Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1774/22 od 21.04.2022. godine, odbijene su žalbe parničnih stranaka i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložila da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene, kao izuzetno dozvoljenoj, propisani odredbom člana 404. stav 1. ZPP, jer je potrebno ujednačavanje sudske prakse o pravu zaposlenih kojima se plata isplaćuje u visini vrednosti minimalne zarade u ustanovama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u utuženom periodu bila u radnom odnosu kod tužene gde je obavljala poslove ... sa koeficijentom za obračun i isplatu plate od 6,30. Tužena je u utuženom periodu tužilji obračunavala i isplaćivala osnovnu platu, množenjem osnovice koju objavljuje Vlada RS sa koeficijentom radnog mesta. Tužilji je plata obračunavana i isplaćivana u visini minimalne zarade, a u obračunskim listama nije iskazivala naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Ekonomsko- finansijskim veštačenjem u toku prvostepenog postupka obračunata je visina naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za utuženi period, a sud je prihvatio varijantu obračuna spram parametara iz trenutno važećih Posebnih kolektivnih ugovora u RS i to: PKU za delatnost putne privrede RS (''Sl. glasnik RS'', br. 14/18), PKU za javna komunalna i druga javna preduzeća Grada Novog Sada (''Sl. glasnik RS'', br. 37/17 i 34/20), PKU za javna i javno komunalna preduzeća Grada Subotice (''Sl. glasnik RS'', br. 83/15), PKU za javna i javno komunalna preduzeća Grada Pančeva (''Sl. glasnik RS'', br. 59/15 i ''Sl list Grada Pančeva'', br. 25/18-Aneks) i PKU za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji RS (''Sl. glasnik RS'', br. 30/21).

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, zaključivši da u iznosu minimalne zarade, po definiciji iz člana 111. Zakona o radu, ne može da bude sadržana predmetna naknada troškova ishrane u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, nezavisno od činjenice što je odredbom člana 4. stav 1. Zakona o platama u državnim organima, javnim službama propisano da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stavom 2. istog člana, da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Po mišljenju nižestepenih sudova, u situaciji kada je tužena tužilji isplaćivala minimalnu zaradu sledi da tužilji nije isplaćena naknada troškova za ishranu u toku rada i regres, pa je tužena dužna da joj te naknade isplati u iznosu utvrđenom veštačenjem, a prema kriterijumima u uporednim važećim Kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji, koji su važeći u istom vremenskom periodu na koji se odnosi i predmetno potraživanje tužilje, i koji se odnose na preduzeća koja, kao i tužena obavljaju delatnosti i poslove kojima se obezbeđuje ostvarivanje prava građana i zadovoljavanje potreba građana i organizacija, i kao i tužena su obuhvaćeni regulativom koja se odnosi na javne službe.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište nižestepenih sudova nije pravilno.

Odredbom člana 52. stav 1. Zakona o predškolskom vaspitanju i obrazovanju („Službeni glasnik RS“, br. 18/10... 86/19), propisano je da se visina plate, naknade i drugih primanja utvrđuje jedinstveno za sve zaposlene u predškolskim ustanovama čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, u skladu sa propisima kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja iz radnog odnosa u javnim službama, a stavom 2. istog člana propisano je da osnovica za obračun i isplatu plata u predškolskim ustanovama ne može biti niža od osnovice za obračun i isplatu u osnovnom obrazovanju i vaspitanju, ali može biti uvećana iz sredstava koje ostvari ustanova ili jedinica lokalne samouprave.

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19), propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3). Odredbom člana 3. stav 1. tog Zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Na osnovu odredbe člana 4. stav 1. istog Zakona, propisano je da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stav 2. istog člana, da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Poseban Kolektivni ugovor za zaposlene u ustanovama predškolskog vaspitanja i obrazovanja čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 43/17, 85/20 i 97/20 koji je važio do 13.07.2020. godine), u odredbi člana 35. propisano je da zaposleni ima pravo na platu u skladu sa zakonom (stav 1), da se plata zaposlenog utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plate, koeficijenta, dodatka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata u skladu sa zakonom (stav 2). Odredbom člana 36. navedenog kolektivnog ugovora propisano je da osnovna plata zaposlenog predstavlja proizvod osnovice i koeficijenta u skladu sa zakonom, a koje odredbe su sadržane i u odredbama članova 36. i 37. važećeg Kolektivnog ugovora za zaposlene u ustanovama predškolskog vaspitanja i obrazovanja čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, broj 97/2020 od 07.07.2020. godine)

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18), u odredbi člana 118. stav 1. propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to, između ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5) i regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6), a prema stavu 2. istog člana, visina troškova iz stava 1. tačka 5. ovog člana mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog Zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno, na osnovu odredbe člana 2. stav 2. tog zakona.

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 44/01... 58/14), koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 6b. navedene uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun isplata zaposlenih iz člana 1. ove Uredbe, koje se primenjuju na zaposlene u predškolskom obrazovanju i vaspitanju.

U konkretnom slučaju, tužilja je zaposlena u predškolskoj ustanovi, pa se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada prema odredbi člana 52. stav 1. Zakona o predškolskom vaspitanju i obrazovanju, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornostim zaposlenih nisu drugačije uređeni. Pošto poseban zakon – Zakon o platama u državnim organima i javnim službama propisuje da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog Zakona isključuje primenu opšte norme iz Zakona o radu. Posebnim Kolektivnim ugovorom za zaposlene u ustanovama predškolskog vaspitanja i obrazovanja čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Dakle, kako na osnovu člana 4. stav 2. citiranog Zakon o platama u državnim organima i javnim službama kao lex specialis, proizlazi da su primanja po osnovu naknade za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora sadržana u koeficijentu kao jednom od elemenata plate, to ne postoji pravni osnov za ostvarivanje predmetnog prava tužilje. Taj osnov ne postoji ni u opštem aktu. Saglasno navedenom, tužilji ne pripada pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora pošto su te naknade sadržane u koeficijentu njene plate, pa je stoga činjenica da joj je u spornom periodu isplaćivana minimalna zarada na osnovu odredbe citiranih odredbi 35. i 36. (odnosno 36. i 37) Posebnog Kolektivnog ugovora za zaposlene u ustanovama predškolskog vaspitanja i obrazovanja čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave (kao ona osnovna plata koja se isplaćuje u toj visini i u situaciji kada je bila niža od minimalne zarade) bez uticaja na drugačiju odluku jer ona ne aktivira prava iz Zakona o radu kao opšteg zakona.

Kako su preinačene nižestepene presude i odbijen tuženi zahtev, povodom revizije tužene, to su preinačene nižestepene presude i u pogledu odluke o troškovima.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj, na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. ZPP pripada pravo na naknadu troškova koji su bili potrebni radi vođenja ove parnice, i to: za sastav tri obrazložena podneska iznos od po 9.000,00 dinara, za zastupanje na tri održana ročišta za glavnu raspravu iznos od po 10.500,00 dinara i na ime sastava žalbe i revizije iznos od po 18.000,00 dinara, primenom Advokatske tarife važeće na dan preduzimanja tih parničnih radnji („Službeni glasnik RS“, br. 37/21 od 14.04.2021. godine).

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu trećem izreke doneo primenom odredbe člana 165. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić