U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Marine Milanović i Dragane Boljević, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ..., BB iz ..., VV iz ..., GG iz ..., DD iz ... i ĐĐ iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Nikola Grčić, advokat iz ..., protiv tuženog JP EPS Beograd, Ogranak RB ''Kolubara'' Lazarevac, čiji je punomoćnik Aleksandar Budalić, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1998/21 od 09.07.2021. godine, u sednici održanoj dana 05.05.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1998/21 od 09.07.2021. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovana žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Lazarevcu P1 442/19 od 17.03.2021. godine.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocima naknadi troškove postupka po reviziji u ukupnom iznosu od 217.500,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova na ime sastava odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Lazarevcu P1 442/19 od 17.03.2021. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca, te je tuženi obavezan da tužiocima, na ime manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada za period od juna 2016. godine - septembra 2019. godine i na ime naknade štete zbog manje isplaćene naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora za određene mesece isplati taksativno navedene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da im naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 245.420,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, dok je zahtev tužilaca za isplatu zakonske zatezne kamate na troškove postupka od presuđenja do izvršnosti odluke odbijen.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1998/21 od 09.07.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Lazarevcu P1 442/19 od 17.03.2021. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za isplatu manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada i manje isplaćene naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, sve sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima parničnog postupka, sadržana u usvajajućem delu stava trinaestog izreke prvostepene presude, te obijen zahtev tužilaca za naknadu troškova parničnog postupka, a tužioci obavezani da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplate iznos od 12.900,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tuženog izjavljena na odbijajući deo stava trinaestog prvostepene presude. Stavom četvrtim izreke, obavezani su tužioci da tuženom naknade troškove drugostepenog postupka, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi je blagovremeno podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. u vezi člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - US, 74/13 - US, 55/14, 87/18 i 18/20) Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilaca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom tužilaca se ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, zbog koje se revizija, u skladu sa članom 407. stav 1. tačka 1. do 3. ZPP, ne može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog i u utuženom periodu su obavljali rad, tako što su svakog drugog dana radili u periodu od 07,00 do 19,00 časova, odnosno svaki drugi dan su radili po 12 sati. Organizacija rada je takva da tužioci menjaju drugog zaposlenog na istom radnom mestu svakog drugog dana, s tim što jedan dan rade od 07,00 do 19,00 časova, drugi dan je pauza i tako se ciklus ponavlja. Prema nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko-finansijske struke tužiocima nije vršen obračun uvećanja zarade za rad u smeni od 8,9% na osnovnu zaradu, kako je to propisano odredbom člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora. Pojedinačni mesečni iznosi manje isplaćene zarade, odnosno razlike između isplaćene zarade i uvećane zarade po osnovu smenskog rada, za sve sate koje su tužioci radili u smeni, iskazani su u nalazu i mišljenju veštaka sa rokovima dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa. Takođe, tuženi prilikom obračuna i isplate naknade zarade tužiocima za vreme korišćenja godišnjeg odmora u spornom periodu nije imao u vidu uvećanje koje tužiocima pripada po osnovu smenskog rada. Iznosi manje isplaćene naknade zarade za korišćenje godišnjeg odmora za svakog tužioca za utuženi period iskazani su u navedenom nalazu i mišljenju sa rokom dospelosti za svaki pojedinačni iznos.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je osnovan tužbeni zahtev tužilaca za isplatu manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada, iz razloga što su tužioci u periodu od juna 2016. godine zaključno sa septembrom 2019. godine, poslove obavljali radeći u smenama, a da tuženi prilikom obračuna i isplate zarade tužiocima, istu nije uvećao po osnovu smenskog rada za 8,9%, sve uskladu sa članom 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije. Takođe, osnovan je i tužbeni zahtev za isplatu manje isplaćene naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, jer u visinu prosečne zarade koje su prethodile mesecima u kojima su tužioci koristili godišnji odmor nisu ušla uvećanja zarade za rad u smenama, shodno odredbi člana 108. stav 1. tačka 2. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilaca neosnovan, jer način na koji su tužioci radili nije smenski rad, pa im ne pripada uvećanje zarade za smenski rad, propisan Posebnim kolektivnim ugovorom za Elektroprivredu Srbije u iznosu od 8,9%. Kako je odbijen zahtev tužilaca na ime manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada, to je odbijen i zahtev tužilaca za naknadu štete zbog manje isplaćene naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužilaca ukazuje da je drugostepeni sud prilikom donošenja svoje odluke pogrešno primenilo materijalno pravo kada je zaključio da je tužbeni zahtev tužilaca neosnovan.

Članom 108. stav 4. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14) propisano je da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kome zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, kao što je uvećanje zarade po osnovu rada u smenama.

Članom 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 15/5) propisano je da se osnovna zarada zaposlenog uvećava za rad u smenama za 8,9%.

Prema Direktivi Evropske Unije 2003/88 – ES smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući i obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili bez prekida (kontinuiran ili diskontinuiran), iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda danju ili noću, a turnus se u svom jezičkom značenju izjednačava sa smenskim radom (perturnum - po redu, redom). Kako se pod turnusom podrazuma utvrđen rad koji više lica jedno za drugim obavljaju neki posao radeći naizmenično i smenjujući se, između ova dva pojma nema nikakve razlike i predstavljaju sinonime. Direktiva Evropske Unije nije izvor prava, ali njena sadržina pomaže tumačenju pojma smenskog rada koji naši zakoni ne sadrže.

Sledom navedenog, kako su tužioci u utuženom periodu radili po modelu radnog vremena 12/36, odnosno obavljali rad u smenama, a tuženi im nije izvršio uvećanje zarade u skladu sa odredbom člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije i 108. stav 4. Zakona o radu, to je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu traženih razlika, zbog čega je drugostepena presuda morala biti preinačena.

Polazeći od uspeha u postupku po reviziji, tuženi je obavezana da tužiocima naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 217.500,00 dinara i to: za sastav revizije iznos od 22.500,00 dinara, prema AT važećoj u vreme preduzimanja ove parnične radnji, kao i na ime sudske takse na reviziju i odluku po reviziji iznos od po 97.500,00 dinara, sve prema TT.

Kako troškovi na ime sastava odgovora na reviziju nisu bili potrebni za vođenje ove parnice, to je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova na ime sastava odgovora na reviziju, primenom odredbe člana 154. stav 1. ZPP.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbi člana 416. stav 1. i 165. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić