U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Žarko Milovanović, advokat iz ..., protiv tuženog Institut za lečenje i rehabilitaciju „Niška Banja“, Niška Banja, čiji je punomoćnik Irena Stojadinović, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 573/2019 od 16.06.2020. godine, u sednici održanoj 10.02.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 573/2019 od 16.06.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1 3899/17 od 05.12.2018. godine, stavom prvim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog br. .. od 09.05.2016. godine kojim joj je otkazan ugovor o radu br. .. od 17.04.2003. godine i tuženi obaveže da tužilju vrati na rad i prizna joj sva prava iz radnog odnosa, kao i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom drugim izreke obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove postupka od 159.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 573/2019 od 16.06.2020. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nema propusta u primeni odredaba ZPP. Revizijsko ukazivanje na bitnu povredu parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije relevantno, zato što ta povreda ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na osnovu Ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti br. .. od 17.04.2003. godine, a obavljala je poslove sobarice – higijeničara do 10.05.2016. godine kada joj je osporenim rešenjem od 09.05.2016. godine otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu i člana 22. Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, zbog prestanka potrebe za njenim radom, usled organizacionih i ekonomskih promena, a istim rešenjem utvrđena je visina otpremnine koja je isplaćena tužilji. Na osnovu Odluke Vlade RS o maksimalnom broju zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu državnih organa, sistemu javnih službi, sistemu Autonomne pokrajine Vojvodine i sistemu lokalne samouprave za 2015. godinu („Službeni glasnik RS“ br. 101/15), određen je limit ukupnog broja zaposlenih kod tuženog na 378 zaposlenih na neodređeno vreme. Tuženom su od strane Ministarstva zdravlja dostavljene Instrukcije od 06.01.2016. godine o proceduri sprovođenja racionalizacije broja zaposlenih koji pripadaju nemedicinskom kadru, a uz iste su dostavljeni i kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih formrani od strane republičkih reprezentativnih sindikata iz oblasti zdravstva. Tuženi je 30.01.2016. godine doneo Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova, na koji je Ministarstvo zdravlja, kao resorno ministarstvo dalo saglasnost aktom od 25.02.2016. godine. Tuženi je 25.03.2016. godine doneo Odluku o pokretanju postupka rešavanja „viška zaposlenih“ i obrazovanju radne grupe za sprovođenje racionalizacije, a 29.03.2016. godine doneo je Odluku o sprovođenju ankete iz čije sadržine se utvrđuje da poslovi koje je tužilja obavljala „sobarica – higijeničar“ spadaju u grupu poslova na kojima postoji potreba smanjenja broja izvršilaca (za 5 od ukupno 39 izvršilaca). Povodom ankete, tužilja se izjasnila da ne želi da joj radni odnos kod tuženog prestane sporazumno uz isplatu novčane nadoknade. Radna grupa tuženog je u periodu od 12.04.2016. godine do 21.04.2016. godine držala sastanke povodom racionalizacije, vršila je bodovanje na osnovu dostavljenih kriterijuma, utvrđivala ko će od zaposlenih biti proglašen „viškom zaposlenih“ i o svemu tome sačinila zapisnike koji su sastavni deo bodovne liste. Tuženi je 22.04.2016. godine doneo Odluku o utvrđivanju viška zaposlenih, kojom je pored ostalih zaposlenih, obuhvaćena i tužilja. U obrazloženju odluke navedeni su zaposleni koji su dobrovoljno pristali da im radni odnos prestane uz isplatu novčane naknade, među kojima je i jedna sobarica – higijeničar, a navedeno je i da je postupak racionalizacije sproveden primenom kriterijuma za nemedicinske radnike u zdravstvu i da je najpre prestao radni odnos zaposlenima koji u kalendarskoj godini ispunjavaju ili koji će u roku do dve godine od proglašenja „viškom zaposlenih“ ispuniti uslov za ostvarivanje prava na penziju, a potom je izvršeno i bodovanje primenom pomenutih kriterijuma iz člana 5. i utvrđeni su zaposleni za čijim radom je prestala potreba. Tužilji je radni odnos prestao primenom prvog kriterijuma jer je ispunila uslov za starosnu penziju.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu od 09.05.2016. godine uz zaključak da je za donošenje spornog rešenja bio obrazovan otkazni razlog propisan članom 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/13 i 75/14).

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/13 i 75/14), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Odredbama članova 153-158. Zakona o radu propisan je način utvrđivanja viška zaposlenih kod poslodavca, kada je obzirom na ukupan broj zaposlenih i broj zaposlenih koji su višak, neophodno donošenje programa rešavanja viška zaposlenih, pa je propisana sadržina programa i postupak njegovog donošenja.

Kod tuženog je došlo do sprovođenja postupka racionalizacije na osnovu Zakona o načinu utvrđivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“ br. 68/2015, 85/2015, 81/2016). U postupku utvrđivanja viška zaposlenih tuženi je 30.01.2016. godine doneo Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova, na koji je Ministarstvo zdravlja, kao resorno ministarstvo dalo saglasnost aktom od 25.02.2016. godine, 25.03.2016. godine doneo je Odluku o pokretanju postupka rešavanja „viška zaposlenih“ i obrazovanju radne grupe za sprovođenje racionalizacije, a 29.03.2016. godine doneo je Odluku o sprovođenju ankete iz čije sadržine se utvrđuje da poslovi koje je tužilja obavljala „sobarica – higijeničar“ spadaju u grupu poslova na kojima postoji potreba smanjenja broja izvršilaca (za 5 od ukupno 39 izvršilaca), nakon čega je 22.04.2016. godine doneo Odluku o utvrđivanju viška zaposlenih, kojom je pored ostalih zaposlenih, obuhvaćena i tužilja, a u obrazloženju odluke navedeno je i da je postupak racionalizacije sproveden primenom kriterijuma za nemedicinske radnike u zdravstvu. Kako je na poslovima koje je tužilja obavljala došlo do smanjenja broja izvršilac za 5 od ukupno 39 izvršilaca, tuženi je primenio kriterijume za utvrđivanja viška zaposlenih, a tužilji je radni odnos prestao primenom prvog kriterijuma jer je ispunila uslov za starosnu penziju, te je proglašena viškom, čime je utvrđen prestanak potrebe za njenim radom, a što je osnov za primenu otkaznog razloga iz člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu.

Suprotno navodima revizije, sudovi su pravilno utvrdili da je procedura donošenja akata u postupku racionalizacije i rešavanja viška zaposlenih kod tuženog sprovedena u skladu sa Zakonom o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru. Kako iz odredaba Zakona o radu proizilazi da isti ne sadrži kriterijume kojih je poslodavac dužan da se pridržava pri određivanju na koje će se zaposlene odnositi prestanak potrebe za radom, već propisuje postupak koji se u tom slučaju primenjuje i određuje prava koja je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenima za čijim je radom prestala potreba. Poslodavac je dužan da donese Program rešavanja viška zaposlenih kada se stekne neki od uslova iz člana 153. Zakona o radu, u zavisnosti od broja zaposlenih koji predstavljaju višak u odnosu na ukupan broj zaposlenih i da o višku zaposlenih donese odluku primenom propisanih i jasnih kriterijuma. U konkretnom slučaju, na radnom mestu na kome je tužilja radila došlo je do smanjenja broja izvršilaca. Imajući u vidu da je u postupku donošenja pobijanog rešenja tuženi u svemu postupio prema odredbama člana 153. do 158. Zakona o radu, kao i činjenicu da je tužilja proglašena viškom primenom prvog kriterijuma – zbog ispunjenja uslova za ostvarivanje prava na starosnu penziju, zbog čega nije bila podrvrgnuta bodovanju primenom drugog propisanog kriterijuma, to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan zaključak nižestepenih sudova da je usled nastupanja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod tuženog, tužilji zakonito prestao radni odnos na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu. Imajući u vidu navedeno, kao i da je tuženi tužilji isplatio otpremninu i da je u postupku pred nižestepenim sudovima utvrđeno da nije bilo mogućnosti za premeštaj tužilje na druge poslove, to je pravilna odluka nižestepenih sudova da nije osnovan zahtev tužilje za poništaj otkaza ugovora o radu. Kako je radni odnos tužilji zakonito prestao to nije ispunjen uslov propisan članom 191. stav 1. Zakona o radu da se tužilja vrati na rad.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija
Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić