Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno, preko punomoćnika, izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi nije dao odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20) u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. U postupku po žalbi, drugostepeni sud nije propustio da primeni niti je nepravilno primenio odredbe procesnog zakona, što je bilo ili moglo biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog po osnovu ugovora o radu i aneksa ugovora o radu broj .. od 07.11.2012. godine, na poslovima ... . Tuženi je 03.04.2015. godine doneo odluku o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, kojom je odlučeno da se za neka radna mesta smanji broj izvršilaca, dok je deo radnih mesta ukinut. Nakon toga, direktor tuženog je 06.04.2015. godine doneo odluku kojom je svim rukovodiocima organizacionih jedinica naložio da u roku od nedelju dana izvrše analizu i ocenu rada svakog zaposlenog u poslednjoj godini rada. Istog dana doneto je i Uputstvo sa kriterijumima za ocenu rezultata rada zaposlenih, a nadležna služba tuženog je izradila obrazac za ocenjivanje zaposlenih. Dana 15.04.2015. godine tuženi je usvojio predlog Programa za rešavanje viška zaposlenih i isti je dostavio na mišljenje Nacionalnoj službi za zapošljavanje i sindikalnim organizacijama kod tuženog. Nakon dobijanja njihovih izjašnjenja, tuženi je 08.05.2015. godine doneo Program rešavanja viška zaposlenih, kojim je, pored ostalog, predvideo kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih. Kao primarni kriterijum tuženi je predvideo ocenjivanje zaposlenih, kao prvi dopunski kriterijum imovno stanje zaposlenih, dok je kao drugi dopunski kriterijum bio predviđen socijalni status zaposlenih. Merila i kriterijumi za ocenjivanje zaposlenih iz ovog Programa su potpuno istovetni sa merilima i kriterijumima sadržanim u prethodno donetom Uputstvu direktora tuženog. Tuženi je sproveo postupak ocenjivanja rada zaposlenih i sačinio listu zaposlenih koji predstavljaju višak. Otkazni postupak je okončan osporenim rešenjima tuženog kojima je tužiocu otkazao poslednji zaključeni aneks ugovora o radu. Rešenjem tuženog tužiocu je prestao radni odnos zbog prestanka potrebe za njegovim radom kao posledica tehnoloških i organizacionih promena kod poslodavca, shodno članu 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu, zaključno sa datumom navedenim u osporenom rešenju. Iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi da je kao razlog prestanka radnog odnosa za tužioca navedeno da je tužilac kao jedan od izvršilaca na poslovima ... ostvario 225 bodova, a drugi izvršilac na istim poslovima je ostvario 257 bodova, te je utvrdio da je tužilac tehnološki višak. S obzirom da tuženi nije imao upražnjena odgovarajuća radna mesta na kojima bi tužioca rasporedio i nije imao mogućnosti za prekvalifikaciju i dokvalifikaciju, to je osporenim rešenjem tužiocu po osnovu tehnološkog viška otkazao poslednji aneks ugovora o radu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa neosnovan, a da je osnovan zahtev tužioca za naknadu štete u visini šest zarada.

Drugostepeni sud je delimično prihvatio stanovište prvostepenog suda nalazeći da je tuženi sproveo postupak za utvrđivanje tehnološkog viška zaposlenih u skladu sa odredbama zakona i aktima kojima je propisana procedura utvrđivanja tehnološkog viška zaposlenih, ali da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo kada je našao da su ispunjeni uslovi za naknadu štete u smislu člana 191. stav 7. Zakona o radu i kada je tužiocu dosudio iznos od 206.915,58 dinara u visini šest zarada koje je tužilac ostvario pre prestanka radnog odnosa.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke i preinačio prvostepenu odluku o potraživanju naknade štete umesto vraćanja na rad, odlučujući kao u stavu drugom izreke, zbog čega su neosnovani navodi revizije tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom, primenom člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 13/17), kojim je propisano da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

U konkretnom slučaju, kod tuženog je izmenom Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta smanjen broj izvršilaca na radnom mestu na koje je tužilac bio raspoređen aneksom ugovora o radu od 07.11.2012. godine. Na osnovu Programa rešavanja viška zaposlenih u kome su bili predviđeni kriterijumi za utvrđivanje zaposlenih koji će biti proglašeni tehnološkim viškom, izvršeno je bodovanje zaposlenih i sačinjena lista zaposlenih koji predstavljaju višak a među kojima je bio i tužilac.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, prilikom donošenja rešenja kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, odnosno poslednji zaključeni aneks ugovora o radu, kao tehnološkom višku, otkazni postupak je sproveden u svemu u skladu sa zakonom. Stoga, u konkretnom slučaju, postoji otkazni razlog propisan odredbom člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu, a kako je tuženi sproveo propisani postupak za prestanak radnog odnosa, drugostepeni sud je pravilno odbio kao neosnovan zahtev tužioca da mu tuženi na ime naknade štete isplati iznos od 206.915,58 dinara u visini šest zarada saglasno članu 191. stav 7. istog zakona.

S obzirom na izneto, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Katarina Manojlović Andrić, s.r

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić