U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Ljubice Milutinović, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miroslav Dmitrović, advokat iz ..., protiv tuženog Preduzeća za ... ''BB'' a.d. ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Petrović, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3915/17 od 27.04.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 11.09.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

DELIMIČNO SE ODBIJA, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3915/17 od 27.04.2018. godine, u delu stava prvog izreke kojim je odbijena žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P1 962/15 od 10.07.2017. godine u stavovima prvom i drugom izreke.

DELIMIČNO SE USVAJA revizija tuženog pa se UKIDA presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3915/17 od 27.04.2018. godine, u delu stava prvog izreke kojim je odbijena žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P1 962/15 od 10.07.2017. godine u stavovima četvrtom i petom izreke i u tom delu predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P1 962/2015 od 10.07.2017. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu, na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova, isplati iznos od 300.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate. Stavom drugim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužiocu, na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha, isplati iznos od 330.000,00 dinara, zbog trajnog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 1.140.000,00 dinara i zbog estetske naruženosti iznos od 150.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate. Stavom trećim izreke odbijen je, kao neosnovan, višak tužbenog zahteva kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu, na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha isplati preko dosuđenog iznosa od 330.000,00 dinara do traženog iznosa od 700.000,00 dinara, zbog estetske naruženosti preko dosuđenog iznosa od 150.000,00 dinara do traženog iznosa od 200.000,00 dinara i zbog duševnih bolova zbog trajnog umanjenja opšte životne aktivnosti preko dosuđenog iznosa od 1.140.000,00 dinara do traženog iznosa od 1.200.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocu, na ime naknade materijalne štete u vidu rente, plaća mesečni iznos od 38.923,00 dinara svakog meseca unapred do 05.-og u mesecu za tekući mesec, počev od dana presuđenja pa ubuduće dok za to budu postojali zakonski uslovi, s tim što je tuženi dužan da dospele, a neisplaćene iznose rente, počev od 16.10.2016. godine kao dana veštačenja do presuđenja, isplati u jednokratnom iznosu. Stavom petim izreke obavezan je tuženi da tužiocu, na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade za vreme radne nesposobnosti u odnosu na poslove rada na poljoprivredi, isplati iznos od 2.618.840,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 16.10.2016. godine kao dana veštačenja do isplate. Stavom šestim izreke obavezan je tuženi da tužiocu, na ime troškova spora, plati iznos od 1.491.454,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3915/17 od 27.04.2018. godine, stavom prvim izreke odbijena je, kao neosnovana, žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke ukinuta je odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu šestom izreke prvostepene presude i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Protiv navedene presude donete u drugom stepenu, u pravnosnažnom delu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tuženog delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na poslovima montera za ... . Dana 24.05.2007. godine, po nalogu nadzornika, tužilac je sa trojicom kolega otišao u selo ..., gde je trebalo da se zameni oštećeni kabl. Tužilac i dvojica kolega su se popeli na tri stuba, dok je četvrti kolega ostao na zemlji zatežući kabl sa zemlje. Bandera, na kojoj je bio jedan od kolega tužioca, je pukla i počela da pada, povukla je banderu na kojoj se nalazio tužilac, jer su bile povezane kablovima, usled čega je bandera tužioca pukla i tužilac je pao na asfaltni put Kragujevac – Gornji Milanovac, zajedno sa banderom na koju je bio prikačen.

Tužilac je bio radno osposobljen teoretski i praktično za bezbedan i zdrav rad i posedovao je sva propisana lična zaštitna sredstva.

Tužilac je bio upoznat sa Uputstvom i merama zaštite na radu na TT stubu (rad na visini) od 07.07.2003. godine, kojim je između ostalog određeno da se provera ispravnosti stuba vrši proverom njegove mehaničke ispravnosti i ispitivanjem stuba, da se provera tehničke ispravnosti stuba vrši guranjem stuba rukama u svim pravcima radi procene stabilnosti, dok se ispitivanje stuba vrši čekićem ili šiljkom. Ispitivanje stuba šiljkom vrši se laganim ubadanjem šiljka u stub na dubini od 10-15 cm od nivoa tla, pošto je prethodno otkopana zemlja, na koji način se može zaključiti da li je i koliko stub natruo. Tužilac i njegove kolege su pre penjanja ispitivale stub guranjem, ali ne i šilom u skladu sa uputstvom za rad, jer nisu bili zaduženi nikakvim oruđem, odnosno mehaničkim sredstvima kojima bi izvršili otkopavanje zemlje, pri čemu ni pre kritičnog događaja otkopavanje zemlje radi provere ispravnosti stuba nije bila ustaljena praksa.

Iz nalaza i mišljenja veštaka medicinske struke, hirurga i neuropsihijatra, utvrđeno je da je tužilac kritičnom prilikom zadobio više teških telesnih povreda: traumatsko oštećenje leve potkolene arterije sa posledičnom akutnom nepokretljivošću leve noge, prelom unutrašnjeg gležnja leve golenjače, multifragmentalni prelom glavice leve žbice, multifragmentalni prelom vrha leve lakatne kosti, potres mozga.

Usled pretrpljenih povreda tužilac ima trajne posledice utoliko što mu je levi lakat ukočen, deformisan i uvećan u odnosu na desni, spolja na koži ima ožiljak dužine 15 cm i širine 3 mm, pokreti u zglobu lakta su mu ograničeni, odnosno ograničeno je pružanje i savijanje u težem stepenu, levo koleno mu je ukočeno i blago deformisano, zglob je labav sa izletanjem strukture van fiziološke, ograničeno mu je savijanje potkolenice u kolenom zglobu. Leva potkolenica tužioca je deformisana u polje, a leva noga je za 1 cm kraća od desne. Na prednjoj unutrašnjoj strani od sredine kolena do sredine potkolenice ima operativni ožiljak dužine 19 cm i širine 4 mm, bleđi u odnosu na okolnu kožu, levi skočni zglob je ukočen, ograničeno je i savijanje i zabacivanje noge u polje, otežano stajanje, otežana i ograničena upotreba dve ruke.

Tužilac je trpeo fizičke bolove i strah određenog intenziteta i trajanja, bliže opisanog u nalazu i mišljenju sudskih veštaka. Utvrđeno je trajno umanjenje opšte životne aktivnosti u procentualnom iznosu od 40% , a estetska naruženost tužioca je srednjeg stepena, jer postoji otežan gegajući hod, deformiteti ruke i noge sa ožiljcima koji kod okoline izazivaju reakciju u vidu znatiželje, skretanja pažnje, kod nekih intenzivniji u vidu osećanja lake neprijatnosti, instiktivne lake odbojnosti, a kod nekih reakcije patnje i sažaljenja. Tužilac će ove posledice doživljavati sa osećanjem nesigurnosti, strepnje, izbegavanja kontakta, posebno sa osobama suprotnog pola, nije isključeno ni razvijanje kompleksa niže vrednosti.

Tužilac je u vreme povređivanja imao 29 godina. Živi u porodičnom domaćinstvu sa suprugom, dvoje dece, ocem i majkom. Porodično domaćinstvo registrovano je na njegovu suprugu, kao poljoprivredno gazdinstvo.

Do povređivanja, po završetku radnog vremena, u vreme odmora, subotom i nedeljom tužilac je radio u porodičnom poljoprivrednom domaćinstvu i na taj način je ostvarivao dodatne prihode. Pored toga, obrađivao je i zemljište koje je uzimao u zakup. Radom u poljoprivrednim poslovima tužilac je doprinosio sa 35% prihodima ostvarivanim od poljoprivredne delatnosti u domaćinstvu.

U vreme povređivanja tužiočev otac je raspolagao imanjem od 8,76,81 ha, pod kukuruzom je bilo 12 ha, pod pšenicom 1ha, pod tritikalom 1 ha, ovsem 8,050,00 ha, detelinom 0.60,00 ha, veštačkom livadom 0,50,00 ha, pod voćnjakom šljive od 0,25,00 ha, pod krompirom 2,75,95 ha, pod baštom 0,10,00 ha, kukuruzom i livadom 0,50,00 ha zemlje koja je bila pod zakupom. Od stoke ima 8 krava, 2 bika, 8 teladi, 2 krmače, 25 prasića, 20 kokošaka, a od mehanizacije 2 traktora, traktorske plugove, silos, kombajn, utovarač za đubre, drljače, tanjirače, sejalicu, traktorsku korpu za nošenje, prašač za kukuruz, žitni kombajn, traktorske grabulje, elevator, vile za seno, kosačicu traktorsku, razbacivač za đubre, čekićar.

Iz nalaza i mišljenja veštaka medicinske struke utvrđeno je da tužilac zbog trajnih posledica od pretrpljenih povreda (koje se ni daljim lečenjem, fizikalnom terapijom ne mogu popraviti) nije sposoban za teške i srednje teške fizičke poslove koji zahtevaju duže stajanje i hodanje, kao i za rad u nepovoljnom položaju tela, saginjanje i podizanje tereta, precizan rad rukama, pri kome je neophodna dobra koordinacija obe ruke, nije sposoban da upravlja teškim mašinama (traktor, kombajn) i druge poslove koji ugrožavaju funkciju zgloba lakta i kolena, nije sposoban za rad na visini. Sposoban je za lakše poslove van navedenih poslova koji neće dalje pogoršavati stanje kod tužioca, a koje se ogleda u oštećenom lakomotornom aparatu. Tužilac je za vreme lečenja, u periodu od 24.05.2007. godine do 01.01.2008. godine, bio 100% radno nesposoban, a trajno umanjenje radne sposobnosti kod tužioca nakon tog perioda je 50%.

Iz nalaza i mišljenja veštaka poljoprivredne struke utvrđeno je da bi tužilac u periodu od povređivanja do završetka lečenja u poljoprivredi ostvario dopunski prihod da je bio zdrav i potpuno radno sposoban u iznosu od 2.618.842,80 dinara, da prosečna dnevnica na poslovima koje je na poljoprivrednom imanju obavljao tužilac (vuča sena, postavljanje plastenika, poslovi koji se odnose na vožnju traktorom, freziranje, tanjiranje, oranje, košenje) iznosi 3.000,00 dinara, što se ne može podvesti pod običan nadničarski posao u koji spadaju poslovi kao što je kopanje, plašćenje, te da bi, kako bi se održalo poljoprivredna proizvodnja pre povređivanja zbog umanjenja tužiočeve radne sposobnosti za posao u poljoprivredi, tužilac morao platiti drugim ljudima za nadnicu mesečni iznos od 38.922,50 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi, primenom materijalnog prava iz člana 164. Zakona o radu, u vezi čl. 154, 173, 174, 177. i 192. Zakona o obligacionim odnosima ocenili da postoji osnov odgvornosti tuženog za štetu koju je tužilac kritičnom prilikom pretrpeo i da je osnovan zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete, u iznosima na koje je prvostepeni sud stavovima prvim i drugim izreke presude obavezao tuženog.

Neosnovani su navodi revizije kojima se osporava osnov odgovornosti tuženog i odluka o zahtevu za naknadu nematerijalne štete.

Prema članu 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...54/09) ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu i u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom.

Iz navedenog proizlazi da poslodavac odgovara za štetu koju zaposleni pretrpi na radu i u vezi sa radom, po opštim načelima odgovornosti, a osnov za naknadu štete zbog povrede prava zaposlenog je pretpostavljena krivica poslodavca. Uslovi odgovornosti su da je zaposleni pretrepeo štetu, da je šteta prouzrokovana na radu ili u vezi sa radom i da ne postoje razlozi za isključenje odgovornosti poslodavca.

Članom 173. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete, a članom 174. istog zakona da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi.

Prema propisima o bezbednosti i zdravlju na radu, poslodavac je dužan da rad organizuje i mere zaštite na radu sprovede tako da zaposleni uz normalnu pažnju može da obavlja rad bez opasnosti po svoj život i zdravlje. Propuštanje ove dužnosti povlači odgovornost poslodavca za štetu koja zaposlenom usled toga nastane. Navedenoj obavezi odgovara pravo zaposlenog na bezbednost i zaštitu života i zdravlja na radu.

U konkretnom slučaju, tužilac je u momentu povređivanja ispunjavajući svoje radne zadatke radio na visini, kakvo radno mesto je mesto sa povećanim rizikom od povređivanja, pa je posao koji je obavljao imalo karakteristike opasne delatnosti. Iako je tuženi tužiocu obezbedio lična zaštitna sredstva za bezbedan rad, do povrede tužioca je došlo usled neočekivanog pada stuba na kom je tužilac izvodio radove, iz čega proizlazi objektivna odgovornost tuženog (bez obzira na krivicu) za štetu koje je tužilac pretrpeo. Pri tom, tuženi nije dokazao da su u smislu člana 177. ZOO ispunjeni uslovi za potpuno ili delimično oslobađanje od odgovornosti, jer je tolerisao da tužilac, i ostali zaposleni, suprotno Uputstvu i merama zaštite na radu na TT stubu ( rad na visini) od 07.07.2003. godine, proveru tehničke ispravnosti stubova vrše samo guranjem stubova rukama u svim pravcima, a ne i ispitivanjem stuba šiljkom, niti je tužiocu i njegovim kolegama za takav vid provere ispravnosti stuba pre otpočinjanja radova obezbedio potreban alat.

Pravilno su nižestepeni sudovi, imajući u vidu sve relevantne kriterijume za dosuđivanje visine naknade štete za pretrpljene fizičke bolove, strah, duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i naruženost (procenat umanjenja životne aktivnosti kod tužioca, trajanje i intenzitet pretrpljenih bolova, straha i stepen naruženosti) ocenili da tužiocu pripada pravična novčana naknada za ove vidove štete u iznosima određenim u skladu sa kriterijumima propisanim u članu 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o zahtevu tužioca za naknadu materijalne štete, pravilno su nižestepeni sudovi primenom čl. 188. i 195. Zakona o obligacionim odnosima ocenili da je tuženi u obavezi da je tužiocu naknadi.

Prema odredbi člana 195. stav 1. Z akona o obligacionim odnosima ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove lečenja ili druge potrebne troškove u vezi sa tim, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja.

U tom smislu naknada materijalne štete u vidu izmakle koristi od njenog nastanka do okončanja lečenja odnosi se na gubitak u zaradi koju bi oštećeni ostvarivao da nije došlo do povređivanja.

Pod izgubljenom zaradom od momenta okončanja lečenja pa do momenta donošenja sudske odluke o naknadi štete - smatra se ona zarada koju bi oštećeno lice ostvarilo da nije postalo potpuno ili delimično nesposobno za rad, pa oštećenom pripada pravo na razliku u zaradi koju ostvaruje i koju bi ostvarivao da nije povređen.

Renta je očekivani gubitak zarade u momentu donošenja sudske odluke pa za ubuduće, zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad. U smislu odredaba člana 188. i člana 195. stav 2. ZOO osnov za ostvarenje prava na rentu kao oblika materijalne štete, postoji ako se utvrdi da oštećeni usled pretrpljenih povreda i narušenja zdravlja ne može da ostvaruje prihod od rada koji bi ostvarivao da je zdrav i da mu nije umanjena radna sposobnost.

Ova zarada kao vid štete utvrđuje se na bazi činjenica koje su poznate u momentu donošenja sudske odluke i ona se utvrđuje na osnovu visine zarade koju bi lice, koje je potpuno ili delimično nesposobno za rad, ostvarilo u tom momentu da je bilo sposobno za rad, a koju zbog određene nesposobnosti nije ostvarilo.

Kod utvrđene činjenice, koja se u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne može revizijom osporavati, da je tužilac, pored zarade koju je ostvarivao kod tuženog, ostvarivao dodatne prihode radeći na porodičnom poljoprivrednom gazdinstvu, pravilno su ocenili nižestepeni sudovi da je tuženi u obavezi da tužiocu naknadi materijalnu štetu u vidu izgubljene koristi- zarade koju bi na taj način ostvario u periodu lečenja, kada je usled pretrpljene povrede bio potpuno radno nesposoban i razliku u zaradi koju ostvaruje radeći na poljoprivrednom gazdinstvu u okviru preostale radne sposobnosti (50%) i koju bi na tim poslovima ostvarivao da nije povređen za period od momenta okončanja lečenja pa do momenta donošenja sudske odluke i ubuduće.

Međutim, odlučujući o visini naknade materijalne štete nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje na kome su zasnovane nižestepene presude nepotpuno utvrđeno.

U smislu člana 189. stav 3. ZOO pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se osnovano mogao očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Tužilac je u momentu povređivanja bio u radnom odnosu kod tuženog u Regionalnom centru ..., sa punim radnim vremenom, na poslovima koji iziskuju povećan napor, smenski rad i dežurstva, pa se navodima tuženog isticanim u postupku, a koje ponavlja i u reviziji, osnovano dovodi u sumnju utvrđeni doprinos tužioca od 35% u obavljanju poslova i ostvarivanju prihoda porodičnog domaćinstva radom na poljoprivrednom gazdinstvu i zemljištu koje je zakupljivao u selu ..., samim tim i visina prihoda koje je tužilac pre povređivanja ostvarivao na ovim poslovima i koje je u mogućnosti da, u oviru preostale radne sposobnosti nakon okončanja lečenja, ostvaruje.

Radi pravilne primene citirane odredbe člana 189. stav 3. ZOO bilo je potrebno utvrditi, a što su nižestepeni sudovi propustili da učine, da li je u posebnim okolnostima radnog vremena i težine poslova koje je tužilac pre povređivanja obavljao kod tuženog i teritorijalne udaljenosti njegovog radnog mesta kod tuženog od poljoprivrednog zemljišta koje je obrađivao, prema redovonom toku stvari bilo osnovano očekivano da tužilac svakoga dana, po okončanju radnog vremena i povratku sa posla, u vreme odmora i vikendom u tolikoj meri doprinosi obavljanju poljoprivrednih poslova, samim tim i da ostvari dobitak u visini utvrđenoj iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka poljoprivredne struke. Pored toga, navodima revizije se ukazuje da je, u pogledu zahteva za naknadu štete u vidu izgubljene zarade za period nakon okončanja lečenja do presuđenja (što je osnov i za određivanje visine rente kao oblika naknade štete od presuđenja za ubuduće), bilo potrebno razjasniti i na kojim konkretno lakšim poslovima u poljoprivredi tužilac može da radi, imajući u vidu njegove godine života i preostalu radnu sposobnost od momenta okončanja lečenja, što je od značaja za pravilno utvrđivanje visine iznosa koji tužilac treba da plati trećim licima kao dnevnicu za obavljanje poslova u poljopivredi da bi ostvario prihode koje bi ostvarivao da do povređivanja nije došlo. Tuženi u reviziji osnovano ukazuje i da sudski veštak nije odgovorio na sve primedbe koje je tuženi istakao na dati nalaz i mišljenje ovog veštaka, odnosno da nižestepeni sudovi nisu sve istaknute primedbe tuženog u dovoljnoj meri raspravili.

Iz navedenih razloga činjenično stanje od značaja za odluku o postavljenom zahtevu za naknadu materijalne štete se ne može smatrati potpuno i pravilno utvrđenim, a što je bilo od uticaja na pravilnu primenu materijalnog prava, zbog čega su nižestepene presude u delu odluke o zahtevu za naknadu materijalne štete morale biti ukinute.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će razjasniti sve okolnosti od značaja za donošenje odluke o tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete na koje je ukazano ovim rešenjem i pravilnom primenom materijalnog prava o tužbenom zahtevu doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Tužiocu ne pripada pravo na naknadu revizijski troškova, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, zbog čega je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća-sudija

Ljubica Milutinović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić