Prema utvrđenom činjeničnom stanju na temelju kog su donete nižestepene presude, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog od 1998. godine, gde je obavljao poslove ... . Osporenim rešenjem od 03.10.2016. godine je tužiocu otkazan ugovor o radu sa pripadajućim aneksima, iz razloga što je ...2016. godine, upravljajući ... u vremenu od ... časova, krećući se linijom ulicom ... u smeru ka ..., samovoljno, bez naloga odgovornog lica, van stajališta u ... časova u ulici ... zaustavio ... kojim je upravljao, u kom su se nalazili putnici, izašao iz njega, ostavio otvorena prednja vrata ... i otišao do obližnjeg lokala (...), da bi se u ... vratio u ... časa, čime je postupio protivno pravilima iz člana 52. Pravilnika o obavezama saobraćajnog osoblja u Gradskom saobraćajnom preduzeću Beograd od 21.01.2004. godine i učinio povredu radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 1. i 5. Zakona o radu, člana 77. stav 1. tačka 1. alineja 1. i alineja 5. pod tačkom 1. i tačkom 2. alineja 8. pod tačkom 3. Kolektivnog ugovora tuženog od 28.01.2015. godine i iz člana 10. tačka 3. Ugovora o radu od 22.04.2002. godine. Donošenju osporenog rešenja prethodilo je pismeno upozorenje tužiocu od 22.07.2016. godine, o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, na koje se tužilac pismeno izjasnio i priloženo je mišljenje Sindikata nezavisnost GSP čiju ocenu je poslodavac izložio u obrazloženju osporenog rešenja. Ocenom izvedenih dokaza je prvostepeni sud utvrdio da je dana ...2016. godine tužilac van stajališta samovoljno zaustavio ... u 19.02 časa, izašao iz tramvaja radi uplate tiketa u kladionici i vratio se u vozilo, u kom je bilo putnika, nakon nešto više od 30 sekundi. U pismenoj izjavi poslodavcu dana 31.05.2016. godine tužilac je u celosti priznao izvršenje radnje povrede radne obaveze koja mu je stavljena na teret, potvrđujući da je naznačenog dana zaustavio vozilo ispred kladionice da bi uplatio tiket.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja sudovi su doneli odluku o tužbenom zahtevu polazeći od toga da je povreda radne obaveze, utvrđena opštim aktom ili ugovorom o radu, krivicom zaposlenog, fakultativni osnov po kome poslodavac u smislu pravila iz člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu zaposlenom može otkazati ugovor o radu, a da je u konkretnom slučaju pravilima iz člana 52. Pravilnika o obavezama saobraćajnog osoblja određeno da vozač ne sme da ostavi i napusti vozilo van garaže, osim ako je tako naloženo od strane odgovornog lica i tek pošto preduzme sve potrebne mere obezbeđenja predviđene opštim i posebnim propisima za pojedine tipove vozila, da je odredbom člana 10. tačka 3. Ugovora o radu kao povreda radne obaveze za koje se zaposlenom može otkazati ugovor o radu predviđeno postupanje protivno odredbama opšteg akta preduzeća i drugim pravilima službe, da je naznačena povreda radne obaveze propisana i tačkom 2. alineja 8. Kolektivnog ugovora kod tuženog, a da je ocenom izvedenih dokaza utvrđeno da je tužilac svojom krivicom učinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret, da je samovoljno i bez razumno opravdanog razloga napustio vozilo u kom je bilo putnika, van stajališta. Ocenu iskaza tužioca datog u svojstvu parnične stranke, od strane prvostepenog suda, drugostepeni sud je prihvatio za pravilnu. Iskaz tužioca, da je konkretnom prilikom morao da zaustavi vozilo zbog stomačnih problema, zbog kojih je morao da ode do toaleta u kladionicu, a ne da uplati tiket, nije prihvaćen za istinit s obzirom na sadržinu pismene izjave koju je tužilac svojeručno napisao i potpisao 31.05.2016. godine, prema kojoj je vozilo zaustavio ispred kladionice kako bi uplatio tiket.

U reviziji, tužilac istrajava u tvrdnji o stvarnim razlozima napuštanja tramvaja. Pored toga ukazuje da nikakve posledice nisu nastupile jer je vozilo propisno obezbedio, zatim ukazuje na sadržinu izjašnjenja sindikata o tome da je savestan dugogodišnji radnik, da do tada nije odgovarao za povredu radne obaveze i kršenja radne discipline, da nije izvršio povredu radne obaveze već eventualno nepoštovanje radne discipline i da svakako ne postoji njegova krivica za učinjenu povredu radne obaveze.

Međutim, zbog pogrešne primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova nisu raspravljane sve bitne činjenice.

Prema sadržini prvostepene presude, upozorenje tuženog tužiocu, na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, u smislu člana 180. Zakona o radu, datira od 22.07.2016. godine. Upozorenjem je tužiocu ostavljen rok od 8 dana od dostavljanja upozorenja da se pisanim putem izjasni na navode istog. Prema sadržini rešenja tuženog broj K-20/52 IX-1/2-MP/SS od 03.10.2016. godine, kojim je otkazan ugovor o radu tužiocu, proizilazi da je po sprovedenom dokaznom postupku iz izjave zaposlenog od 31.05.2016. godine, pored drugih navedenih dokaza, utvrđeno da je samovoljno, bez naloga odgovornog lica, van stajališta zaustavio ... kojim je upravljao i iz istog izašao i otišao do obližnje kladionice da uplati tiket. Iskaz tužioca u kome je naveo da je zbog grčeva u stomaku morao da ode do toaleta u obližnju kladionicu sud nije prihvatio, jer je kontradiktoran izjavi tužioca od 31.05.2016. godine, dakle datoj pre upozorenja od 22.07.2016. godine o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu. Nižestepeni sudovi su zaključili da je tužilac odgovoran za povrede radne obaveze koje su mu stavljene na teret i da je osporeno rešenje zakonito imajući u vidu da je svako samovoljno napuštanje tramvaja u toku vožnje izričito normirano kao zabranjeno ponašanje članom 52 Pravilnika o obavezama saobraćajnog osoblja i tačkom 2. alineja 8 pod tačkom 3. Kolektivnog ugovora tuženog, i posebno propisano da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom ako svojom krivicom učini povredu radne obaveze samovoljnim napuštanjem radnog mesta u toku radnog vremena.

Iz navedenog proizilazi da nižestepeni sudovi nisu raspravili da li postoji krivica tužioca za učinjenu povredu radne obaveze. Prvostepeni sud je zaključio o odgovornosti tužioca za povredu radne obaveze na osnovu utvrđenja da je svako samovoljno napuštanje tramvaja u toku vožnje normirano kao zabranjeno ponašanje. Međutim, poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom samo ako povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom učini svojom krivicom. Dakle, bez obzira što je svako samovoljno napuštanje tramvaja u toku vožnje normirano kao zabranjeno ponašanje, to ne podrazumeva da je zaposleni bez obzira na svoju krivicu i odgovoran za takvu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom. O krivici zaposlenog za učinjenu povredu radne obaveze procenjuje se u svakom slučaju. Potrebno je utvrditi da li je zaposleni u konkretnim okolnostima postupio onako kako je trebalo i da li je odstupanje od propisanog načina postupanja rezultat njegove namere ili grube nepažnje. U konkretnom slučaju prvostepeni sud je utvrdio razloge činjenja radnji povrede radne obaveze na osnovu sadržine pisane izjave tužioca od 31.05.2016. godine. Na taj način je razloge povrede, odnosno konkretne okolnosti pri kojima je učinjena povreda radne obaveze cenio i poslodavac u postupku davanja otkaza. Međutim, ovu izjavu zaposleni tužilac je dao pre upozorenja tuženog poslodavca o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu. Upozorenje je prvi procesni korak u postupku otkaza ugovora o radu koji poslodavac preduzima odmah po saznanju za povredu. Sadržina i forma upozorenja su zakonom propisani kao obavezni radi zaštite prava zaposlenog na odbranu. Svrha upozorenja, u propisanoj pismenoj formi i sa propisanom sadržinom i uz obavezan način dostavljanja, jeste da se zaposlenom stavi do znanja da je određenim postupcima prouzrokovao otkazni razlog i da mu se pruži mogućnost da se o tim postupcima kao otkaznom razlogu izjasni. Radi toga se zaposlenom i ostavlja propisani rok za izjašnjenje. Međutim, poslodavac, a i nižestepeni sudovi, zasnovali su svoje uverenje o krivici zaposlenog za preduzimanje radnji kojim je povredio radnu obavezu na njegovom izjašnjenju pre tog upozorenja. U odnosu na takvo izjašnjenje je cenjen i iskaz tužioca pred sudom. Po stanovištu revizijskog suda na ovaj način dovedeno je u pitanje pravo zaposlenog na odbranu, jer je potonje izjašnjenje, nakon prijema upozorenja, dovedeno u pitanje izjašnjenjem zaposlenog pre nego što je i obavešten o razlozima za otkaz.

Zbog iznetog je činjenično stanje od značaja za ocenu krivice zaposlenog tužioca za počinjenu povredu radne obaveze ostalo nerazjašnjeno.

Ukoliko je tužbeni zahtev za poništaj otkaza ugovora o radu kao nezakonitog osnovan, tada je zakonom propisana pravna posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa vraćanje na rad, po odredbi člana 191. Zakona o radu, a zahtev da se poslodavac obaveže da zaposlenog u takvom slučaju i rasporedi na odgovarajuće radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, ne suprotstavlja se zakonskim odredbama o ovlašćenju poslodavca i saglasnosti volja zaposlenog i poslodavca kod raspoređivanja na odgovarajuće radno mesto. S toga je i u odnosnom delu ukinuta drugostepena i drugostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

To su razlozi zbog kojih je revizija usvojena i ukinute su nižestepene presude, te predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, po odredbi člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, kako bi u ponovnom postupku prvostepeni sud utvrdio činjenice od značaja za postojanje krivice tužioca za učinjenu povredu radne obaveze, odnosno od značaja za zaključak da li je prema konkretnim okolnostima tužilac postupio na mogući i odgovarajući način, ili je uz nameru ili grubu nepažnju učinio radnju povrede radne obaveze, te pravilnom primenom materijalnog prava na utvrđene činjenice odlučio o tužbenim zahtevima, i o troškovima celog postupka.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić