-u stavovima 6, 8, 10, 12, 14, 16, 18 i 20 izreke, u odnosu na tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ a.d. Beograd, kojim je obavezan da tužiocima LJLJ, MM, NN i NJNJ za period od septembra 2015. godine zaključno sa oktobrom 2017. godine na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmor isplati pojedinačne mesečne iznose, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate,

-u stavovima 2, 4, 22, 24, 26, 28, 30, 32, 34 (pogrešno označen kao stav 30), 36 (pogrešno označen kao stav 32), 38 (pogrešno označen kao stav 34), 40 (pogrešno označen kao stav 36), 42 (pogrešno označen kao stav 38), 44 (pogrešno označen kao stav 40), 46 (pogrešno označen kao stav 42), 48 (pogrešno označen kao stav 44), 50 (pogrešno označen kao stav 46), 52 (pogrešno označen kao stav 48), 54 (pogrešno označen kao stav 50), 56 (pogrešno označen kao stav 52), 58 (pogrešno označen kao stav 54), 60 (pogrešno označen kao stav 54), 62 (pogrešno označen kao stav 58), 64 (pogrešno označen kao stav 60), 66 (pogrešno označen kao stav 62), 68 (pogrešno označen kao stav 64) izreke, u odnosu na „Srbija Kargo“ a.d. Beograd, kojim je obavezan da tužiocima AA, BB, VV, GG, DD, ĐĐ, EE, ŽŽ, ZZ, II, JJ, KK i LL za period od septembra 2015. godine zaključno sa oktobrom 2017. godine na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmor isplati pojedinačne mesečne iznose, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate,

i u stavu 69 (pogrešno označen kao stav 65) izreke (odluka i troškovima postupka, a ODBIJAJU se zahtevi tuženog „Srbija Kargo“ a.d. Beograd za naknadu troškova prvostepenog i drugostepenog postupka i tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ a.d. Beograd za naknadu troškova drugostepenog postupka.

U preostalom delu revizija tužioca SE ODBIJA kao neosnovana.

OBAVEZUJU SE tuženi da na ime troškova revizijskog postupka isplate tužiocima ukupan iznos od 1.401.436,00 dinara i to: tuženi „Železnice Srbije“ a.d. iznos od 446.077,08 dinara, tuženi „Srbija Kargo“ a.d. iznos od 682.499,30 dinara, a tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“ a.d. iznos od 272.859,60 dinara, u roku od 8 dana od dana dostavljanja prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Ubu P1 35/21 od 24.08.2021. godine, obavezani su tuženi „Železnice Srbije“ AD Beograd i „Srbija kargo“ AD Beograd da tužiocima AA, BB, VV, GG, DD, ĐĐ, EE, ŽŽ, ZZ, II, JJ, KK i LL na ime neisplaćenih naknada za ishranu u toku rada u periodu od 01.11.2014. godine do 31.08.2015. godine solidarno isplate pojedinačno opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog iznosa do isplate, bliže označene u sadržaju izreke i da im tuženi „Srbija kargo“ a.d. Beograd na ime neisplaćenih naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od septembra 2015. godine zaključno sa oktobrom 2017. godine isplati pojedinačno opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog iznosa do isplate, bliže označene u sadržaju izreke. Tuženi AD „Železnice Srbije“ i tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“ AD Beograd obavezani su da tužiocima LJLJ, MM, NN i NJNJ na ime neisplaćenih naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.11.2014. godine do 31.08.2015. godine solidarno isplate pojedinačno opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate, bliže označeno u sadržaju izreke, a tužena „Infrastruktura železnice Srbije“ a.d. Beograd da im isplati za period od septembra 2015. godine zaključno sa oktobrom 2017. godine pojedinačno opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog iznosa do isplate, bliže označeno u sadržaju izreke. Obavezani su tuženi da tužiocima isplate troškove parničnog postupka u iznosima bliže označenim u sadržaju tog stava, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4211/21 od 26.11.2021. godine, preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca da se tuženi „Železnice Srbije“ a.d. i „Infrastruktura železnice Srbije“ a.d. Beograd solidarno obavežu, kao i da se tuženi „Železnice Srbije“ i „Srbija kargo“ a.d. Beograd solidarno obavežu da im na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.11.2014. godine do 31.08.2015. godine, isplate pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, te da im tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“ a.d. Beograd za period od septembra 2015. godine zaključno sa oktobrom 2017. godine i tuženi „Srbija kargo“ a.d. Beograd za isti period isplate pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Odbijen je zahtev tužilaca da se tuženi obavežu da im naknade troškove parničnog postupka, a tužioci AA, BB, VV, GG, DD, ĐĐ, EE, ŽŽ, ZZ, II, JJ, KK i LL obavezani su da tuženom „Srbija kargo“ a.d. Beograd naknade troškove prvostepenog postupka od 6.000,00 dinara i drugostepenog postupka od 30.858,oo dinara.Odbijen je zahtev tuženih „Železnice Srbije“ AD Beograd i „Infrastruktura železnice Srbije“ a.d. Beograd za naknadu troškova prvostepenog postupka. Obavezani su tužioci LJLJ, MM, NN i NJNJ da tuženom „Infrastruktura železnice Srbije“ AD Beograd na ime troškova drugostepenog postupka isplate iznos od 36.858,00 dinara. Odbijen je zahtev tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd za naknadu troškova postupka na ime sudskih taksi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20) i našao da je revizija tužioca delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu na osnovu ugovora o radu na neodređeno vreme kod tuženog „Železnice Srbije“ a.d. Beograd do avgusta 2015. godine. Nakon statusnih promena kod ovog tuženog, tužioci su od septembra 2015. godine preuzeti kod tuženih „Infrastruktura železnice Srbije“a.d. Beograd i „Srbija kargo“ a.d. Beograd, privrednih društva koja su nastala izdvajanjem iz „Železnice Srbije“ a.d. Beograd, sa kojim su zaključili anekse ugovora o radu, sa istim prvima i obavezama kao kod poslodavca prethodnika. U spornom periodu, tužiocima nisu isplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, niti su iskazane u obračunskim listama za utuženi period.

Tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“a.d. Beograd i „Srbija kargo“ a.d. Beograd osnovani su Odlukom Vlade Republike Srbije od 02.07.2015. godine, kao društvo sticalac dela imovine tuženog Železnice Srbije“ a.d. Beograd, utvrđenog deobnim bilanskom kao sastavnim delom plana statusne promene tog privrednog društva, izdvajanje uz osnivanje novih akcionarskih društava. Planom statusne promene tuženog „Železnice Srbije“ a.d. predviđeno je da će se opis preuzetih obaveza privrednih društava nastalih statusnom promenom urediti posebnim ugovorom. Svi učesnici statusne promene potpisali su Protokol o usvajanju Informacije o sprovedenom postupku statusne promene tuženog „Železnice Srbije“ a.d. od 24.06.2016. godine i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih preduzeća. Tim protokolom je prihvaćena naznačena informacija, kojom je određeno da se obaveze rezervisane za sudske sporove u toku i obaveze po osnovu zarada i naknada zarada prenose u početni bilans tuženog „Železnice Srbije“ a.d. posle izdvajanja. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast utvrđena je visina troškova na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za sporni period, primenom poslednje regulative koja je predviđala parametre u pogledu visine troškova za ishranu i regres iz ranije važećeg Kolektivnog ugovora JŽTP („Službeni glasnik RS“, br. 37/95 ... i 7/2000).

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom članova 104. stav 1, 105. stav 1. i 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu usvojio tužbeni zahtev i odlučio kao u izreci. Po stanovištu tog suda, navedenim zakonskim odredbama tužiocima je priznato pravo na tražene naknade koje u kolektivnom ugovoru iz marta 2015. godine nisu konkretizovane određivanjem parametara na osnovu kojih se njihova visina može izdvojiti iz vrednosti radnog časa, niti su iste posebno iskazivane u obračunskim listama tužiočeve zarade. Zbog toga je obavezao tužene na njihovu isplatu u visini utvrđenoj veštačenjem, korišćenjem kriterijuma iz poslednjeg kolektivnog ugovora po kojem je tuženi ove naknade obračunavao i isplaćivao zaposlenima. ..

Drugostepeni sud je, preinačio drugostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da su tužiocima tražene naknade za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora isplaćene, tako što su im uračunate prilikom obračuna zarade i utvrđene kroz vrednost radnog časa, te da ni u posebnim ni u opštim aktima ne postoji osnov za ostvarivanje prava tužioca za naknadu traženih troškova za utuženi period, jer nema odgovarajućeg opšteg akta na osnovu kog bi to pravo mogao ostvariti, zbog čega tužioci ne mogu potraživati novčanu isplatu po ovim osnovima.

Po stanovištu Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužilaca ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev u odnosu na tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd za period od novembra 2014. godine zaključno sa avgustom 2015. godine i u odnosu na tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ a.d. Beograd i tuženog „Srbija kargo“ a.d. Beograd za period od septembra 2015. godine zaključno sa oktobrom 2017. godine.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 61/05) koje se primenjuju od 01.01.2006. godine, pored ostalog, predviđeno je i pravo zaposlenog na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačke 5. i 6). Poslodavcima je, nakon početka primene noveliranog Zakona o radu, ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada. Pritom, njihova visina mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ti troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu bez obzira na njihovu stručnu spremu, zvanje i radno mesto.

Kolektivnim ugovorom društva prenosioca od 24.03.2015. godine koji je nastavilo da primenjuje i društvo sticalac predviđeno je da je u vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na jedan radni čas. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima. Tuženi nisu dostavili odluku o visini ovih naknada, niti je obavljenim veštačenjem mogla biti utvrđena njihova visina - vrednost sa kojim su uključene u vrednost jednog radnog časa. To, međutim, ne isključuje pravo tužilaca na isplatu ovih naknada. Ne može se prihvatiti stav da su zaposlenima, pa i tužiocima, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da sporne naknade nisu nominalno iskazane u platnoj listi tužilaca, kako je to propisano članom 121. Zakona o radu i Pravilnikom o sadržaju obračuna zarada, odnosno naknada zarada („Službeni galsnik RS“ br. 90/2014 i 44/2018) kojim se propisuje sadržaj obračuna zarade, između ostalog i iznos naknade troškova koji imaju karakter zarada -topli obrok i regres (član 3. stav. 1. tačka 7).

Shodno navedenom, proizilazi da su tuženi u pogledu isplate navedenih naknada zakonske odredbe primenjivali na štetu tužilaca. Pošto kolektivni ugovor koji se primenjivao u spornom periodu ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu traženih naknada, tužioci mogu potraživati njihovu isplatu u iznosima utvrđenim prema parametrima iz ranijeg kolektivnog ugovora. U ovom slučaju tužioci su to i učinili tako što je tužbeni zahtev postavila u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, utvrđenih nalazom i mišljenjem veštaka primenom tih parametara, zbog čega je tužbeni zahtev delimično osnovan.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Međutim, nisu osnovani navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava u pogledu odluke o postojanju solidarne obaveze tuženog – društva sticaoca, ovde tuženih AD „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd i „Srbija kargo“ a.d. Beograd u odnosu na novčano potraživanje nastalo pre zasnivanja radnog odnosa kod tih tuženih.

Tuženo društvo sticalac osnovano je Odlukom Vlade Republike Srbije od 02.07.2015. godine („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 60/15) u postupku sprovođenja statusne promene tuženog AD „Železnice Srbije“ Beograd. Reč je o statusnoj promeni iz člana 489. stav 1. tačka 1. i stav 2. Zakona o privrednim društvima (izdvajanje uz osnivanje) u kojoj se jedno društvo (društvo prenosilac) deli tako što prenosi deo svoje imovine i obaveza na jedno ili više novoosnovanih društava (društvo sticaoci), a po sprovedneoj statusnoj promeni samo nastavlja da postoji. U slučaju takve statusne promene, za prenos obaveza na društvo sticaoca relevantan je isključivo ugovor o statusnoj promeni, odnosno plan podele. Na društvo sticaoca prelaze samo one obaveze društva prenosioca za koje je određeno navedenim aktima. Pored toga, odredbom člana 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima propisano je da društvo sticalac solidarno odgovara sa društvom prenosiocem za obaveze koje su po navedenim statusnim dokumentima ostale na strani društva prenosioca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocima drugačije ugovoreno.

U konkretnom slučaju, označena statusna promena društva prenosioca „Železnice Srbije“ a.d. Beograd sprovedena je po postupku propisanom Zakonom o privrednim društvima. Rešenjem Vlade Republike Srbije od 02.07.2015. godine data je saglasnost tom privrednom društvu od 11.05.2015. godine kojom je odobren nacrt plana podele koji je 31.03.2015. godine usvojio odbor direktora tog privrednog društva (objavljen na internet stranici Agencije za privredne registre, u skladu sa članom 495. stav 1. Zakona o privrednim društvima). Planom podele, kao sastavnim delom Odluke o statusnoj promeni od 11.05.2015. godine, označene su nominalne vrednosti imovine i obaveza koje se statusnom promenom prenose na društva sticaoce i to su jednake vrednosti. Plan ne sadrži opis preuzetih obaveza ni načni na koji će se njihov prenos i realizacija izvršiti, već samo konstataciju da se na tuženo društvo sticaoca prenose obaveze koje se odnose na imovinu i obavljanje delatnosti železničkog prevoza putnika, bez jasnog određenja da li u te obaveze spadaju i novčana potraživanja zaposlenih koje su ti tuženi preuzeli od društva prenosioca. U planu je predviđeno da će o tome biti zaključen poseban ugovor, ali ne i forma u kojoj će se takav ugovor zaključiti.

Između društva prenosioca i društava sticalaca, tuženih „Infrastruktura železnice Srbije“ a.d. Beograd i „Srbija kargo“ a.d. Beograd, zaključen je 24.06.2016. godine protokol kojim su njegovi potpisnici prihvatili informaciju o sprovedenom postupku statusne promene društva prenosioca i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava. Označenim protokolom su u bilans tuženog društva prenosioca, pored ostalog, preneta „rezervisanja“ za sudske sporove, odnosno sporove koji su u toku. Navedeni protokol, po oceni revizijskog suda, ima značaj ugovora predviđenog u odeljku V plana podele tuženog društva prenosioca, tako da je sporno novčano potraživanje nastalo pre njegove statusne promene ostalo obaveza tog tuženog, a solidarna obaveza tuženog društva sticaoca ne postoji u smislu člana 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima jer nema razlike u vrednosti imovine koja mu je preneta i obaveza koje je preuzeo.

Okolnost da su tuženi društvo sticalac AD „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd i tuženi „Srbija kargo“ a.d. Beograd preuzeli tužioce i sa njima zaključili anekse ugovora o radu od 28.08.2015. godine, ne znači da su na taj način preuzelli i sve obaveze njihovog ranijeg poslodavca – društva prenosioca po osnovu radnog odnosa nastalog pre statusne promene. Zaključenje aneksa ugovora o radu predstavlja realizaciju zakonske obaveze da se tužioci zadrže u radnom osnosu, u skladu sa članovima 147.-151. Zakona o radu. Međutim, tim zakonskim odredbama nije izričito propisano da se na taj način preuzimaju i obaveze poslodavca prethodnika prema zaposlenom iz njihovog radnog odnosa.

Kako je drugostepena presuda preinačena tako što je odbijena žalba tuženog „Železnice Srbija“ a.d. Beograd i delimično odbijena žalba tuženih „Infrastruktura železnice Srbije“ i „Srbija kargo“ a.d. Beograd, a imajući u vidu da su tužioci u pretežnom delu uspeli u sporu, to je ista preinačena i u pogledu odluke o troškovima, tako što je potvrđena odluka o troškovima prvostepenog postupka, a odbijen zahtev tuženih za naknadu troškova žalbenog postupka.

Shodno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Imajući u vidu uspeh tužilaca u postupku po reviziji, to im na osnovu članova 153. stav 2, 154. stav 2. i 163. stav 2. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi revizijskog postupka koji obuhvataju troškove na ime sastava revizije od 54.000,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknadama za rad advokata važećoj u vreme preduzete radnje. Tužiocima su priznati i troškovi na ime sudskih taksi i to: AA za reviziju 35.112,16 i revizijsku odluku od 52.668,69 dinara, BB za reviziju 29.169,64 dinara i revizijsku odluku od 43.754,46 dinara, VV za reviziju 28.069,04 dinara i revizijsku odluku od 42.103,56 dinara, GG za reviziju 29.225,40 dinara i revizijsku odluku od 43.838,10 dinara, DD za reviziju 34.372,80 dinara i revizijsku odluku od 51.409,20 dinara, ĐĐ za reviziju 35.998,72 dinara i revizijsku odluku od 53.983,08 dinara, EE za reviziju 30.134,98 dinara i revizijsku odluku od 45.202,47 dinara, ŽŽ za reviziju 27.111,28 dinara i revizijsku odluku od 40.666,92 dinara, ZZ za reviziju 37.036,64 dinara i revizijsku odluku od 55.554,96 dinara, II za reviziju 31.286,64 dinara i revizijsku odluku od 46.929,96 dinara, JJ za reviziju 35.161,86 dinara i revizijsku odluku od 52.742,79 dinara, KK za reviziju 28.471,68 dinara i revizijsku odluku od 42.707,52 dinara, LL za reviziju 31.593,08 dinara i revizijsku odluku od 47.389,62 dinara, LJLJ za reviziju 22.314,18 dinara i revizijsku odluku od 33.471,27 dinara, MM za reviziju 36.458,44 dinara i revizijsku odluku od 54.687,66 dinara, NN za reviziju 30.665,04 dinara i revizijsku odluku od 45.997,56 dinara i NJNJ za reviziju 36.858,64 dinara i revizijsku odluku od 55.287,96 dinara, odmereno prema tarifnom broju 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 128/24...106/15). Tuženi nisu solidarni dužnici i zato su dužni da tužiocu nadoknade ove troškove srazmerno svom udelu u predmetu spora, saglasno članu 160. stav 1. ZPP. U konkretnom slučaju, udeo tuženog Železnice Srbije“ AD u predmetu spora je 31,83%, udeo tuženog „Srbija Kargo“ a.d. je 48,68%, a udeo „Infrastruktura železnice Srbije“ je 19,47%. Srazmerno tim udelima, tuženi „Železnice Srbije“ a.d. dužan je tužiocu nadoknaditi troškove postupka po reviziji 446.077,08 dinara, tuženi „Srbija Kargo“ a.d. iznos od 682.499,30 dinara, a tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“ a.d. iznos od 272.859,60 dinara.

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić