod tuženog, niti da su u odnosu na navedeno uopšte i vođeni pregovori.

Tužilja BB vraćena je na posao kod tuženog na radno mesto ... i imala je pravo na osnovnu zaradu u visini od 833 boda, što u vrednosti od 1 boda od 33,0644 dinara bruto iznosi 27.543,00 dinra bruto. U periodu od 01.11.2013. godine do 27.11.2015. godine bila je korisnik naknade po osnovu nezaposlenosti, a 22.10.2016. godine ostvarila je pravo na starosnu penziju. Obračunata naknada štete po osnovu izgubljene zarade uvećane za minuli rad za period od 01.11.2013. godine do 21.10.2016. godine ukupno je 817.757,39 dinara, a visina otpremnine je 299.812,53 dinara.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili zahtev tužilje BB i utvrdili delimičnu ništavost sporazuma o regulisanju međusobnih potraživanja i vansudskom poravnanju od 31.10.2013. godine u delu koji se odnosi na prestanak radnog odnosa tužilje kod tuženog, poništili sporno rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu od 25.10.2013. godine i obavezali tuženog da joj naknadi štetu u visini zarade koju bi ostvarila da je radila do odlaska u penziju i da kod nadležnih fondova uplati pripadajuće doprinose, a razloge koje su nižestepeni sudovi dali za svoju odluku u svemu kao dovoljne i jasne prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Članom 175. tačkom 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05, 61/05, 54/09, 32/13), propisano je da radni odnos prestaje sporazumom između zaposlenog i poslodavca. Članom 177. stavom 1. istog zakona propisano je da radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog, dok je stavom 2. istog člana propisano da pre potpisivanja sporazuma, poslodavac je dužan da zaposlenog pisanim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti.

Iz napred citiranih odredbi Zakona o radu sledi da radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodava i zaposlenog. Inicijativa za sporazumni prestanak radnog odnosa može da usledi kako od zaposlenog, tako i od poslodavca. Osnov za prestanak radnog odnosa jeste sporazum koji zaključuju poslodavac i zaposleni. Za poslodavca, koji je pravno lice sporazum zaključuje direktor, odnosno drugi organ zastupanja ili lice koje on ovlasti, a što se zaposlenog tiče, on može sam da zaključi sporazum, ali to može da učiniti i preko drugog lica, po opštim propisima o zastupanju. Članom 91. stavom 1. Zakona o obligacionim odnosima, koji se u ovom slučaju ima primeniti po opštim propisima o zastupanju, punomoćnik može preduzimati samo one pravne poslove za čije je preduzimanje ovlašćen, stavom 2. da punomoćnik kome je dato opšte punomoćje može preduzimati samo pravne poslove koji dolaze u redovno poslovanje, a stavom 3. da posao koji ne dolazi u redovno poslovanje može punomoćnik preduzeti samo ako je posebno ovlašćen za preduzimanje tog posla, odnosno vrste poslova među koje on spada, a članom 87. stavom 1. istog zakona propisano je da kada zastupnik prekorači granice ovlašćenja zastupani je u obavezi samo ukoliko odobri prekoračenje. Iz napred citiranih odredbi zakona sledi da sporazum o prestanku radnog odnosa mora da bude produkt saglasne volje poslodavca i zaposlenog, izražene slobodno, jasno, nedvosmisleno i bez mana u volji, a da punomoćnik može preduzimati samo one pravne poslove za čije je preduzimanje ovlašćen, pa kod utvrđenog da je u ime tužilje BB, radi ostvarivanja prava po pravnosnažnoj presudi Osnovnog suda u Novom Sadu P1 238/2011 od 11.05.2012. godine, advokat Enike Veg sa tuženim vodila pregovore i zaključila sporazum, i kako ista nije imala punomoćje da sa tuženim u ime tužilje BB zaključi sporazum o prestanku radnog odnosa, to je, suprotno navodima revizije, pravilan zaključak nižestepenih sudova da je sporni sporazum ništav pravni posao u delu koji se odnosi na sporazumni prestanak radnog odnosa tužilje BB kod tuženog i suprotno navodima revizije da je trebalo utvrditi ništavost celog sporazuma, jer ništavost spornih odredbi sporazuma ne povlači ništavost i samog sporazuma, jer on može opstati bez ništave odredbe, a ona nije bila ni uslov sporazuma, budući da su spornim sporazumom regulisani odnosi radi ostvarivanja prava po pravnosnažnoj presudi Osnovnog suda u Novom Sadu P1 238/2011 od 11.05.2012. godine, koje je tužilja BB očigledno odobrila, sa kojih razloga je neosnovan i protivtuženi zahtev tuženog kojim je tražio da se utvrdi da je tužilji po osnovu spornog sporazuma prestao radni odnos. Stim u vezi neosnovani su i navodi revizije tuženog da je advokat Enike Veng imala punomoćje i za sporazumni raskid ugovora o radu, jer to tuženi nije dokazao, s obzirom da nema pisanog punomoćja a iz utvršenog činjeničnog stanja sledi suprotno. S obzirom da je utvrđeno da je sporni sporazum delimično ništav, to tužilji nije mogao prestati radni odnos kod tuženog na osnovu spornog sporazuma.

Kod utvrđenog da je tuženi formirao Komisiju od tri člana kako bi utvrdila da li zaposleni poseduju potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima rade i da ta komisija nije kontrolisala rad tužilje BB radi utvrđenja posedovanja potrebnih znanja i sposobnosti za obavljanje poslova kod tuženog, jer u periodu za koji je vršena kontrola rada članovi komisije nisu ni dolazili u ekspozituru tuženog u ..., gde je radila tužilja BB i kako je upozorenje i sporno rešenje tuženog dostavljeno advokatu Enike Veg, koja za to nije imala ovlašćenje, a koji su kasnije istovremeno uručeni tužilji, to su pravilno zaključili nižestepeni sudovi da je sporno rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužilji nezakonito, s obzirom da nije sproveden postupak za otkaz ugovora o radu propisan zakonom.

Suprotno navodima revizije, kako je u postupku utvrđeno da je sporni sporazum u delu koji se odnosi na prestanak radnog odnosa ništav i kako je sporno rešenje o otkazu ugovora o radu tuženog tužilji nezakonito, to su pravilno zaključili nižestepeni sudovi da u ovom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za prestanak radnog odnosa tužilji ni na osnovu sporazuma, ni na osnovu spornog rešenja o otkazu ugovora o radu, sa kojih razloga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

S obzirom na to da je prestanak radnog odnosa nezakonit, to je osnovan zahtev tužilje za naknadu štete na osnovu člana 191. stav 1. i 2. Zakona o radu, za period od nezakonitog prestanka radnog odnosa do odlaska tužilje u penziju, a čija visina je utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka. Kod utvrđenog da je tužilja ostvarila pravo na penziju, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilja ima pravo i na otpremninu saglasno članu 95. Kolektivnog ugovora tuženog, a čija visina je utvrđena u skladu sa navedenim članom.

Suprotno navodima revizije, kako je utvrđena delimična ništavost spornog sporazuma u odnosu na sporazumni prestanak radnog odnosa, tuženi nema pravo na povraćaj novčanog iznosa koji je isplaćen na osnovu tog sporazuma tužilji BB, budući da su spornim sporazumom regulisana i međusobna prava i obaveze u vezi izvršenja pravnosnažne presude kojom je poništeno, kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužilji BB od 12.11.2010. godine i obavezan tuženi da je vrati na rad, a sporni sporazum u tom delu nije osporen (traženo utvrđenje ništavosti u delu koji se odnosi na prestanak radnog odnosa), sa kojih razloga su nižestepeni sudovi pravilno odlučili kada su odbili, kao neosnovan protivtužbeni zahtev za povraćaj celokupnog novčanog iznosa isplaćenog tužilji BB po spornom sporazumu.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode revizije i utvrdio da se revizijom ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što nije razlog za reviziju na osnovu člana 407. stav 2. ZPP.

Imajući u vidu napred navedeno, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Tuženi je podneskom od 21.08.2019. godine povukao reviziju izjavljenu protiv drugostepene presude u odnosu na tužioca AA, sa kojih razloga je Vrhovni kasacioni sud, na osnovu člana 413. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić