Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, radi ujednačavanja sudske prakse o pravu zaposlenih u osnovnim školama na isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20), pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tužene bila zaposlena na radnom mestu ... sa koeficijentom za obračun plate 6,30. Tužena je tužilji u spornom periodu obračunavala zaradu množenjem osnovice sa koeficijentom radnog mesta tužilje, s tim što je tako obračunata zarada bila manja od minimalne zarade, zbog čega je tužena vršila isplatu tužilji u visini minimalne zarade. U obračunskim listama plate tužilje nije iskazivana, kao posebna stavka, naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Veštačenjem je obračunata visina ovih naknada u skladu sa odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužilje usvojili i tuženu obavezali da joj isplati naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u spornom periodu utvrđen veštačenjem, sa pripadajućom kamatom, jer su zaključili da u iznosu minimalne zarade, nije sadržana naknada predmetnih troškova, a sve u skladu sa članom 111. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Članom 187. stav 3. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br. 88/2017...129/2021), propisano je da se na utvrđivanje i obračun plata, naknada i dodataka zaposlenih u ustanovi primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama.

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19), propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3). Odredbom člana 3. stav 1. navedenog zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Članom 4. istog zakona, propisano je da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu (stav 1), a da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (stav 2).

Članom 20. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15 i 99/20), propisani su elemente za utvrđivanje plate, tako da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plate, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata u skladu sa zakonom (stav 1), a ukoliko je osnovna plata zaposlenog, koja je utvrđena na osnovu osnovice za obračun plata i koeficijenta iz propisa o koeficijentima za obračun i isplatu plata, za puno radno vreme i ostvareni standardni učinak, niža od minimalne zarade, osnovna plata zaposlenog utvrđena na gore opisani način, isplaćuje se u visini minimalne zarade (stav 2).

Odredbom člana 118. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to, između ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5) i regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6), a visina troškova iz stava 1. tačka 5. ovog člana mora biti izražena u novcu (stav 2). Odredbe ovog zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno (član 2. stav 2).

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 1. uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun isplata zaposlenih iz člana 1. ove uredbe, koje se primenjuju na zaposlene u osnovnom obrazovanju.

U konkretnom slučaju, tužilja je zaposlena u školi, pa se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornostim zaposlenih nisu drugačije uređeni. Pošto poseban zakon (Zakon o platama u državnim organima i javnim službama) propisuje da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu opšte norme iz Zakona o radu. Posebnim Kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/2015) nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, a to pravo nije predviđao ni prethodno važeći Posebni kolektivni ugovor („Službeni glasnik RS“, br. 12/2009). Dakle, na osnovu navedenih propisa, proizlazi da su primanja po osnovu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržana u koeficijentu, kao jednom od elemenata plate, pa ne postoji pravni osnov za ostvarivanje predmetnog prava tužilje, sadržan bilo u opštem, bilo u posebnom aktu. To znači da tužilji ne pripada pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora pošto su te naknade sadržane u koeficijentu njene plate, pa je to što je tužilji u spornom periodu isplaćivana minimalna zarada bez uticaja na odlučivanje.

Iz izloženih razloga, primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Kako je tužena uspela u postupku po reviziji, to je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripada naknada troškova za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, prema AT važećoj u vreme preduzimanja ove parnične radnje.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić