Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Branislav Milojčić, advokat iz ..., protiv tužene BB DOO ..., koju zastupa Zvonko Radovanović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2547/17 od 04.07.2018. godine, u sednici veća održanoj 27.02.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv stava trećeg presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2547/17 od 04.07.2018. godine.

ODBIJA SE zahtev tužene za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 66/16 od 11.04.2017. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi da mu isplati po osnovu razlike otpremnine iznos od 37.391,98 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od 05.02.2010. godine pa do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u pogledu iznosa od 3.448,00 dinara, koji predstavlja razliku od iznosa dosuđenog stavom prvim izreke na ime razlike otpremnine pa do tužbom traženog iznosa na ime razlike otpremnine od 40.840,06 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od 05.02.2010. godine pa do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati po osnovu neisplaćenih dnevnica za službena putovanja novčane iznose za period u vrednosti s kamatom bliže opisanom u ovom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužicoa kojim je tražio da se obaveže tužena da mu po osnovu neisplaćenih prekovremenih sati isplati iznos od 191.736,46 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.02.2010. godine pa do isplate. Stavom petim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2547/17 od 04.07.2018. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 66/16 od 11.04.2017. godine u stavu prvom izreke i u delu stava četvrtog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca u delu za kamatu na iznos od 7.448,54 dinara od 05.02.2010. do 16.02.2010. godine i žalbe tužioca i tuženog u tom delu odbijene su kao neosnovane. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 66/16 od 11.04.2017. godine u stavu dva i tri izreke i u preostalom delu stava četiri izreke i to tako da se obavezuje tuženi da tužiocu pored dosuđenog iznosa od 37.391,98 dinara, na ime razlike otpremnine, isplati i iznos od 3.448,08 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 05.02.2010. godine do isplate. Odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu po osnovu neisplaćenih dnevnica za službena putovanja isplati za 2007, 2008, 2009. i 2010. godinu iznose bliže opisane u izreci presude, kao i za januar 2010. godine iznos od 11.110,00 dinara, sve sa traženom zakonskom zateznom kamatom od dospeća pa do isplate. Obavezan je tuženi da tužiocu po osnovu neisplaćenih prekovremenih sati isplati iznos od 191.736,46 dinara sa zakonskom zateznom kamatom i to na iznos od 184.287,92 dinara od 05.02.2010. godine do isplate i na iznos od 7.448,54 dinara od 17.02.2010. godine do isplate. Preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude tako što je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 231.055,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 11.04.2017. godine pa do isplate. Obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 19.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju pobijajući je u delu kojim je preinačena prvostepena presuda (stav tri izreke presude) zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dao odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), pa je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Navodi revizije tužioca kojima se ukazuje da nižestepena presuda ne sadrži dovoljne, jasne i neprotivrečne razloge o odlučnim činjenicama, te da su izneti razlozi u suprotnosti sa stanjem u spisima, odnosno izvedenim dokazima, odnosno da je pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, jer se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti u smislu člana 407. stav 1. tač. 1. do 3. istog zakona.

Vrhovni kasacioni sud nije cenio navode revizije kojima se samo formalno ukazuje na učinjenu bitnu povredu iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog od 01.01.2007. godine kao vozač teretnog vozila. U spornom periodu tužilac je radio duže od punog radnog vremena, ne samo kao vozač, već je prisustvovao utovaru i istovaru robe. Za taj rad nije u celosti isplaćen niti je za prekovremene sate dobijao slobodne radne dane. Tužilac je dobijao putne naloge a ne naloge za službeno putovanje. Rešenjem tuženog 140/2010 od 04.02.2010. godine tužiocu je prestao radni odnos usled tehnološkog viška. Prilikom svake vožnje dobijali su putne naloge. Tužilac potražuje razliku zarade za prekovremeni rad od 01.01.2007. do 05.02.2010. godine, prema broju prekovremenih sati. Tuženi mu je 05.02.2010. godine isplatio deo tog duga, čime je prekinuta zastarelost. Tužilac je tražio i isplatu dnevnica za službena putovanja za period od 01.01.2007. do 31.01.2010. godine. Nalazom i mišljenjem sudskog veštaka od 31.05.2013. godine utvrđena je visina dnevnica za službena putovanja kao i datum dospelosti.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca za isplatu dnevnica za službena putovanja u smislu člana 118. Zakona o radu i internih akata tuženog, pa je obavezao tuženog da tužiocu isplati iznose koji mu pripadaju za službena putovanja u zemlji na udaljenosti od preko 50 km.

Drugostepeni sud je, nakon održane glavne rasprave, suprotno prvostepenom sudu, zaključio da je tužilac radio prekovremeno, da mu nije isplaćena uvećana zarada za ukupno vreme provedeno na radu prema broju časova koje je radio, pa je ,u visini utvrđenoj veštačenjem, dosudio razliku od onog što mu je isplaćeno do onog što mu pripada. Međutim, drugostepeni sud je odbio zahtev za isti period za isplatu dnevnica jer je po oceni drugostepenog suda tužilac obavljao poslove vozača, pa se ne radi o službenom putovanju u smislu opštih akata tuženog i to Pravilnika tuženog o službenim putovanjima od 11.05.2008. godine, kao i kolektivnih ugovora tuženog od 27.02.1998. i 14.10.2008. godine. Osim toga, tužilac nije dobijao naloge za službeno putovanje, niti je dostavio dokaze o troškovima koje je imao na putu (smeštaj, noćenje, ishrana).

Kod takvog činjeničnog stanja, pravilno je drugostpeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev za isplatu dnevnica.

Naime, tokom postupka je utvrđeno da tužilac nije dobijao poseban nalog za službeno putovanje, niti je dostavio dokaze o eventualnim troškovima koje je imao na putu, a dnevnica upravo služi za pokrivanje troškova noćenja, ishrane, kao i troškova smeštaja i prevoza. Pri tome je tužilac, kao zaposleni, bio dužan da tuženom, kao poslodavcu, dostavi račune u smislu člana 14. tačka 1. stav 2. Pravilnika o službenim putovanjima, i da u roku od osam dana po povratku sa puta u skladu sa članom 21. tačka 3. pokrene obračun tih potraživanja, u kom smislu su bez uticaja navodi tužioca kojima osporava navode tuženog, s obzirom da tužilac na okolnost eventualnih dnevnica nije ni pružio dokaze.

Stoga je neosnovano opozivanje revidenta na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Predmet ocene revizijskog suda nisu bili isticani činjenični navodi jer se revizija po članu 407. stav 2. ZPP ne može izjaviti iz tog razloga.

Kako se ostalim revizijskim navodima ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka jer je doneta u skladu sa troškove tužioca koje je imao u prvostepenom i drugostepenom postupku a shodno uspehu u parnici.

Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, na osnovu člana 165. stav 1. ZPP, u vezi sa članom 153. stav 1. istog zakona, jer odgovor na reviziju nije bio neophodan.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić