Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U donošenju drugostepene presude nije učinjena bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku, na koju povredu revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku učinjena od strane drugostepenog suda nije zakonom predviđen revizijski razlog, prema odredbama člana 407. Zakona o parničnom postupku. Ukazivanja revidenta da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba postupka zbog toga što nije otvorio raspravu i omogućio tužiocu da iznese dokaze koje je odbio prvostepeni sud, nisu osnovana iz razloga što je drugostepeni sud svoju odluku zasnovao na činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, pa nije bilo razloga predviđenih odredbama člana 383. Zakona o parničnom postupku za otvaranje rasprave i izvođenje dokaza pred drugostepenim sudom. U reviziji se, takođe, ne može se isticati bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, prema odredbama člana 407. ZPP, zbog čega revizijski sud ove revizijske navode nije cenio.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac, BB i VV, bili su redovni profesori Univerziteta u Prištini kada su, 2019. godine, ispunjavali uslove za odlazak u penziju. Kod tuženog je u spornom periodu bio na snazi Pravilnik o postupku produžetka radnog odnosa redovnim profesorima koji su navršili 65 godina života, čijim odredbama su propisani uslovi i postupak produženja radnog odnosa, između ostalog članom 5. da se postupak pokreće na lični pisani zahtev koji podnosi redovni profesor najkasnije šest meseci pre isteka školske godine u kojoj ispunjava uslove za odlazak u penziju. Utvrđeno je da su tužilac i profesor BB zahteve za produženje radnog odnosa podneli nakon isteka roka prema odredbi člana 5. Pravilnika, odnosno nakon 31.03.2019. godine, ali da je zahtev profesora BB usvojen i radni odnos mu produžen na period do dve godine, dok je zahtev za produženje radnog odnosa podnet od strane ovde tužioca 25.06.2019. godine odbačen od strane Senata Univerziteta kao neblagovremen, odlukom 19-2/341, koja odluka je potvrđena od strane Saveta Univerziteta odlukom ... od ...2019. godine. Tužilac smatra da je na taj način diskriminatorski postupano prema njemu, budući da je profesoru BB koji je podneo neblagovremen zahtev kao i tužilac, dozvoljeno da produži radni odnos na period od dve godine, dok tužiocu, koji se nalazio u istoj materijalnopravnoj situaciji to nije dozvoljeno, zbog čega tužilac predmetnom tužbom zahteva da se utvrdi da je tuženi diskriminatorski postupao prema tužiocu pravnim i drugim radnjama, uz zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi zaključuju da tužilac nije dokazao da je postupanje tuženog bilo u vezi sa nekim ličnim svojstvom tužioca, koje je svojstvo uticalo na postupke i odluke tuženog, odnosno tužilac nije u smislu odredbe člana 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, učinio verovatnim da je tuženi izvršio akt diskriminacije.

Iz navedenih razloga, nižestepeni sudovi odbijaju tužbeni zahtev u celosti.

Revident osporava izneto stanovište nižestepenih sudova jer smatra da iz činjenica utvrđenih tokom prvostepenog postupka, kao i dokaza koji su morali biti izvedeni, proizlazi da je prema tužiocu postupano nejednako u istoj pravnoj situaciji, odnosno diskriminatorski, a da tuženi nije dokazao da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, odnosno načela jednakih prava i obaveza.

Revizija tužioca nije osnovana. Pravilno su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje primenili materijalno pravo na osnovu kog su odbili tužbeni zahtev.

Tužbeni zahtev zasniva se na odredbama Zakona o zabrani diskriminacije („Sl. glasnik“ RS, br.22/2009), kojim zakonom je uređena opšta zabrana diskriminacije, oblici i slučajevi diskriminacije, kao i postupci zaštite od diskriminacije. Pravilno su nižestepeni sudovi prilikom primene navedenog zakona zaključili da je tužilac bio u obavezi da učini verovatnim da je tuženi izvršio akt diskriminacije, koji podrazumeva neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje, u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica i na njima bliska lica, na otvoren ili prekriven način, a koje se zasniva na jednom od ličnih svojstava, detaljnije propisano odredbom člana 2. stav 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije. To bi u konkretom slučaju značilo da tuženi nije usvojio tužiočev predlog za produžetak radnog odnosa do dve godine iz razloga koji su neposredno ili posredno vezani za stvarna ili pretpostavljena lična svojstva tužioca, što bi predstavljalo obeležja diskriminatorskog postupanja.

Međutim, tužilac je tokom postupka iznosio činjenične tvrdnje da je prema njenu nejednako postupano zato što je profesoru BB produžen radni odnos za dve godine iako je podneo neblagovremen zahtev za produženje radnog odnosa, te da je u toj situaciji i tužilac koji je takođe podneo neblagovremen zahtev prema činjeničnom utvrđenje prvostepenog suda, morao biti jednako tretiran. Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, navedeno postupanje nadležnih organa Univerziteta ne predstavlja diskriminatorsko postupanje, budući da nema elemenata na osnovu koji se može utvrditi da se radi o neopravdanom pravljenju razlike ili u nejednakom postupanju u odnosu na tužioca, koje se zasniva na njegovom ličnom svojstvu. Ovo iz razloga što je u procesnopravnom smislu navedeno rešenje o odbacivanju zahteva doneto u skladu sa Pravilnikom po kome je postupao Univerzitet u datom slučaju, čime tužilac nije doveden u položaj koji bio bi suprotan tada važećim normativnim aktima kojima je uređen konkretan materijalnopravni odnos i to nejednakim postupanjem zbog njegovog ličnog svojstva. Drugačije rečeno, postupanje tuženog koje je u odnosu na tužioca zasnovano na utvrđenim pravilima, a ne na osnovu nekog njegovog ličnog svojstva, ne može predstavljati akt diskriminacije, bez obzira da li je u odnosu na neko treće lice u datoj situaciji postupljeno drugačije, kako to tvrdi tužilac. Stoga, tužbeni navodi i činjenične tvrdnje tužioca pre svega su stvar ocene pravilnosti i zakonitosti rešenja kojim je drugom profesoru odobreno produžetak radnog odnosa za dve godine, nego što je pitanje diskriminacije tužioca, jer nema dokaza o diskriminatorskom postupanju tuženog kako to opisuje odredba člana 2 stav 1. tačka 1 Zakona o zabrani diskriminacije.

Imajući u vidu da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da nema dokaza o diskrimininatorskom postupanju tuženog usled izostanka dokaznosti osnova na kojima se ovako postupanje prema zakonskoj definiciji zansiva, to je onda pravilna odluka nižestepenih sudova kojim su odbili tužbeni zahtev.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasaconi sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić