U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić, Jelice Bojanić Kerkez, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Gordana Bulatović, advokat iz ..., protiv tuženog „Putevi“ AD Užice, čiji je punomoćnik Ljubiša Pavlović, advokat iz ..., radi isplate zarade, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3523/18 od 04.04.2019. godine i reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3546/19 od 06.07.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 09.12.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3523/18 od 04.04.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3523/18 od 04.04.2019. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3546/19 od 06.07.2020. godine.

ODBIJAJU SE, kao neosnovani, zahtevi stranaka za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Užicu P1 382/16 od 14.08.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenog dela zarade za period od 01.10.2013. godine do 30.09.2015. godine, isplati ukupan iznos od 1.023.804,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose u visini i na način bliže označeno tim stavom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi isplati zakonsku zateznu kamatu zbog docnje u isplati četiri dnevnice u iznosima od po 1.400,00 dinara od dospeća do isplate dana 15.03.2017. godine. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 109.345,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3523/18 od 04.04.2019. godine, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenog dela zarade za period od 01.10.2013. godine do 30.09.2015. godine (osim za jul 2015. godine) isplati iznos od 972.724,93 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose od dospeća do isplate, bliže navedeno tim stavom izreke prvostepene presude. Prvostepena presuda je ukinuta u preostalom delu stava prvog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenog dela zarade isplati iznos od 51.079,77 dinara (za jul 2015. godine) sa zakonskom zateznom kamatom od 01.09.2015. godine do isplate i stavovima drugom i trećem izreke i u ukinutim delovima predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Osnovnog suda u Užicu P1 221/19 od 27.08.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenog dela zarade za jul 2015. godine isplati iznos od 51.079,77 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.09.2015. godine do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi isplati zakonsku zateznu kamatu zbog docnje u isplati četiri dnevnice u iznosima od po 1.400,00 dinara od dospeća do isplate dana 15.03.2017. godine. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 122.095,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3546/19 od 06.07.2020. godine, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke. Prvostepena presuda je preinačena u stavovima drugom i trećem izreke, tako što je obavezan tuženi da tužiocu isplati zakonsku zateznu kamatu zbog docnje u isplati četiri dnevnice u iznosima od po 1.400,00 dinara od dospeća do isplate dana 15.03.2017. godine. Obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 18.122,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu Gž1 3523/18 od 04.04.2019. godine, reviziju je blagovremeno izjavio tužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, a protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu Gž1 3546/19 od 06.07.2020. godine reviziju je blagovremeno izjavio tuženi, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...87/18), ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj.

Odredbom člana 404. stav 1. ZPP propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Međutim, po oceni ovog suda, u ovoj parnici nisu ispunjeni uslovi za izuzetnu dozvoljenost revizije iz odredbe člana 404. stav 1. ZPP jer nije potrebno novo tumačenje prava, niti postoji neujednačena sudska praksa, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije izjavljene protiv stava prvog izreke drugostepene presude, primenom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 14.11.2016. godine, a preinačena 12.05.2017. godine. Pobijana drugostepena presuda doneta je 04.04.2019. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela na dan preinačenja tužbe iznosi 972.724,93 dinara, odnosno 7.895,64 evra (1 evro=123,1978 dinara).

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, to revizija tužioca nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu Gž1 3546/19 od 06.07.2020. godine reviziju (u delu koji se odnosi na kamatu na isplatu dnevnica) je blagovremeno izjavio tuženi zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da izjavljena revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme na poslovima vozača ... do 11.10.2016. godine kada mu je radni odnos prestao. Veštačenjem je utvrđeno da je tuženi tužiocu za jul mesec 2015. godine obračunao i isplatio zaradu primenom koeficijenta 2,70, da mu je isplatio manju cenu rada od cene rada za najjednostavniji posao (koeficijent 1,00) koja je predviđena Posebnim kolektivnim ugovorom za delatnost putne privrede Republike Srbije, kojim je cena rada za najjednostavniji posao utvrđena u visini minimalne cene rada koju utvrđuje Ekonomski-socijalni savet i Vlada Republike Srbije. Razlika između zarade i drugih primanja isplaćenih tužiocu za jul mesec 2015. godine i zarade i drugih primanja koja bi tužilac primio da su obračunate za navedeni mesec primenom koeficijenta u visini od 2,70 i osnovice koju čini minimalna zarada iznosi 51.079,77 dinara. Tuženi je tužiocu za jul 2015. godine isplatio osnovnu zaradu u iznosu većem od zakonom propisane minimalne zarade, a u toku trajanja ove parnice (15.03.2017. godine) isplatio je tužiocu četiri tužbom tražene dnevnice za obavljena službena putovanja u iznosu od po 1.400,00 dinara, odnosno u ukupnom iznosu od 5.600,00 dinara za službena putovanja obavljena 16.05.2014. godine, 10.09.2014. godine, 18.12.2014. godine i 19.12.2014. godine. Opštim aktima tuženog nije određen datum kada se vrši isplata naknade troškova za službena putovanja.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu neisplaćene zarade za jul 2015. godine, kao i za isplatu zakonske zatezne kamate na četiri dnevnice koje mu je tuženi isplatio dana 15.03.2017. godine.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na isplatu zakonske zatezne kamate na četiri dnevnice, tako što je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu zakonske zatezne kamate, na način bliže određen u izreci drugostepene presude.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je u drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda delimično preinačena i usvojen tužbeni zahtev kojim je obavezan tuženi da tužiocu isplati zakonsku zateznu kamatu na četiri dnevnice.

Naime, tužilac je nalogom svog poslodavca, a sada tuženog, bio upućen na službena putovanja da bi izvršio određen posao van mesta rada, povodom kojeg su nastali troškovi u koje spada i dnevnica za službena putovanja, koji zaposlenom koji je bio na službenom putovanju treba da budu nadoknađeni kada se sa istog vrati, a u konkretnoj situaciji, kada datum isplate dnevnica nije određen opštim aktima poslodavca, najkasnije u vreme kada se vrši isplata zarade zaposlenom za mesec kada su službena putovanja obavljena. Kako to tuženi nije uradio, već je tužiocu dnevnice koje je ostvario na službenim putovanjima tokom 2014. godine isplatio tek 15.03.2017. godine, tužilac primenom odredbe člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ima pravo na zakonsku zateznu kamatu, i to za službeno putovanje obavljeno 16.05.2014. godine od 01.07.2014. godine, za službeno putovanje obavljeno 10.09.2014. godine od 01.11.2014. godine, za službeno putovanje obavljeno 18.12.2014. godine i 19.12.2014. godine od 01.02.2015. godine, a sve do isplate 15.03.2017. godine.

S tim u vezi, revizijom se neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Kako se ni ostalim navodima revizije tuženog ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane presude u preinačujućem delu, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Odluka o zahtevima stranaka za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u četvrtom stavu izreke, doneta je primenom članova 153. stav 1, 154. i 165. stav 1. ZPP. Stranke nisu uspele u postupku po reviziji i zato nemaju pravo na naknadu troškova tog postupka, a troškovi tužene za odgovor na reviziju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu bili neophodni za vođenje ove parnice.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić