Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1290/20 od 16.06.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju. Troškove je tražio i opredelio.

Vrhovni kasacioni sud je dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog na osnovu člana 404. ZPP („Sl. glasnik RS“, br. 72/11...18/20) smatrajući da postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse u pogledu prava zaposlenih kod tuženog na isplatu jednake zarade, nakon statusnih promena.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku i ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačke 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu u PD „Kolubara Metal“ d.o.o. Vreoci do 31.12.2013. godine, kada je ovo privredno društvo statusnom promenom pripojeno privrednom društvu RB „Kolubara“ d.o.o. Tuženi je pravni sledbenik društva sticaoca RB „Kolubara“ d.o.o. kao poslodavac sledbenik. Prema članu 11. ugovora o pripajanju od 29.11.2013. godine, društvo sticalac (kao poslodavac sledbenik), je bilo dužno da na zaposlene društva prenosioca primenjuje opšti akt društva prenosioca (poslodavca prethodnika), najmanje godinu dana od dana izvršene statusne promene, odnosno promene poslodavca u skladu sa članom 150. Zakona o radu.

Godinu dana od pripajanja PD RB „Kolubara“, tuženi je bio u obavezi da na prava i obaveze zaposlenih primenjuje Kolektivni ugovor PD „Kolubara metal“ od 22.07.2012. godine. U periodu od januara 2014. godine do februara 2015. godine, tuženi je kao poslodavac sledbenik na osnovu Sporazuma zaključenim sa sindikatom utvrđivao posebnu cenu radnog sata za zaposlene u ogranaku PD „Kolubara metal“, u skladu sa navedenim Kolektivnim ugovorom iz 2012. godine, u nižoj vrednosti od vednosti cene rada određene za ostale zaposlene u drugim ograncima RB „Kolubara“.

Tužilac na ime naknade štete potražuje pojedinačne mesečne iznose koji predstavljaju razliku između zarade koju je ostvario kao zaposleni u Ogranku „Kolubara Metal“ u periodu od marta 2014. godine zaključno sa januarom 2015. godine u odnosu na zaradu zaposlenih u drugim ograncima RB „Kolubara“, u visini utvrđenoj veštačenjem.

Nižestepeni sudovi su obavezali tuženog da tužiocu isplati na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade utvrđene novčane iznose, nalazeći da tužilac ima pravo na isplatu razlike zarade, jer nakon izvršene statusne promene, počev od 01.01.2014. godine, tuženi nije mogao da sa ovlašćenim sindikatom zaključi sporazume o vrednosti radnog časa za zaposlene u Ogranku „Kolubara metal“ koji su u manjoj vrednosti od vrednosti radnog časa određenog za zaposlene u ostalim organizacionim jedinicama. Poslodavac sledbenik je, u roku iz člana 150. Zakona o radu, imao mogućnost da izmeni opšte akte i kolektivni ugovor i izjednači koeficijente za radna mesta, te na taj način ispuni zakonsku obavezu da zaposlenima isplaćuje jednaku zaradu za isti rad, kao što je to učinio nakon utuženog perioda. Bez opravdanog razloga zaposleni iz pripojenog privrednog društva stavljeni su u neravnopravan položaj u odnosu na druge zaposlene kod poslodavca, čime je, suprotno pravilima iz čl. 18, 19. i 20. Zakona o radu, izvršena njihova diskriminacija po osnovu prava na isplatu zarade prema vrednosti radnog časa određenog za druge zaposlene.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ovakvo stanovište nižestepenih sudova zasniva se na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Članom 147. Zakona o radu, propisano je da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca, u skladu sa zakonom poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca, dok je članom 150. istog zakona, propisano da je poslodavac sledbenik dužan da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka: 1) istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika; 2) kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor.

Po članu 104. stav 2. i 3. Zakona o radu, zaposlenom se garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca. Pod radom iste vrednosti se podrazumeva rad za koji se zahteva isti stepen stručne spreme, ista radna sposobnost, odgovornost, fizički i intelektualni rad.

Članom 33. stav 1. Kolektivnog ugovora predviđeno je da se vrednost radnog časa za tekuću godinu utvrđuje za svaki mesec u visini vrednosti radnog časa za najjednostavniji rad, koji se primenjuje kod osnivača PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac, a eventualnu veću vrednost, ugovorne strane mogu sporazumno naknadno utvrditi. Prema stavu 3. istog člana, ako se u toku kalendarske godine bitno promene okolnosti na osnovu kojih je utvrđena vrednost radnog časa za najjednostavniji rad, ugovorne strane će ga sporazumno promeniti.

U konkretnom slučaju, nakon izvršene statusne promene pripajanja PD „Kolubara Metal“ d.o.o. tuženom PD RB „Kolubara“ d.o.o, poslodavac sledbenik je shodno odredbi člana 11. Ugovora o pripajanju, na zaposlene pripojenog preduzeća primenjivao opšte akte „Kolubare Metal“ d.o.o. još godinu dana, u periodu od 01.01.2014. do 01.02.2015. godine, u skladu sa članom 150. Zakona o radu. Odredbom člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora „Kolubara Metal“, koji je tuženi kao poslodavac sledbenik nastavio da primenjuje u navedenom periodu, bio je uređen način određivanja vrednosti radnog časa zaposlenih u slučaju promenjenih okolnosti. Vrednost radnog časa zaposlenih u Ogranku „Kolubara Metal“ je utvrđivana za svaki pojedinačan mesec u spornom periodu na osnovu saglasnih izjava predstavnika zaposlenih u sindikatu i direktora tuženog poslodavca sledbenika, a ovako zaključene sporazume niko nije osporavao u odgovarajućem postupku, pa oni proizvode pravno dejstvo. Pravni stav da se vrednost radnog časa nije mogla utvrđivati sporazumno u smislu člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora nakon pripajanja „Kolubara Metal“ tuženom u toku 2014. godine nije prihvatljiv jer je, u skladu sa članom 150. Zakona o radu, tuženi kao poslodavac sledbenik bio dužan da najmanje godinu dana nakon pripajanja primenjuje kolektivni ugovor poslodavca prethodnika – što znači i odredbu člana 33. stav 3. tog opšteg akta, osim ako pre isteka tog roka kod poslodavca sledbenika nije zaključen novi kolektivni ugovor. Obavezna primena opšteg akta poslodavca prethodnika od strane poslodavca sledbenika u periodu od najmanje godinu dana može dovesti do toga da zaposleni kod poslodavca prethodnika u tom periodu ostvaruju manju ili veću zaradu od zaposlenih kod poslodavca sledbenika. U ovom slučaju do toga nije došlo zato što su zaposleni u Ogranku „Kolubara Metal“ na osnovu svog opšteg akta imali veći koeficijent za obračun zarada od zaposlenih u RB „Kolubara“, pa su kroz sporazumno utvrđeno manju vrednost radnog časa njihove zarade u 2014. godini bile faktički izjednačene sa zaradama zaposlenih u ostalim organizacionim jedinicama tuženog. Koeficijenti i vrednost radnog časa svih zaposlenih kod tuženog koji obavljaju iste poslove normativno su izjednačeni u januaru 2015. godine izmenama odluka o koeficijentima, odnosno u februaru mesecu iste godine stupanjem na snagu Posebnog kolektivnog ugovora JP „Elektroprivreda Srbije“.

Imajući u vidu sve navedeno, pogrešno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su obavezali tuženog da tužiocu isplati na ime naknade štete razliku zbog manje isplaćene zarade za period od marta 2014. godine zaključno sa januarom 2015. godine.

Saglasno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji, pa mu, primenom člana 153. i 154. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi celog postupka, koji su mu dosuđeni u visini od 18.000,00 dinara za sastav revizije od strane punomoćnika iz reda advokata, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja te parnične radnje („Službeni glasnik RS“ broj 72/2021 od 14.04.2021. godine), kao i troškovi sudskih taksi na odgovor na tužbu od 5.917,83 dinara, na reviziju 26.671,34 dinara i odluku po reviziji od 35.507,00 dinara, prema Zakonu o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ br. 28/94, 53/95...95/18).

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Zahtev tužioca za naknadu troškova sudske takse na odgovor na reviziju odbijen je na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer odgovor na reviziju nije potreban radi vođenja parnice, pa je odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić