U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Marina Perić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo unutrašnjih poslova - PU Sremska Mitrovica, koju zastupa Državno pravobranilaštvo - Odeljenje u Novom Sadu, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2378/18 od 01.10.2018. godine, na sednici veća održanoj dana 12.12.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2378/18 od 01.10.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Rumi P1 145/16 od 20.04.2018. godine, koja je dopunjena rešenjem istog suda P1 145/16 od 29.08.2018. godine i ispravljena rešenjem P1 145/16 od 29.08.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana je tužena da isplati tužiocu na ime razlike pripadajuće i isplaćene osnovne zarade za period od 01.05.2013. godine do 31.08.2014. godine iznos od 40.062,72 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 22.04.2017. godine do isplate i iznos od 18.167,11 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate, te na ime razlike pripadajućeg i isplaćenog dodatka na platu za rad u smenama za period od 01.06.2013. godine do 01.05.2016. godine iznos od 257.911,59 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 22.04.2017. godine do isplate i iznos od 79.576,34 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 69.770,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2378/18 od 01.10.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tužene i preinačena presuda Osnovnog suda u Rumi P1 145/16 od 20.04.2018. godine, koja je dopunjena rešenjem istog suda P1 145/16 od 29.08.2018. godine i ispravljena rešenjem P1 145/16 od 29.08.2018. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca sadržine kao u izreci prvostepene presude. Stavom drugim izreke, preinačena je i odluka o troškovima parničnog postupka tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova postupka i obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 6.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da naknadi tuženoj troškove žalbenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je preko punomoćnika blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonom propisanih revizijskih razloga sa pozivom na odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18) i našao da revizija tužioca nije osnovana.

Drugostepena presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Neosnovan je revizijski navod da je ista zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 2. i 8. ZPP, jer je drugostepeni sud postupao u okviru svoje nadležnosti, a presuda je zasnovana na činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku na koje je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu policajca. Na tom mestu rad je organizovan u smenama, te je i u spornom periodu tužilac radio u smenama. Prema nalazu veštaka tužena je tužiocu tokom spornog perioda isplatila osnovnu platu u nižem iznosu od 75% od prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi RS, sa kamatom obračunatom na navedene iznose zaključno sa danom veštačenja. Na osnovu nalaza veštaka utvrđeno je da je tužena uvećanu zaradu za smenski rad tužiocu vrednovala primenom smenskog koeficijenta od 0,145 od osnovice i u skladu sa tim obračunavala i isplaćivala uvećanu platu, te da takvo uvećanje ne odgovara uvećanju plate od 28,6%.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev. Zaključio je da tužiocu u utuženom periodu saglasno članu 23. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za policijske službenike pripada osnovica za obračun plate koja ne može biti niža od 75% od prosečne zarade po zaposlenom u privredi RS isplaćene u mesecu koji prethodi mesecu u kojem se utvrđuje osnovica, a imajući u vidu da je u budžetu Republike Srbije za 2013. i 2014. godinu preostalo nerealizovanih sredstava namenjenih za plate i dodatke i zaposlenima u javnom sektoru. Takođe zaključuje da tužiocu pripada razlika između isplaćenog i pripadajućeg uvećanja na platu po osnovu rada u smenama u procentu od 28,6%. Navedeni procenat uvećanja propisan je za zaposlene koji smenski rad obavljaju povremeno, kako je to regulisano članom 147a Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“ br. 101/05...64/15), koji se primenjivao do 04.02.2016.godine i Posebnim kolektivnim ugovorom za policijske službenike koji se primenjivao do 24.09.2014.godine, a zatim od 07.03.2015.godine. Po stanovištu prvostepenog suda tužioci i ostali zaposleni kod tužene koji u kontinuitetu obavljaju poslove po smenama bili bi dovedeni u neravnopravan položaj u odnosu na radnike koji bi samo povremeno obavljali poslove u smenama, što je suprotno članu 23. stav 2. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i članu 104. Zakona o radu.

Nasuprot stanovištu prvostepenog suda, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za isplatu razlike osnovne zarade i uvećane zarade za rad u smenama. Kolektivnim ugovorom ne može se utvrđivati osnovica za obračun plate policijskih službenika ukoliko to nije zakonom propisano u smislu člana 56. Zakona o budžetskom sistemu. Obaveze koje preuzimaju direktni ili indirektni korisnici budžeta moraju odgovarati aproprijaciji koja im je odobrena za tu namenu u toj budžetskoj godini, saglasno članu 54. Zakona o budžetskom sistemu. U odsustvu dokaza da je tuženoj odobrena isplata iz sredstava budžeta po traženoj osnovici za zarade policijskih službenika u spornom periocu, tužbeni zahtev po osnovu razlike isplaćene plate do pripadajuće u iznosima utvrđenim veštačenjem je neosnovan. Neosnovanim je ocenio i tužbeni zahtev za isplatu razlike uvećane zarade po osnovu smenskog rada obračunate uz uvećanje od 28,6 % od osnovne zarade, imajući u vidu da je tužiocu saglasno članu 147a Zakona o policiji i Pravilniku o platama zaposlenih u MUP-u smenski rad vrednovan kroz dodatni koeficijent.

Neosnovano je ukazivanje revidenta na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda i da je tužiocu povređeno pravo koje ima po osnovu člana 8. stav 2. Zakona o radu da se opštim aktom mogu utvrditi veća prava i povoljniji uslovi rada od utvrđenih zakonom. Član 23. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora propisuje najnižu osnovicu za obračun zarada policijskih službenika u visini od 75% od prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike Srbije pod uslovom da odobrena sredstva u budžetu namenjena za plate omogućavaju utvrđivanje takve osnovice. U suprotnom Vlada može utvrditi nižu osnovicu za obračun plata policijskih službenika u skladu sa odobrenim sredstvima u visini osnovice određene za profesionalna vojna lica. Za 2013. i 2014. godinu utvrđeno je da nisu utrošena sva sredstva za plate i dodatke zaposlenih u javnom sektoru. Postojanje u budžetu neutrošenih sredstava za plate ne znači da je ispunjen uslov za obračun osnovice u smislu člana 23. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora. Ovo sa razloga što se preostala sredstva odnose se na sve zaposlene u javnom sektoru, te imajući u vidu visinu izdataka potrebnih da se svim policijskim službenicima osnovica za obračun plata odredi na isti način. Stoga je pravilno drugostepeni sud primenio Zakon o budžetskom sistemu koji propisuje da se direktni i indirektni korisnici budžeta moraju kretati u okviru granica odobrenih sredstava za odgovarajuću namenu.To nije u suprotnosti ni sa odredbom Posebnog kolektivnog ugovora o određivanju minimalne osnovice za obračun plata policijskih službenika koja se primenjuje, pod uslovom da odobrena sredstva u budžetu to omogućavaju.

Neosnovano je ukazivanje revidenta na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda, odnosno revizijski navod kojim osporava stanovište drugostepenog suda da tužilac nema pravo na uvećanje plate od 28,6% po osnovu rada u smenama. Navedeni procenat uvećanja plata propisan članom 147a Zakona o policiji namenjen je zaposlenima koji rade na poslovima na kojima se smenski rad uvodi povremeno. To je dodatak na platu koji nije uzet u obzir pri vrednovanju poslova radnog mesta zbog toga što za to radno mesto nije predviđen rad u smenama. Uvećanje plate se obračunava na svaki sat rada ako zaposleni koji nema smenski rad povremeno radi u smenama. Tužiocu je rad u smenama izražen kroz koeficijent za obračun plate pri vrednovanju poslova radnog mesta i isplaćuje mu se za svaki mesec. Kako je neredovnost u radu na nekim radnim mestima stalni uslov rada i tako je vrednovana kroz koeficijent, a na nekim mestima nije stalni uslov rada već se uvodi povremeno, to ni zaposleni na tim radnim mestima nisu u istom položaju. S toga je neosnovano pozivanje revidenta na pravo zaposlenih na jednaku zaradu za isti rad ili rad iste vrednosti koju ostvaruju kod istog poslodavca.

Na osnovu izloženog Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić