U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milena Živković advokat iz ..., protiv tužene Trgovinske radnje „Villy“ iz Niša, Nikolić Tatjane PR Niš, koju zastupa Dragan Jovanović advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujići o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1819/2019 od 13.05.2020. godine, u sednici veća održanoj 09.09.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1819/2019 od 13.05.2020. godine.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1 1971/18 od 21.03.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se poništi kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu od 24.05.2018. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu zaključen dana 09.05.2018. godine i da se obaveže tužena da tužioca vrati na rad i prizna mu sva prava iz rada i po osnovu rada. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj plati troškove parničnog postupka u iznosu od 42.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1819/2019 od 13.05.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Nišu P1 1971/18 od 21.03.2019. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Tužena je dostavila odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011, 49/2013 – US, 74/2013 – US, 55/2014, 87/2018 i 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), pa je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navode revizije kojima se ukazuje da je u nižestepenim odlukama učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP (pogrešno se pozivajući na odredbe člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP „Službeni glasnik RS“, broj 125/04, 111/09), kao i navode kojima osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nije cenio jer se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti, u smislu člana 407. stav ZPP. Tužilac u reviziji ponavlja navode koji su prethodno izneti u žalbi. Takve navode je drugostepeni sud detaljno obrazložio, a to obrazloženje u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 09.05.2018. godine zaključio sa tuženom ugovor o radu na određeno vreme, do 24 meseca, na radnom mestu ..., sa 11.05.2018. godine kao danom početka rada. Tužena je 24.05.2018. godine donela rešenje kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu zbog isteka vremena na koje je radni odnos bio zasnovan. Narednog dana tužena je pokušala da preda rešenje i isplati ostvarenu zaradu tužiocu, koji je odbio prijem pa je tužena preporučenom pošiljkom poslala rešenje tužiocu. Tužilac nije zatečen u svom domu u vreme dostave, pa mu je ostavljeno obaveštenje da pismo može podići u pošti, ali se on nije interesovao o kakvoj se pošiljci radi, zbog čega je tužena rešenje objavila na oglasnoj tabli, a tužilac ga je kasnije primio u prostorijama tužene.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo i odbili tužbeni zahtev kao neosnovan, ocenivši da je tužiocu zakonito prestao radni odnos.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ovakvo stanovište nižestepenih sudova je pravilno.

Odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05... 75/14), propisano je da se ugovor o radu može zaključiti na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba. Stavom 2. istog člana propisano je da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca.

Odredbom člana 175. tačka 1. Zakona o radu propisano je da radni odnos prestaje istekom roka za koji je zasnovan.

Iz sadržine člana 37. Zakona o radu proizilazi da poslodavac u slučaju kada se usled povećanog obima posla javi potreba za radnim angažovanjem novih zaposlenih, može da angažuje određen dodatni broj izvršilaca kako bi se taj veći obim posla uspešno obavio, za vreme dok postoji takva potreba. Poslodavac i zaposleni mogu da zaključe jedan ili više sukcesivnih ugovora o radu na određeno vreme čije ukupno trajanje neprekidno ili sa prekidima ne može biti duži od 24 meseca. Ovaj rok je okvirni rok i predstavlja maksimum radnog angažovanja na određeno vreme. Kada zaposleni sa poslodavcem zaključi ugovor o radu na određeno vreme tako što vreme trajanja radnog odnosa ograniči na način da isti može trajati do 24 meseca, nema smetnji da tako zaključen ugovor o radu bude otkazan i zaposlenom prestane radni odnos i pre isteka krajnjeg roka na koji je zasnovan.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos kod tužene na određeno vreme na poslovima ..., a dužinu trajanja radnog odnosa stranke su definisale tako da tužilac zasniva radni odnos na određeno vreme do 24. meseca. Za vreme trajanja ugovornog odnosa između stranaka, prestala je potreba tužene za radnim angažovanjem tužioca, pa je u takvoj situaciji tužena kao poslodavac imala pravo da i pre isteka ugovora o radu, u kojem datum prestanka radnog odnosa nije tačno određen, već je samo predviđeno trajanje do krajnjeg datuma do kog zakon dozvoljava trajanje ugovora, otkaže ugovor o radu ako prestane potreba za radnim angažovanjem zaposlenog, što je ovde bio slučaj. S toga je po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužena kao poslodavac donela zakonito rešenje, kojim se utvrđuje prestanak radnog odnosa tužioca sa danom 24.05.2018. godine, zbog isteka roka za koji je zasnovan, a na osnovu člana 175. tačka 1. Zakona o radu, zbog čega je pravilno odbijen tužbeni zahtev za njegov poništaj.

Neosnovani su navodi revizije kojima tužilac ukazuje da je rešenje o otkazu ugovora o radu tužioca nezakonito jer ne sadrži razloge zbog kojih se ugovor otkazuje pre isteka roka na koji je zaključen. Naime, po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, u situaciji kakva je konkretna, kada samim ugovorom o radu na određeno vreme kao datum prestanka radnog odnosa nije utvrđen tačan datum, već orijentacioni datum prestanka radnog odnosa, poslodavac može zaposlenom na određeno vreme da otkaže ugovor o radu i pre isteka roka na koji je radni odnos zasnovan, bez potrebe da posebno obrazlaže u čemu se sastoji smanjenje obima posla i zašto je prestala potreba za daljim angažovanjem zaposlenog. Ovo s toga što se tužilac prilikom zaključenja ugovora o radnom odnosu na određeno vreme saglasio da mu radni odnos kod tuženog traje najduže do 24 meseca od dana zaključenja ugovora o radu, što znači da je prihvatio da vreme trajanja njegovog radnog odnosa može biti i kraće, odnosno da mu radni odnos može prestati i pre proteka dve godine, u situaciji kada kod tuženog prestane potreba za radom tužioca. S toga činjenica izostanka drugih dodatnih razloga zbog kojih je konretni ugovor o radu otkazan, osim navođenja proteka roka na koji je zaključen kao otkaznog razloga, nije dovoljna da bi sud doneo zaključak da je rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito.

Pravilno su sudovi odbili i zahtev tužioca za vraćanje na rad jer izostanak pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, isključuje i osnovanost zahteva za njegovu reintegraciju, primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odluka sadržana u stavu drugom izreke, doneta je na osnovu člana 165. stav 1, u vezi člana 154. ZPP. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, troškovi tužene na ime odgovora na reviziju nisu bili nužni, zbog čega je takav zahtev tužene odbijen.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpraka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić