Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos kod tužene po osnovu ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti broj ../07 od 16.04.2007. godine, na radnom mestu „...“ sa III stepenom stručne spreme i sa punim radnim vremenom. Na osnovu aneksa ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti broj ../13 od 12.08.2013. godine, izvršena je izmena tačke 4. i 17. ugovora tako što je umesto radnog mesta „...“ sa koeficijentom za obračun zarada 8,20, uvedeno radno mesto „...“, sa koeficijentom za obračun zarade 11,30. U junu 2008. godine tužilac je u srednjoj tehničkoj školi u Bačkoj Topoli položio specijalistički ispit i stekao zvanje „...“ – V stepen obrazovnog profila. Državna revizorska institucija je sačinila izveštaj o reviziji pravilnosti poslovanja Opštine Vrbas za 2018. godinu, u delu koji se odnosi na preuzimanje obaveza iznad odobrenih aproprijacija, javne nabavke i rashode za zaposlene od 07.11.2019. godine, u kom izveštaju je između ostalog, iznet zaključak da je tužena sistematizovala radna mesta više u odnosu na broj radnih mesta utvrđenih odlukom i da je nepravilno obračunavala i više isplatila plate u iznosu od 280.000,00 dinara. U postupku revizije utvrđeno je da je za jedno zaposleno lice kod tužene primenjivan ukupan koeficijent koji nije u skladu sa propisanim koeficijentima predviđenim Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, tako što je tužena za jedno zaposleno lice isplatila plate i doprinose na teret poslodavca više za 140.847,00 dinara protivno odredbi člana 2. stav 1. tačka 7. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama na koji način je postupljeno suprotno članu 56. stav 4. Zakona o budžetskom sistemu. Upućena je preporuka odgovornim licima tužene da pri obračunu i isplati plata, dodataka i naknada kao i socijalnih doprinosa na teret poslodavca primenjuju propisane koeficijente u skladu sa Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama i da obračun i isplatu stimulacije vrše u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama. Po dostavljanju izveštaja o reviziji pravilnosti poslovanja tužene za 2018. godinu, parnične stranke su zaključile, 23.01.2020. godine, aneks ugovora o radu broj ../20, kojim je predviđeno da će se zaposlenom na poslovima „...“ počev od decembarske zarade 2019. godine, za obračun i isplatu zarada primenjivati koeficijent 8,20 a prema Uredbi o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama navedenoj u preambuli tog aneksa ugovora o radu. Tužilac je aneks potpisao u februaru 2020. godine, a tužena je istog dana donela rešenje broj ../20 o nazivu radnog mesta i opisu poslova i zadataka i uslova za obavljanje istih u kom je navedeno da se zaposleni AA (tužilac) raspoređuje na poslove „...“. Nakon potpisivanja aneksa iz 2020. godine, tužilac faktički obavlja iste poslove kao i nakon raspoređivanja po aneksu iz 2013. godine. Tužiocu je koeficijent za obračun zarade smanjen za 3,10 pa je on tužbom tražio isplatu razlike isplaćene zarade obračunate na osnovu aneksa ugovora o radu i rešenje tužene i zarade koju je ostvarivao na osnovu prethodno zaključenog aneksa ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti. Pravnosnažnom odlukom suda odbačena je tužba tužioca kojom je on tražio da sud poništi aneks ugovora o radu broj ../20 od 23.01.2020. godine i rešenje doneto na osnovu tog aneksa pod brojem ../20 od 23.01.2020. godine, jer je podneta neblagovremeno.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je drugostepeni sud odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete zbog izgubljene zarade kao razlike između pripadajuće i isplaćene plate obračunate na osnovu aneksa ugovora o radu i rešenja tužene čiji je poništaj tražio, a u pogledu kog tužbenog zahteva je tužba odbačena. Pošto je tužiocu plata isplaćena na način ugovoren aneksom ugovora o radu broj ../20 od 23.01.2020. godine, čija zakonitost nije osporena, sledi da tužena, isplatom plate po tom aneksu, nije tužiocu pričinila štetu, pa je njegov imovinskopravni zahtev neosnovan.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i člana 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Iz izloženih razloga, tužilac u reviziji neosnovano osporava pravilnost primene materijalnog prava pa je Vrhovni kasacioni sud odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije tužioca kojom pobija drugostepenu presudu u preostalom delu kojim je odbačena njegova tužba za poništaj aneksa ugovora o radu i rešenja donetog na osnovu njega, u smislu odredbe člana 410. stav 2. u vezi člana 441. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija tužioca, u tom delu, nije dozvoljena.

Odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju ili prestanku radnog odnosa. U glavi XXXIX Zakona o parničnom postupku, propisana su posebna pravila za postupak u parnicama iz radnog odnosa, dok se ostale odredbe Zakona o parničnom postupku primenjuju kada odredbama ove glave tog Zakona nije drugačije određeno.

Parnica po tužbi radi poništaja aneksa ugovora o radu jeste spor iz radnog odnosa, ali nije spor o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa da bi se dozvoljenost revizije cenila na osnovu odredbe člana 441. Zakona o parničnom postupku. U ovoj vrsti spora, nema mesta ni primeni odredbe člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku, kojom je propisano da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud ukinuo presudu prvostepenog suda i odlučio o zahtevima stranaka.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić