Protiv pravnosnažne drugostepene presude, kojom je preinačena prvostepena presuda, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitijući pobijanu drugostepenu presudu, u granicama navoda revizije u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Predmet tužbenog zahteva je potraživanje na ime naknade za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora od tuženog kao posleodavca sledbenika za period nakon statusne promene, kojom je osnovan ovde tuženi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd. U septembru 2015. godine sa ovde tuženim „Srbija Kargo“ zaključio je aneks ugovora o radu. Kolektivnim ugovorom za Javno železničko transportno preduzeće Beograd iz 1995. godine bila je regulisana visina naknada za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Kolektivni ugovor za Javno preduzeće „Železnice Srbije“ od 01.11.2002. godine nije regulisao pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Aneksom Kolektivnog ugovora iz 2006. godine predviđeno je da se u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na jedan radni čas. Kolektivni ugovor koji se primenjivao u utuženom periodu, počev od 01.02.2015. godine, sadrži identičnu odredbu. Važećim Kolektivnim ugovorom, zaključenim 24.05.2018. godine, regulisana je visina troškova za ishranu radnika i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Naknada troškova za ishranu u toku rada predviđena je u visini od 120,00 dinara po danu srazmerno broju dana provedenih na radu, a regres za korišćenje godišnjeg odmora u visini od 1.000 dinara mesečno (za 12 meseci). Navedeni Kolektivni ugovor primenjuje od marta 2018. godine.

U toku postupka je utvrđeno da tužiocu u periodu obuhvaćenim tužbenim zahtevom zarada nije uvećavana za iznose naknada za troškove ishrane i regresa, niti je vršen obračun ovih naknada u nominalnom iznosu. Ekonomsko-finansijskim veštačenjem utvrđena je visina troškova traženih naknada, primenom parametara iz Kolektivnog ugovora za JŽTP („Sl. Glasnik RS“ br. 37/95,...,7/00).

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca i dosudio mu tražene naknade. Po stanovištu prvostepenog suda, nema smetnji da se navedene naknade tužiocu dosude primenom parametara iz ranije važećeg Kolektivnog ugovora. Tužilac ima pravo na navedene naknade jer mu tuženi u utuženom periodu nije isplaćivao iste.

Drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, kada je tužiocu dosudio naknade po ovim osnovima. Drugostepeni sud nalazi da su tužiocu predmetne naknade isplaćene kroz vrednost isplaćenih radnih časova. Takođe, po stanovištu drugostepenog suda ne postoji odgovarajući kolektivni ugovor na osnovu kog bi se tužiocu mogle dosuiti ove naknade u utuženom periodu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, odnosno da je pogrešna primena materijalnog prava učinjena od strane drugostepenog suda u drugostepenoj, preinačujućoj presudi.

Pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora je zakonom ustanovljeno pravo zaposlenog. Opštim ili pojedinačnim aktom poslodavca predviđaju se parametri za obračun tih naknada, s tim da one moraju biti isplaćene svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu. Shodno navedenom, naknade koje su predmet tužbenog zahteva nisu mogle biti isplaćene tužiocu kroz cenu rada, kako to zaključuje drugostepeni sud u pobijanoj presudi. U toku postupka je utvrđeno da tužiocu u utuženom periodu zarada nije uvećavana, odnosno predmetne naknade nisu isplaćivane. U situaciji kada Kolektivni ugovor poslodavca, važeći u utuženom periodu (KU donet 2015. godine) predviđa pravo zaposlenih na naknadu za troškove ishrane u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, ali bez konkretizacije parametara za obračun istih, nema smetnje da se visina ovih naknada utvrdi primenom parametara iz ranije važećeg propisa (Kolektivni ugovor iz 1995. godine).

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud preinačio je drugostepenu presudu na taj način što je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca.

U skladu sa iznetim, odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Odluku o troškovima postupka Vrhovni kasacioni sud doneo je primenom odredbi člana 154, 163 i 165. ZPP. O troškovima prvostepenog postupka odlučeno je prvostepenom presudom, koja je u tom delu potvrđena.

Tužilac ima pravo i na opredeljene troškove revizijskog postupka i to za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, za taksu na reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i za taksu na odluku po reviziji u iznosu od 5.700,00 dinara, sve u ukupnom iznosu od 27.500,00 dinara, sve u skladu sa AT i TT.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe čl. 165 st. 2 ZPP.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić