Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž1 2031/19 od 01.04.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1886/18 od 28.02.2019. godine, u stavu prvom izreke, tako što je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj na ime naknade materijalne štete isplati ukupan izos od 942.748,84 dinara i to: na ime izgubljene zarade u vidu razlike između plate koju bi tužilja ostvarivala da je u radnom odnosu i isplaćene invalidske penzije za period od 26.09.2000. do 30.06.2015.godine, iznos od 561.467,43 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.07.2015. godine pa do isplate; na ime troškova nabavke lekova za period od 29.01.2013. do 30.06.2015. godine iznos od 94.737,96 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.07.2015. godine pa do isplate i na ime troškova za nabavku artikala dijetetske ishrane za period od 29.01.2013. do 30.06.2015. godine iznos od 286.543,44 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.07.2015. godine. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1886/18 od 28.02.2019. godine, u stavu drugom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj isplaćuje ubuduće iznos od 15.284,33 dinara mesečno počev od 01.07.2015. godine i ubuduće, svakog 20-tog u mesecu za prethodni mesec i da sve dospele rente isplatiti odjednom u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu četvrtom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1886/18 od 28.02.2019. godine, tako što je odbijen kao neosnovan, zahtev tužilje da se obaveže tužena da joj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 201.602,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28.02.2019. godine kao dana presuđenja, pa do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je, kao neosnovan, zahtev tužene za naknadu troškova prvostepenog postupka. Stavom šestim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 22.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, u pobijanom delu, u smislu odredbe člana 408, u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11...18/20) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji tužene se ne ukazuje na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene, kao civilno lice, tako što je obavljala poslove ... u Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, zbog čega je, često bila izložena dejstvu supstance „halaton“ (inhalacioni anastetik), koji se koristi u hiruškim salama, a što je kod tužilje, prouzrokovalo toksično oštećenje jetre i dovelo do gubitka radne sposobnosti te odlaska tužilje u invalidsku penziju počev od 01.05.2000. godine. Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 2550/04, tužilja je pravnosnažno ostvarila pravo na naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnihih bolova zbog umanjene životne aktivnosti, i na ime pretrpljenih fizičkih bolova, pošto je utvrđeno da je tužena odgovorna za štetu koju je tužilja pretrpela, u smislu odredbe člana 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima. Tužbu radi naknade materijalne štete na ime izgubljene zarade u vidu razlike između plate koju bi primala da je u radnom odnosu i invalidske penzije koju prima, na ime izdataka za kupovinu lekova, dijetetske ishrane i na ime rente, tužilja je podnela 08.04.2013. godine, a tužena je u odgovoru na tužbu istakla prigovor zastarelosti potraživanja. Veštačenjem je utvrđeno da ukupan nominalni iznos razlike između plate koju bi tužilja ostvarila da je radila kao medicinski tehničar i isplaćene invalidske penzije za period od 26.09.2000. do 30.06.2015. godine iznosi 561.467,43 dinara i da je na ime troškova nabavke lekova za period od 29.01.2013. do 30.06.2015. godine tužilji bio potreban iznos od 94.737,96 dinara dok je na ime troškova za nabavku artikala dijetetske ishrane u periodu od 29.01.2013. do 30.06.2015. godine, tužilji bio potreban iznos od 286.543,44 dinara, te da razlika između invalidske penzije koju tužilja prima i plate koju bi primala da nije bilo štetnog događaja iznosi 15.284,33 dinara mesečno počev od 01.07.2015. godine pa ubuduće.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje usvojio, jer je zaključio da je šteta koju je tužilja pretrpela u vezi sa opasnom stvari čiji je imalac tužena u smislu člana 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, usled izloženosti tužilje štetnim posledicama dejstva supstance „halotan“ koje je izazvalo toksično oštećenje jetre počev od 1996. godine, kao profesionalno oboljenje, konstatovano kod tužilje ekspertizom nadležnog zdravstvenog organa, zbog čega je kod tužilje utvrđen, rešenjem nadležnog organa, gubitak radne sposobnosti i pravo na invalidsku penziju počev od 01.05.2000. godine. Prigovor zastarelosti potraživanja, prvostepeni sud je ocenio kao neosnovan pošto je zaključio da se početak roka zastarelosti ima računati od momenta kada je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 1524/10 od 23.09.2010. godine, odbijena, kao neosnovana, revizija tužene izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž 11449/07 od 03.04.2009. godine (u delu za dosuđenu naknadu nematerijalne štete tužilje u iznosu od 600.000,00 dinara, sa pripadajućom kamatom), a to je 23.09.2010. godine, od kog momenta, po mišljenju prvostepenog suda, počinje da teče rok za naknadu materijalne štete koju tužilja trpi usled gubitka radne sposobnosti, kada je za tuženu nastala obaveza po ovom osnovu, a zastarelost se ceni shodno rokovima iz odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Pošto je tužilja tužbu podnela 08.04.2013. godine, po mišljenju prvostepenog suda, u konkretnom slučaju nije protekao ni subjektivni rok od tri godine koji teče od momenta saznanja tužilje za štetu i za lice koje je štetu učinilo (od 23.09.2010. godine), niti objektivni rok od pet godina, propisan odredbom člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je, pobijanom presudom, preinačio prvostepenu presudu, tako što je tužbeni zahtev tužilje odbio jer je zaključio da je prigovor zastarelosti osnovan na osnovu odredbe člana 372. i 373. Zakona o obligacionim odnosima, a imajući u vidu da je pravnosnažim rešenjem Republičkog fonda PIO od 25.09.2000. godine, sa 24.04.2000. godine, tužilji utvrđen gubitak radne sposobnosti, a da je ona tužbu sudu podnela 08.04.2013. godine, kada je istakao rok od tri godine, od dana dospelosti svakog pojedinačnog davanja, kao i rok od pet godina od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja posle koga dužnik nije vršio davanja, što, po mišljenju drugostepenog suda, znači da je zastarelo pravo iz koga proističu povremena potraživanja – izgubljena zarada u vidu razlike između plate koju bi tužilja ostvarivala da je u radnom odnosu i isplaćene invalidske penzije, kao i renta, zbog čega tužilja gubi pravo ne samo da zahteva buduća povremena davanja nego i povremena davanja koja su dospela pre zastarelosti. Po mišljenju drugostepenog suda, neosnovan je i tužbeni zahtev tužilje u preostalom delu za naknadu troškova na ime nabavke lekova i artikala dijetetske ishrane usled nastupanja zastarelosti tog potraživanja, a zbog činjenice da je tužilji počev od 01.05.2000. godine utvrđeno pravo na invalidsku penziju i da od tog trenutka teku rokovi zastarelosti koji su, do dana podnošenja tužbe sudu, protekli.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo pri oceni prigovora zastarelosti, a zbog toga je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

U konkretnom slučaju, osnov potraživanja tužilje je naknada štete na ime izgubljene zarade u vidu razlike između plate koju bi ona ostvarivala da je u radnom odnosu i isplaćene invalidske penzije za period od 26.09.2000. do 30.06.2015. godine, na ime troškova nabavke lekova za period od 29.01.2013. do 30.06.2015. godine, na ime troškova za nabavku artikala dijetetske ishrane za period od 29.01.2013. do 30.06.2015. godine i naknada buduće štete u vidu rente.

Naknada materijalne štete propisana je odredbom člana 185. Zakona o obligacionim odnosima, tako što je odgovorno lice dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala (stav 1), a ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno, odgovorno lice dužno je da za ostatak štete da naknadu u novcu (stav 2). Obaveza naknade štete smatra se dospelom od trenutka nastanka štete, kako je propisano odredbom člana 186. istog zakona. Naknada u obliku novčane rente se u smislu odredbe člana 188. Zakona o obligacionim odnosima, dosuđuje po pravilu, u slučaju smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja, doživotno ili za određeno vreme (stav 1), a novčana renta dosuđena na ime naknade štete plaća se mesečno unapred, ako sud ne odredi što drugo (stav 2). Naknada štete u slučaju telesne povrede ili narušavanja zdravlja propisana je odredbom člana 195. Zakona o obligacionim odnosima tako što ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je nadoknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja (stav 1). Ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu ili su mu potrebe trajno povećane ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu (stav 2). Potraživanje naknade štete zastareva u rokovima propisani odredbom člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima i to tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1), dok u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (stav 2).

Pošto je osnov potraživanja tužilje u ovoj parnici naknada štete, zastarelost se ceni na osnovu odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da se obaveza naknade štete smatra dospelom od trenutka nastanka štete, od kada i počinju da teku rokovi zasteravanja. Naknada štete u obliku novčane rente može se dosuditi samo za štetu koja postoji u momentu donošenja sudske odluke pa ubuduće, a ne i za ranije pretrpljenu štetu koja se dosuđuje u jednokratnom iznosu. Dakle, renta je naknada u novčanom obliku čiji ukupan iznos nije poznat u momentu odlučivanja, koja se plaća periodično u unapred utvrđenim iznosima za štetu koja će nastati u budućnosti, a buduća šteta ne može da zastari imajući u vidu da još uvek nije ni dospela, kako se izjasnio i Ustavni sud u odluci Už-11420/2017 od 19.05.2022.godine. Šteta na ime izgubljene zarade u vidu razlike između plate koju bi tužilja ostvarivala da je u radnom odnosu i isplaćene invalidske penzije nastajala je sukcesivno, isplatom tužilji svakog mesečnog obroka invalidske penzije, od kada je ona za tu štetu i saznala, što znači da su, u smislu odredbe člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zastarela ona tužiljina potraživanja koja datiraju iz perioda dužeg od tri godine pre podnošenja tužbe sudu (08.04.2013. godine), dok potraživanje za mart 2010. godine, po tom osnovu, nije zastarelo imajući u vidu da je tužilja invalidsku penziju, čiji iznos je niži od iznosa zarade koju je ona imala mogućnost da ostvari za taj mesec, primila u aprilu 2010. godine. Potraživanje tužilje na ime troškova nabavke lekova i artikala dijetetske ishrane koje potiče iz perioda kraćeg od tri godine pre podnošenja tužbe sudu, takođe nije zastarelo.

Zbog pogrešne ocene prigovora zastarelosti drugostepeni sud nije cenio ostale navode žalbe tužene.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku drugostepenog suda ukinuo, a ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer zavisi od njegovog ishoda, u smislu odredbe člana 163. stav 4. Zakona o parničnom postupku.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će imati u vidu primedbe iz ovog rešenja pa će, nakon što razmotri sve bitne navode žalbe tužene, da donese pravilnu i zakonitu odluku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 416. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić