Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2178/22 od 25.05.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda i obavezana tužena da tužilji, za period od 01.02.2018. do 31.01.2021. godine, isplati naknadu troškova za ishranu u toku rada u iznosu od 84.996,25 dinara sa zateznom kamatom od 09.02.2021. godine i obračunatom zateznom kamatom u iznosu od 9.322,08 dinara, a na ime troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora isplati iznos od 83.023,24 dinara sa zateznom kamatom od 09.02.2021. godine i obračunatom zateznom kamatom u iznosu od 11.126,99 dinara, kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 64.000,00 dinara sa zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate, dok je odbijen zahtev tužene za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, reviziju je blagovremeno, preko punomoćnika, izjavila tužena zbog bitne povrede odredaba postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20) - u daljem tekstu: ZPP, pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaposlena kod tužene na poslovima ... sa koeficijentom za obračun plate 6,30. Tužilji je u utuženom periodu isplata zarade vršena uz korekciju, doplatom do visine minimalne zarade. U listama za obračun plate tužilje nije posebno iskazana naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Veštačenjem je utvrđeno da je tužilji u ovom periodu, u nedostatku parametara za obračun traženih troškova, na osnovu najpovoljnijeg kriterijuma u uporednim važećim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji, između ostalog Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije, na ime naknade troškova toplog obroka pripadao dnevni iznos od 250,00 dinara bruto, a na ime troškova regresa iznos od 75% prosečne isplaćene zarade po zaposlenom u Republici Srbiji. Po mišljenju sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, neisplaćeni topli obrok za tužilju u periodu od 01.02.2018. do 31.01.2021. godine iznosi 84.996,25 dinara, a obračunata zatezna kamata od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do 08.02.2021. godine 9.322,08 dinara, dok neisplaćeni regres u istom periodu iznosi 83.023,24 dinara, a obračunata zatezna kamata 11.126,99 dinara.

Prvostepeni sud je, kod napred utvrđenog, odbio tužbeni zahtev tužilje za isplatu predmetnih naknada u iznosima utvrđenim veštačenjem, sa pripadajućom kamatom, jer je zaključio da je tužena u celokupnom spornom periodu prilikom obračuna i isplate plate tužilji primenila vrednosti, parametre i metodologiju obračuna koji su bili propisani važećim zakonskim i podzakonskim odredbama i da tužena nije povredila nijedan pozitivan propis koji je uređivao oblast obračuna i isplate plata zaposlenih, niti je u tom periodu primenjivala odredbe opštih propisa.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je obavezao tuženu da tužilji isplati predmetne naknade, u visini utvrđenoj veštačenjem. Zaključeno je da u iznosu minimalne zarade definisanom u članu 111. Zakona o radu ne može da bude sadržana naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, nezavisno od utvrđenja iz člana 1. - 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama koji nije lex specialis u odnosu na Zakon o radu u delu minimalne zarade jer to pitanje ne reguliše na drugačiji način.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 187. stav 3. Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br. 88/17... 129/21) propisano je da se na utvrđivanje i obračun plata, naknada i dodataka zaposlenih u ustanovi primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama.

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19) propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3)). Odredbom člana 3. stav 1. tog zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Prema odredbi člana 4. stav 1. navedenog zakona, koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a prema stavu 2. istog člana koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Poseban Kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, broj 21/15 i 27/22), u odredbi člana 20. određuje elemente za utvrđivanje plate, tako da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plata, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata u skladu sa zakonom (stav 1.), a ukoliko je osnovna plata zaposlenog, koja je utvrđena na osnovu osnovice za obračun plata i koeficijenta iz propisa o koeficijentima za obračun i isplatu plata, za puno radno vreme i ostvareni standardni učinak, manja od minimalne zarade, osnovna plata zaposlenog utvrđena na napred opisan način, isplaćuje se u visini minimalne zarade (stav 2.).

Odredbama člana 118. stav 1. tač. 5) i 6) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, a stavom 2. ovog člana propisano je da visina troškova iz stava 1. tačka 5) ovog člana mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno (član 2. stav 2). Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 1) te Uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih iz člana 1. ove Uredbe, koje se primenjuju na zaposlene u osnovnom obrazovanju.

Prema stavu Vrhovnog kasacionog suda usvojenom na sednici Građanskog odeljenja održanoj 05.07.2022. godine, zaposleni kojima se plate isplaćuju u visini vrednosti minimalne zarade u javnim službama, kao korisnicima budžetskih sredstava, ostvaruju pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada, primenom koeficijenta za obračun i isplatu plata u kojem je sadržan dodatak na ime tih naknada i sastavni je deo koeficijenta za svakog zaposlenog.

U konkretnom slučaju, tužilja je zaposlena u školskoj ustanovi, pa se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. Kako je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu odredaba člana 118. stav 1. tač. 5) i 6) Zakona o radu, kao i da posebnim kolektivnim ugovorima za zaposlene u javnim službama nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. To pravo nije predviđeno ni Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15), kao ni prethodno važećim Posebnim kolektivnim ugovorom iz 2009. godine. Važećim Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama je utvrđeno pravo zaposlenih na isplatu plate u visini minimalne zarade, ali ne i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora zaposlenima koji primaju platu u visini minimalne zarade. S obzirom na to da je naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom periodu tužilji isplaćivana kroz koeficijent za obračun njene plate, tužilji ne pripada pravo na dodatnu isplatu naknade ovih troškova koju tužbom potražuje, bez obzira na činjenicu da joj je plata isplaćivana u visini minimalne zarade.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava usvojio tužbeni zahtev, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu odluku, tako što je odbio žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu. S obzirom da tužilja nije uspela u postupku po žalbi, odbijen je njen zahtev za naknadu troškova žalbenog postupka.

Sledom izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odlučio je kao u stavu prvom izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj, na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP pripadaju u reviziji opredeljeni troškovi tog postupka na ime angažovanja javnog pravobranilaštva, na osnovu odredbe člana 162. ZPP, u iznosu od 18.000,00 dinara, odmereni primenom važeće Advokatske tarife („Službeni glasnik RS“, br. 37/21 od 14.04.2021. godine).

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić