Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tuženi zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog i obavljao poslove vozača ..., sa punim radnim vremenom u trajanju od osam časova dnevno, odnosno 40 časova nedeljno. Rešenjem tuženog od 05.10.2012. godine, tužiocu je prestao radni odnos zbog odlaska u penziju. U spornom periodu od 30.10.2009. godine do 05.10.2012. godine, tužilac je pored ugovorenog radnog vremena radio i svake subote u mesecu, kao i svake druge nedelje u mesecu, što je utvrđeno prema evidenciji tužioca. Na ovaj način tužilac je ostvario sate prekovremenog rada, koje mu tuženi nije platio. Tužilac je vodio evidenciju o prisutnosti na radu, a izveštaj o obavljenom prekovremenom radu nije dostavljao šefu saobraćaja, dok tuženi nije dostavio ni evidenciju o prisutnosti na radu, kao ni putne naloge za rad tužioca u utuženom periodu.

Prvostepeni sud je polazeći od odredbe člana 53. stav 2, člana 107. stav 1. i člana 108. stav 1. Zakona o radu, kao i odredaba pravilnika kod tuženog, zaključio da tužilac koji tvrdi da ima pravo na naknadu za prekovremeni rad snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za ostvarivanje svog prava, te da u konkretnom slučaju tužilac nije dokazao da je prekovremenog rada bilo, u smislu odredbe člana 231. stav 2. ZPP. Prvostepeni sud nije prihvatio evidenciju koju je sam tužilac vodio i tačnost prekovremenih časova rada, odnosno da je tužilac u spornom periodu radio svake subote i svake druge nedelje po osam sati, jer kako je zaključio prvostepeni sud, to ne proizlazi iz izvedenih dokaza, zbog čega je njegov tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Drugostepeni sud je nakon održane rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje i zaključio da je tužilac dokazima kojima je raspolagao – sopstvenom evidencijom o obavljenom prekovremenom radu i iskazima saslušanih svedoka i zaposlenih kod tuženog, da su vozači kod tuženog radili svake subote i svake druge nedelje u mesecu po rasporedu svojih pretpostavljenih, dokazao činjenice na kojima zasniva pravo na uvećanu zaradu za rad obavljen u dužem trajanju od ugovorenog, odnosno od 40 časova nedeljno i to za prekovremeni rad obavljen subotom i u toku dve nedelje u mesecu u trajanju od po osam sati. Tuženi koji je u toku postupka osporavao tužbeni zahtev tužioca ističući da je u utuženom periodu tužilac radio samo redovno radno vreme, na ove svoje navode nije pružio dokaze, ni evidencijom o prisutnosti na radu tužioca, ni putnim nalozima, ni rešenjima o korišćenju godišnjeg odmora ili nekim drugim dokaznim sredstvom. U ovakvoj situaciji, a imajući u vidu da je dužnost tuženog kao poslodavca da vozačima organizuje rad tako da se on obavlja u skladu sa zakonom, da vodi evidenciju o njihovoj prisutnosti na radu, kao i da čuva putne naloge određeno vreme, a što on sve nije uradio, usvojio je tužbeni zahtev tužioca. Takođe po stavu suda tužilac ne može da izgubi zakonom propisanu uvećanu zaradu zbog propusta tuženog da uredno evidentira radno vreme zaposlenog.

Prilikom donošenja pobijane odluke, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Odredbom člana 50. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005...54/09), propisano je da puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, ako ovim zakonom nije drukčije određeno. Članom 53. istog zakona, bilo je propisano da je na zahtev poslodavca, zaposleni dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla, i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran (prekovremeni rad), kao i da prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno, niti duže od četiri sata dnevno po zaposlenom. Članom 108. stav 1. tačka 3. istog zakona, propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktima i ugovorom o radu za prekovremeni rad najmanje 26% od osnovice.

Prema navedenim odredbama zakona, da bi za prekovremeni rad postojala obaveza poslodavca da zaposlenom isplati uvećanu zaradu, potrebno je da je zaposleni ostajao da prekovremeno radi na zahtev poslodavca i da je duže ostajanje na poslu redovan način rada kod poslodavca u određenom periodu. Samim tim, zaposleni koji pred sudom dokazuje svoje pravo na isplatu uvećane zarade za prekovremeni rad, treba da dokaže da je radio duže od propisanog radnog vremena, da njegovo ostajanje na radu ima karakter prekovremenog rada, kao i visinu novčanog iznosa koji mu duguje poslodavac na ime uvećane zarade za prekovremeni rad. U dokazivanju prekovremenog rada i broja prekovremenih radnih sati, u nedostatku pisanih dokaza sud ceni iskaze tužioca i svedoka, odnosno drugih zaposlenih lica. Znači, da bi se određeni rad koji je duži od punog radnog vremena mogao smatrati prekovremenim radom, potrebno je da budu ispunjeni uslovi, pa između ostalog da se on obavlja po zahtevu poslodavca, bilo pisanom ili usmenom, a ne po inicijativi zaposlenog. U konkretnom slučaju, tužilac je radio duže od punog radnog vremena obavljajući posao po rasporedu svog poslodavca, što znači da nije po svojoj odluci i volji radio prekovremeno, već je to činio po nalogu nadređenog. Takođe, udovoljavajući zahtevima posla za koji ga je tuženi angažovao, tužilac je ostvario sate prekovremenog rada imajući u vidu način rada kod tuženog (svake subote i svake druge nedelje) što proizlazi iz evidencije koju je vodio tužilac i iz iskaza drugih zaposlenih. Tuženi sa druge strane u spornom periodu nije vodio svoju evidenciju, odnosno istu nije dostavio, niti je na drugi način dokazao da tužilac na ovaj način nije obavljao rad, u utuženom periodu. Iz navedenih razloga, drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava usvojio tužbeni zahtev, a navodi tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.

Neosnovani su i navodi revizije da je obaveza tužioca bila da dostavlja izveštaj o prekovremenom radu najkasnije sedam dana od obavljenog prekovremenog rada, jer to ne proizlazi iz pravilnika.

Takođe, suprotno navodima revizije, pravilno je u pobijanoj odluci primenjena odredba člana 231. ZPP i u vezi s tim pravilno utvrđeno činjenično stanje, jer je tužilac dokazima kojima je raspolagao dokazao činjenicu da je ostvario prekovremeni rad s obzirom na način rada kod tuženog, a za suprotno (da prekovremenog rada nije bilo, odnosno da je tužilac rad obavljao u okviru ugovorenog radnog vremena) tuženi nije pružio dokaze.

Shodno izloženom, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci. Zahtev tuženog za naknadu revizijskih troškova je odbijen, imajući u vidu da po reviziji nije uspeo.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić