OBAVEZUJE SE tužilac – protivtuženi da tuženom - protivtužiocu naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 95,205,24 dinara u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Pančevu P1 573/19 od 02.09.2021. godine, stavom prvim izreke, dozvoljeno je stupanje u parnicu umešača Grada Pančeva na strani tuženog – protivtužioca JKP „Zelenilo“ Pančevo. Stavom drugim izreke, usvojen je zahtev tužioca-protivtuženog i obavezan je tuženi-protivtužilac da na ime naknade troškova ishrane u toku rada isplati tužiocu-protivtuženom iznos od 36.317,24 dinara za period od 01.11.2016. godine do 31.10.2019. godine, u iznosima bliže navedenim ovim stavom izreke sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene mesečne iznose od dospelosti do konačne isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan prejudicijelni protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca kojim je tražio da se utvrdi da tužilac-protivtuženi, kao zaposleni kod korisnika javnih sredstava, nema pravo na naplatu – isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora prema Posebnom kolektivnom ugovoru za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije od 18.03.2015. godine i Posebnom kolektivnom ugovoru za javna i javno komunalna preduzeća Grada Pančeva od 25.06.2015. godine za vreme važenja Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“ br.116/2014), kao i da se obaveže tužilac– protivtuženi da naknadi sve troškove parničnog postupka. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi – protivtužilac da tužiocu – protivtuženom, naknadi troškove parničnom postupka u iznosu od 98.750,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnoti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5095/21 od 25.02.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tuženog - protivtužioca i umešača na strani tuženog-protivtužioca i potvrđena presuda Osnovnog u Pančevu P1 573/19 od 02.09.2021. godine u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev umešača na strani tuženog – protivtužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi-protivtužilac je blagovremeno izjavio posebnu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava s tim što je predložio da se o istoj odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404.ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14 - u daljem tekstu: ZPP), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). U stavu 2. istog člana propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom sporu postoji potreba za odlučivanjem o reviziji predviđenoj navedenom odredbom (posebna revizija), radi ujednačavanja sudske prakse, imajući u vidu drugačiju sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji izraženu u presudama na koje je revident ukazao.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog - protivtužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac-protivtuženi je u utuženom periodu bio u radnom odnosu kod tuženog-protivtužioca na neodređeno vreme. Umešač u ovoj parnici je Grad Pančevo, kao osnivač tuženog – protivtužioca. U spornom periodu poslodavac je naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora isplaćivao zaposlenom u skladu sa Pravilnikom o zaradama, naknadama zarade, dodacima na zarade i druga primanja, po kojem je naknada troškova za ishranu u toku rada iznosila 1.500,00 dinara mesečno, a regres za korišćenje godišnjeg odmora 1.000,00 dinara mesečno. Iznosi dosuđeni tužiocu-protivtuženom predstavljaju razliku između naknade troškova ishrane u toku rada, obračunate u vrednosti propisanoj Posebnim kolektivnim ugovorom za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji republike („Službeni glasnik RS“ br.27/15 od 18.03.2015. godine stupio na snagu 26.03.2015. godine) i Posebnim kolektivnim ugovorom za javna i javno komunalna preduzeća Grada Pančeva („Službeni glasnik RS” br. 59/2015) i naknade tih troškova isplaćenih tužiocu - protivtuženom za utuženi period. Visina potraživanja utvrđena je na osnovu nalaza veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenjujući članove 118, 246, 256. i 257. Zakona o radu, člana 9. stav 1. i 2. Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, čl. 65. i 66. Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije i čl. 84. i 85. Posebnog kolektivnog ugovora za javna i javno komunalna preduzeća Grada Pančeva, ocenio da tužilac – protivtuženi osnovano potražuje manje isplaćenu naknadu troškova za ishranu u toku rada u skladu sa posebnim kolektivnim ugovorima, te da se pravila iz člana 4. Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata odnosno zarada i drugih javnih primanja kod korisnika javnih sredstava ne odnose na naknadu za ishranu u toku rada, pa je usvojio tužbeni zahtev tužioca – protivtuženog. Kako se radi o identitetu spora, iz istih razloga je odbio protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca.

Drugostepeni sud prihvata date razloge prvostepenog suda, s tim što dodaje da iako se troškovi za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora smatraju zaradom u širem smislu tog pojma određenog članom 105. stav 3. Zakona o radu (jer se na ova primanja plaćaju porezi i doprinosi koji terete zaradu) i članom 118. stav 1. tačka 5. Zakona o radu, ova naknada ima karakter naknade za povećane troškove koje zaposleni ima dok radi, a ne karakter naknade za obavljeni rad iz članova 106. i 107. Zakona o radu, pa se i iz ovih razloga ne mogu primeniti pravila iz člana 4. Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tuženog- protivtužioca ukazuje da su nižestepeni sudovi na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 1. Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarade i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“, broj 116/14 – stupio na snagu 28.10.2014. godine) propisano je da se ovim zakonom privremeno uređuje osnovica, odnosno vrednost radnog časa, vrednost boda i vrednost osnovne zarade, za obračun i isplatu plata, odnosno zarada kao i drugih stalnih primanja izabranih, imenovanih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika javnih sredstava, sa ciljem očuvanja finansijskog sistema u Republici Srbiji i sistema plata i zarada u javnom sektoru. U članu 4. istog zakona propisano je da su ništave odredbe opšteg ili pojedinačnog akta kojima se povećavaju osnovice, koeficijenti i drugi elementi, odnosno uvode novi elementi na osnovu kojih se povećava iznos plate i drugih stalnih primanja kod subjekata iz člana 2. ovog zakona, donet za vreme primene ovog zakona.

Tuženi - protivtužilac je korisnik budžetskih sredstava, pa se na njega, osim navedenog zakona, primenjuje i Zakon o budžetu i Zakon o budžetskom sistemu, tako da obaveze koje preuzima moraju odgovarati aproprijaciji koja mu je odobrena za tu namenu u odgovarajućoj budžetskoj godini (član 54. Zakona o budžetskom sistemu). Cilj pomenutog zakona definisan je u članu 1. kao očuvanje finansijskog sistema u Republici Srbiji i sistema plata i zarada u javnom sektoru. Oba pomenuta Posebna kolektivna ugovora kod tuženog doneta su za vreme važenja navedenog zakona, a pod zaradom se u smislu odredbe člana 105. Zakona o radu, na koju shodno upućuje i Zakon o privremenom uređivanju osnovice, podrazumeva i naknada za ishranu u toku rada i naknada za regres za korišćenje godišnjeg odmora.

S obzirom da su pravila iz Zakona o privremenom uređivanju osnovnice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, Zakona o budžetu i Zakona o budžetskom sistemu imperativne prirode koja se moraju bezuslovno poštovati, bez prava da se u njima bilo šta menja, kod budžetskog finansiranja plata kod tuženog nije moguće primeniti korektivno pravilo iz člana 8. stav 2. Zakona o radu, jer je upravo zakonom određen način utvrđivanja osnovice za plate. Iz ovih razloga pogrešan je i stav sudova da je Poseban kolektivni ugovor za teritoriju Republike Srbije donet na osnovu ovlašćenja iz člana 246. stav 2. Zakona o radu, te da se njegove norme imaju primeniti u konkretnom slučaju, bez obzira na Zakona o privremenom uređivanju osnovnice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, zbog čega su odbili protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca.

Zbog toga su po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda odredbe Posebnog kolektivnog ugovora, donete nakon stupanja na snagu Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava ništave i kao takve ne mogu da proizvode pravno dejstvo (PKU ne može biti suprotan zakonu na osnovu člana 103. ZOO u vezi člana 240. Zakona o radu) zbog čega su nižestepene presude preinačene i usvojen protivtužebeni zahtev, a odbijen zahtev tužioca-protivtuženog za isplatu razlike između isplaćenog i traženog izosa na ime naknade troškova ishrane u toku rada.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Odluka o troškovima doneta je primenom odredbi člana 153, 154. i 163. ZPP. Tuženom – protivtužiocu su dosuđeni troškovi postupka, koji su opredeljeni u troškovniku dostavljenom u toku postupka. Tuženom– protivtužiocu su priznati parnični troškovi u prvostepenom postupku i to za sastav odgovora na tužbu, sastava protivtužbe i dva obrazložena podneska u iznosu od po 9.000,00 dinara, zastupanje od strane punomoćnika advokata na pet održanih ročišta u iznosu od po 10.500,00 dinara, sve u skladu sa važećom Advokatskom tarifom u trenutku presuđenja, kao i troškovi sudske takse na protivtužbu i odluku po protivtužbi u iznosu od po 3.352,62 dinara u skladu sa Zakonom o sudskim taksama. Tuženom – protivtužiocu nisu priznati troškovi drugostepenog i revizijskog postupka, jer nisu opredeljeni u skladu sa čl. 163. st. 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić