Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilja je bila u radnom odnosu u PD „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci koje je do 31.12.2013. godine bilo posebno pravno lice, kada je sprovedena statusna promena – pripajanje Privrednom društvu RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac, a tuženi je pravni sledbenik društva sticaoca RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac. Odredbom člana 11. Ugovora o pripajanju od 29.11.2013. godine, koji je zaključen između PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac kao društva sticaoca i PD „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci kao društva prenosioca, određeno je da je društvo sticalac kao poslodavac sledbenik dužno da na zaposlene društva prenosioca primenjuje opšti akt društva prenosioca (poslodavca prethodnika) najmanje godinu dana od dana izvršene statusne promene poslodavca u skladu sa članom 150. Zakona o radu. Period obuhvaćen tužbenim zahtevom od januara 2014. godine do januara 2015. godine odnosi se na period u kome je tužilja bila zaposlen u RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac (od 01.01.2014. godine do 01.02.2015. godine), u kom je nakon statusne promene tuženi kao poslodavac sledbenik, prema odredbi člana 150. Zakona o radu, primenjivao na zaposlene opšte akte poslodavca prethodnika. U februaru 2015. godine kod PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac kao poslodavca sledbenika, jedinstveno je utvrđena cena rada za sve zaposlene kod tuženog, stupanjem na snagu Posebnog kolektivnog ugovora za JP „Elektroprivreda Srbije“. Statusnom promenom pripajanja PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac od 01.07.2015. godine posluje u okviru tuženog JP EPS „Beograd“. Visina razlike zarade u utuženom periodu i to: između zarade isplaćene tužilji i zarade obračunate po vrednosti radnog časa određene za ostale zaposlene kod PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka, i koja predstavlja iznose koje tužilja potražuje tužbom u ovoj parnici.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev nalazeći da je tuženi pravilno tužilji obračunavao zaradu, u skladu sa odredbama tada važećeg Kolektivnog ugovora i na osnovu Protokola i Sporazuma zaključenog između poslodavca i Sindikata, prema vrednosti radnog sata utvrđenog navedenim Protokolima i Sporazumima, kao i da ti sporazumi u odsustvu dokaza da su bez pravnog dejstva u smislu apsolutne ili relativne ništavosti, proizvode pravno dejstvo.

Pobijanom odlukom drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da vrednost radnog časa kao element za obračun zarade mora biti isti za sve zaposlene, što u konkretnom slučaju nije ispoštovano i u suprotnosti je sa odredbom člana 104. stav 2. Zakona o radu o jednakoj zaradi za isti rad ili rad iste vrednosti, bez obzira na posebna pravila kod promene poslodavca iz člana 150. Zakona o radu. Drugostepeni sud nalazi da je poslodavac sledbenik, u roku iz člana 150. Zakona o radu, imao mogućnost da izmeni opšte akte i kolektivni ugovor i izjednači koeficijente za radna mesta, te na taj način ispuni zakonsku obavezu da zaposlenima isplaćuje jednaku zaradu za isti rad, kao što je to učinio nakon utuženog perioda. Drugostepeni sud nalazi i da cena rada za isti rad ili za rad iste vrednosti, bez obzira u kom organizacionom delu istog pravnog subjekta se rad obavlja, kao i ostvareni rezultati poslodavca u različitim organizacionim jedinicama mogu biti od uticaja samo na deo zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom osnovano ukazuje da je pobijana presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 150. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, ... 75/14), propisano je da je poslodavac sledbenik dužan da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka: istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika (tačka 1), kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor (tačka 2).

Odredbom člana 33. stav 1. Kolektivnog ugovora predviđeno je da se vrednost radnog časa za tekuću godinu utvrđuje za svaki mesec u visini vrednosti radnog časa za najjednostavniji rad, koji se primenjuje kod osnivača PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac, a eventualnu veću vrednost ugovorne strane mogu sporazumno naknadno utvrditi, a stavom 3. istog člana predviđeno je ako se u toku kalendarske godine bitno promene okolnosti na osnovu kojih je utvrđena vrednost radnog časa za najjednostavniji rad, ugovorne strane će ga sporazumno promeniti.

U konkretnom slučaju, nakon izvršene statusne promene pripajanja PD „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci tuženom PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac poslodavac sledbenik je, shodno odredbi člana 11. Ugovora o pripajanju, na zaposlene pripojenog preduzeća primenjivao opšte akte „Kolubara metal“ d.o.o. još godinu dana – u periodu od 01.01.2014. godine do 01.02.2015. godine, u skladu sa članom 150. Zakona o radu. Odredbom člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora „Kolubara metal“, koji je tuženi kao poslodavac sledbenik nastavio da primenjuje u navedenom periodu, bio je uređen način određivanja vrednosti radnog časa zaposlenih u slučaju promenjenih okolnosti. Vrednost radnog časa zaposlenih u Ogranku „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci je utvrđivana za svaki pojedinačni mesec u spornom periodu na osnovu saglasnih izjava predstavnika zaposlenih u sindikatu i direktora tuženog poslodavca sledbenika, a ovako zaključene sporazume niko nije osporavao u odgovarajućem postupku, pa oni proizvode pravno dejstvo.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pogrešan je zaključak drugostepenog suda da vrednost radnog časa, kao element za obračun zarade, mora biti isti za sve zaposlene, što u konkretnom slučaju nije ispoštovano i u suprotnosti je sa odredbom člana 104. stav 2. Zakona o radu o jednakoj zaradi za isti rad ili rad iste vrednosti, bez obzira na posebna pravila kod promene poslodavca iz člana 150. Zakona o radu. Naime, u skladu sa članom 150. Zakona o radu tuženi kao poslodavac sledbenik bio je dužan da najmanje godinu dana nakon pripajanja primenjuje kolektivni ugovor poslodavca prethodnika – što znači i odredbu člana 33. stav 3. tog opšteg akta, osim ako pre isteka tog roka kod poslodavca sledbenika nije zaključen novi kolektivni ugovor. Obavezna primena opšteg akta poslodavca prethodnika od strane poslodavca sledbenika u periodu od najmanje godinu dana može dovesti do toga da zaposleni kod poslodavca prethodnika u tom periodu ostvaruju manju ili veću zaradu od zaposlenih kod poslodavca sledbenika. U ovom slučaju do toga nije došlo zato što su zaposleni u Ogranku „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci na osnovu svog opšteg akta imali veći koeficijent za obračun zarada od zaposlenih u RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac, pa su kroz sporazumno utvrđeno manju vrednost radnog časa njihove zarade u 2014. godini bile faktički izjednačene sa zaradama zaposlenih u ostalim organizacionim jedinicama tuženog. Koeficijenti i vrednost radnog časa svih zaposlenih kod tuženog koji obavljaju iste poslove normativno su izjednačeni u januaru 2015. godine izmenama Odluka o koeficijentima, odnosno u februaru mesecu iste godine stupanjem na snagu Posebnog kolektivnog ugovora JP „Elektroprivreda Srbije“. Stoga je pravilno prvostepeni sud odlučio kada je odbio tužbeni zahtev tužioca.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava usvojio tužbeni zahtev, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu odluku, odbio žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu (na način bliže naveden u izreci ove presude).

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji pa mu, na osnovu člana 153, 154. i 163. stav 2. ZPP, pripada i pravo na naknadu nužnih i opredeljenih troškova revizijskog postupka, koji su dosuđeni u visini od 75.528,00 dinara, koji obuhvataju troškove za sastav revizije od strane advokata od 12.000,00 dinara, i troškove sudskih taksi na reviziju 26.011,22 dinara i odluku po reviziji 37.516,84 dinara, prema važećoj AT i TT.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. st. 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić