U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Dobrile Strajina i Slađane Nakić Momirović, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miodrag Živković, advokat iz ..., protiv tuženog Preduzeća za proizvodnju i trgovinu „...“ DOO iz ..., čiji je punomoćnik Vlastimir Simonović, advokat iz ..., radi poništaja sporazuma o raskidu radnog odnosa i rešenja o prestanku radnog odnosa, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu 38 Gž1 2068/19 od 13.05.2020. godine, u sednici održanoj 30.11.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2068/19 od 13.05.2020. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1 584/18 od 19.02.2019. godine, stavom prvim izreke, odbačena je kao nedozvoljena tužba tužioca u delu kojim je tražio da se poništi kao nezakonit sporazum o raskidu radnog odnosa potpisan dana 21.09.2016. godine između tužioca i tuženog i obaveštenje o prestanku radnog odnosa sa datumom 07.02.2017. godine. Stavom drugim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je poništeno kao nezakonito rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa koje je tuženi doneo zaključno sa 21.09.2016. godine i obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad, na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njegovoj školskoj i stručnoj spremi. Stavom trećim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati naknade zarade za period od 08.02.2017. godine do 31.12.2018. godine, u mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom, bliže navedenim u ovom delu izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenih pa do traženih novčanih iznosa za isti vremenski period za novčani iznos od po 2000,00 dinara za svaki mesec pojedinačno na ime traženog toplog obroka, kao i za period od 01.01.2019. godine pa nadalje do povratka tužioca na rad. Stavom petim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi da za tužioca kod nadležnih fondova uplati poreze i doprinose za penzijsko, zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti za period od 08.02.2017. godine do 31.12.2017. godine. Stavom šestim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da za tužioca kod nadležnih fondova uplati poreze i doprinose za penzijsko, zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti za period od 01.01.2018. godine do presuđenja i nadalje do povratka tužioca na rad. Stavom sedmim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 244.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2068/19 od 13.05.2020. godine, potvrđena je prvostepena presuda u stavu drugom, trećem, petom i sedmom izreke i u tom delu odbijena kao neosnovana žalba tuženog.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog, na osnovu zaključenog ugovora o radu od 01.12.2012. godine, bio u radnom odnosu na neodeđeno vreme i radio na poslovima ... tuženog sve do 21.01.2016. godine, kada je zbog povrede koju je zadobio otišao na bolovanje. U periodu od otvaranja bolovanja do 01.02.2017. godine, kada mu je bolovanje zaključeno, tužilac nije obavljao faktički rad već je ostvarivao pravo na naknadu zarade koja mu je isplaćivana. Rešenjem APR od 24.08.2016. godine, brisan je iz registra kao ... tuženog ali je i dalje ostao u radnom odnosu kod tuženog do 07.02.2017. godine, kada mu je radni odnos prestao, a o čemu je obavešten dopisom tuženog od 17.02.2017. godine, koji je dobio putem pošte. Rešenje tuženog od 21.09.2016. godine o prestanku radnog odnosa tužioca sporazumom između zaposlenog i poslodavca, tužilac je prvi put dobio prilikom prijema odgovora na tužbu. Tužilac sa tuženim nije zaključio sporazum o prestanku radnog odnosa, a o zahtevu tužioca za njegov poništaj pravnosnažno je odlučeno ranijom presudom prvostepenog suda od 05.04.2018. godine.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili zahtev tužioca, te poništili kao nezakonito rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa tužioca i obavezali tuženog da tužioca vrati na rad, kao i kada su obavezali tuženog da tužiocu naknadi štetu u visini zarade koju bi ostvario da je radio i da za tužioca kod nadležnih fondova uplati pripadajuće doprinose.

Odredbom člana 175. tačka 3) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, ... i 75/14), propisano je da radni odnos prestaje sporazumom između zaposlenog i poslodavca. Prema članu 177. istog zakona, radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog (stav 1), s tim da je pre potpisivanja sporazuma poslodavac dužan da zaposlenog pisanim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti (stav 2).

Kako je u postupku utvrđeno da parnične stranke nisu zaključile sporazum o prestanku radnog odnosa tužioca, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni propisani uslovi za prestanak radnog odnosa tužiocu sporazumom između zaposlenog i poslodavca, pa je pobijano rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca, po pravilnoj oceni nižestepenih sudova nezakonito.

Odredbom člana 193. stav 1. Zakona o radu propisano je da se zaposlenom u pisanom obliku dostavlja rešenje o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti, sa obrazloženjem i poukom o pravnom leku, osim u slučaju iz člana 172. ovog zakona. Prema odredbi člana 195. stav 1. istog zakona, protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Prema stavu 2. istog člana, rok za pokretanje spora jeste 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

Polazeći od citiranih odredbi pravilna je i ocena nižestepenih sudova da je tužba tužioca blagovremena. Ovo stoga što je utvrđeno da je tužilac za prestanak radnog odnosa saznao po dobijanju obaveštenja tuženog od 17.02.2017. godine, a tužbu podneo 04.04.2017. godine, dakle pre isteka roka od 60 dana od dana saznanja za povredu prava, dok je rešenje o prestanku radnog odnosa od 21.09.2016. godine, prvi put dobio prilikom prijema odgovora na tužbu.

Pravilno je tužba tužioca odbačena u delu kojim se traži poništaj sporazuma o prestanku radnog odnosa, jer je u tom delu pravnosnažno odlučeno ranijom presudom prvostepenog suda od 05.04.2018. godine.

S obzirom na to da je prestanak radnog odnosa nezakonit, osnovan je tužiočev zahtev za reintegraciju i naknadu štete, na osnovu člana 191. st 1. i 2. Zakona o radu.

Vrhovni kasacioni sud je cenio navode revizije pa je našao da se revizijom prvenstveno ukazuje na nepotpuno i pogrešno utvrđeno činjenično stanje, što nije razlog za reviziju u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Imajući u vidu sve izloženo, Vrhovni kasacioni sud je našao da reviziju treba odbiti kao neosnovanu, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tuženog odbijena kao neosnovana, odbijen je njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, dok troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, pa je na osnovu čl. 153. i 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom i trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić