Ispitujući pravilnost pobijane odluke na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 87/18), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, pred drugostepenim sudom, koja bi mogla da utiču na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, raspoređena na poslovima ,,...“. Osporenim rešenjem, tužilji je radni odnos kod tuženog prestao „sa danom 08.02.2016. godine, zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena – prestanka potrebe za obavljanjem određenih poslova i poslova na kojima postoji potreba smanjenja broja izvršilaca kod poslodavca“. Prethodno, tuženi je sproveo postupak racionalizacije broja zaposlenih, postupajući po instrukciji Ministarstva zdravlja od 06.01.2016. godine, kojim je naloženo zdravstvenim ustanovama da smanje broj zaposlenih do maksimalnog broja u skladu sa Zakonom o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru. Odlukom broj ... od 04.02.2016. godine, tuženi je utvrdio poslove za čijim je obavljanjem prestala potreba i poslove na kojima postoji potreba smanjenja broja izvršilaca tako što je utvrđeno da je ukupan broj zaposlenih 258 i da postoji potreba za smanjenjem ukupno osam izvršilaca koji obavljaju poslove nezdravstvenih radnika. Pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta broj 420 od 03.02.2016. godine, broj izvršilaca je usklađen sa maksimalnim brojem zaposlenih na određeno vreme kod tuženog, a Ministarstvo zdravlja je dalo saglasnost na taj akt, dana 05.02.2016. godine. Navedeni Pravilnik je objavljen na oglasnoj tabli tuženog dana 08.02.2016. godine, nakon donošenja pobijanog rešenja o prestanku radnog odnosa koje je doneto dana 05.02.2016. godine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno zaključili da je nezakonito rešenje tuženog broj 485/7 od 05.02.2016. godine, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu i tuženog obavezali da tužilju vrati na rad jer je normativni akt na osnovu kog je racionalizacija sprovedena, a zbog čega je prestala potreba za obavljanjem poslova na koje je tužilja bila raspoređena, objavljen nakon sprovedenog postupka racionalizacije (dana 08.02.2016. godine), što znači da je osporeno rešenje doneto u nezakonito sprovedenom postupku.

Odredbom člana 179. stav 5. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05...95/18), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos, ako za to postoje opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to: 1) ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Ustav Republike Srbije, u odredbi člana 196. stav 1. propisuje da se zakoni i svi drugi opšti akti objavljuju pre stupanja na snagu.

Pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa propisane su u odredbi člana 191. stav 1. Zakona o radu, tako što ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio. U ovom slučaju, tužilji je, pobijanim rešenjem o prestanku radnog odnosa, koje je doneto pod brojem .../... dana 05.02.2016. godine, prestao radni odnos kod poslodavca zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na koje je ona, do tada bila raspoređena, imajući u vidu da Pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta sa tabelarnim pregledom radnih mesta, broj .../... od 03.02.2016. godine, donetim u postupku racionalizacije broja zaposlenih na osnovu Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru i Odluke o maksimalnom broju zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu državnih organa i javnih službi, sistema AP Vojvodine i sistemu lokalne samouprave za 2015. godinu („Sl. glasnik RS“, br.101/15), nisu predviđeni poslovi koje je tužilja obavljala. Međutim, taj Pravilnik je na oglasnoj tabli tuženog objavljen dana 08.02.2016. godine, dakle nakon donošenja pobijanog rešenja (od 05.02.2016. godine) što znači da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da je to rešenje nezakonito i da je tuženi dužan da tužilju vrati na rad.

Navodima revizije tuženog o tome, da radno mesto na koje je tužilja bila raspoređena pre otkaza, ili drugo radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, više ne postoje, te da tuženi nije u mogućnosti da tužilju vrati na rad, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude. Pravna posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa je dužnost poslodavca da zaposlenog vrati na rad, shodno citiranoj odredbi člana 191. stav 1. Zakona o radu. U smislu odredbe člana 191. stav 6. istog Zakona, ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, ali u toku postupka poslodavac dokaže da postoje okolnosti koje opravdano ukazuju da je nastavak radnog odnosa, uz uvažavanje svih okolnosti interesa obe strane u sporu, nije moguć, sud će odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad i dosudiće mu naknadu štete u dvostrukom iznosu od iznosa utvrđenog u skladu sa stavom 5. ovog člana. To znači da je teret dokazivanja postojanja okolnosti koje opravdano ukazuju da nastavak radnog odnosa zaposlenog nije moguć na poslodavcu, odnosno tuženom. Tuženi, međutim, tu činjenicu nije dokazao, pa zbog toga neosnovano, u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Sa napred navedenih razloga, odlučeno je kao u izreci primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić