Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Revizija je dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br, 72/11...18/20).

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena apsolutno bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tužene zaposlena na radnom mestu ..., sa koeficijentom za obračun i isplatu plate od 7,54. U utuženom periodu od 01.06.2018. godine do 31.03.2021. godine, tužena je tužilji obračunavala i isplaćivala zaradu tako što je osnovicu koju objavljuje Vlada Republike Srbije množila koeficijentom radnog mesta. Navedena metodologija obračuna plate se primenjuje na sve zaposlene u državnim organima i javnim službama od jula 2001. godine, od kada je u primeni Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01...123/21). Tako dobijeni iznos proizvoda koeficijenta i osnovice, tj. visina osnovne plate tužilje za svaki mesec spornog perioda bio je niži od iznosa minimalne zarade, usled čega je tužena svakog meseca vršila korekciju plate do iznosa minimalne zarade tako da je tužilji u utuženom periodu isplaćivana plata u visini minimalne zarade. U obračunskim listama plata tužilje, naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora nije iskazana kao posebna stavka. Visina potraživanja tužilje određena je prema nalazu veštaka, koji je istu utvrdio u nedostatku parametara iz opštih akata analognom primenom različitih parametara, i to onih sadržanih u Posebnom kolektivnom ugovoru za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije i onih sadržanih u uporednim važećim Posebnim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je imajući u vidu odredbe Zakona o radu, Zakona o platama službenika i nameštenika, Zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru, Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, Zakona o budžetskom sistemu, Pokrajinske uredbe o platama, naknadi troškova, otpremnini i drugim primanjima postavljenih i zaposlenih lica u organima APV, zauzeo stanovište da tužbeni zahtevi tužilje za isplatu naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora nije osnovan, uz obrazloženje da je Zakon o platama u državnim organima i javnim ustanovama sistemski zakon za zaposlene koji zaradu ostvaruju iz budžeta, kojim je regulisana naknade troškova tako što koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 4. stav 2.), a što je propisano i članom 10. Pokrajinske uredbe o platama, naknadi troškova, otpremnini i drugim primanjima postavljenih i zaposlenih lica u organima APV. U situaciji kada su posebnim aktom regulisana prava, obaveze i odgovornosti zaposlenog, u konkretnom slučaju pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, nema mesta primeni odredbe člana 118. Zakona o radu jer su navedene naknade, shodno posebnom zakonu, inkorporirane u koeficijent.

Drugostepeni sud ne prihvata iznetu argumentaciju prvostepenog suda, nalazeći da je pogrešno primenjeno materijalno pravo. Obrazloženje drugostepenog suda je da sa isplatom minimalne zarade tužilji nisu isplaćene naknade koje su predmet ovog spora jer minimalna zarada, po definiciji iz člana 111. Zakona o radu, iste ne sadrži. Po stanovištu drugostepenog suda, Zakon o platama u državnim organima i javnim službama (odredbe članova 1. – 4.) u pogledu minimalne zarade nema karakter posebnog zakona jer taj institut ne reguliše na drugačiji način. Zbog toga je, u nedostatku propisanih parametara za obračun troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora njihova visina utvrđena po analogiji – prema kriterijumima sadržanim u uporednim važećim Posebnim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji. Iz tih razloga je drugostepeni sud preinačio prvostepenu odluku i usvojio tužbeni zahtev.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, revizijom se osnovano ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev tužilje.

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 34/01 ... 86/19) propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u državnim organima i javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Odredbom člana 3. stav 1. tog zakona propisano je da osnovica za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne Skupštine Republike Srbije. Prema odredbi člana 4. stav 1. navedenog zakona, koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a po stavu 2. istog člana koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Koeficijenti za obračun i isplatu plata zaposlenih u državnim organima i javnim službama utvrđeni su Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u državnim organima i javnim službama koje je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama.

Odredbom člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog i za ishranu u toku rada, ako poslodavac to pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbe tog zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno (član 2. stav 2.).

U konkretnom slučaju, tužilja je zaposlena u organu Autonomne pokrajine Vojvodine, pa se na utvrđivanje i obračun njene plate kao i naknada i dodataka po osnovu rada primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u državnim organima. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava i obaveze i odgovornosti zaposlenih u državnim organima nisu drugačije uređene. S obzirom da je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, ta odredba posebnog zakona isključuje primenu odredbe člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu. Pošto su naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom periodu tužilji isplaćivani kroz koeficijent za obračun plata, ne pripada joj pravo na dodatnu isplatu naknade i troškova koje tužbom potražuje, bez obzira na činjenicu da joj je plata isplaćivana u visini minimalne zarade.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužena je uspela u revizijskom postupku, te je tužilja obavezana da joj naknadi troškove u iznosu od 18.000,00 dinara, za sastav revizije, prema Tarifi o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12...37/21), primenom člana 165. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić