Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Veselin Gojić, advokat iz ..., protiv tužene Ekonomska škola „Nada Dimić“, Beograd, Zemun, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi isplate, odlučujući o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1457/19 od 27.08.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 16.12.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1457/19 od 27.08.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 361/18 od 15.01.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime neisplaćene naknade troškova, za period od januara 2017. godine, zaključno sa novembrom 2018. godine, isplati pojedinačne mesečne novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao i da se obaveže tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate, kao što je bliže navedeno ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 21.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1457/19 od 27.08.2019. godine, preinačena je prvostepena presuda sadržana u stavu prvom izreke, tako što je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu na ime neisplaćene naknade troškova prevoza za period od januara 2017. godine, zaključno sa novembrom 2018. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, kao što je bliže navedeno ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke i odbijen je kao neosnovan zahtev tužene da se obaveže tužilac da naknadi tuženom troškove postupka u iznosu od 21.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 12.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/2014, 87/2018, 18/2020) i našao da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz čl. 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac koji je zaposlen kod tužene na neodređeno vreme, je u periodu od 01.01.2017. godine zaključno sa novembrom 2018. godine, putovao od kuće do posla i od posla do kuće, sa adrese ... br. .. do Zemuna, ulica 22. Oktobra br. 19 i nazad. Tužena je zaposlenima troškove dolaska i odlaska sa rada, u navedenom periodu nadoknađivala uplatom mesečnih iznosa putem Bus-plus sistema. Od 01.01.2017. godine, tužilac nije produžio Bus-plus legitimaciju i tokom navedenog perioda nije koristio usluge Bus-plusa. Tužilac se tuženoj obratio dana 14.12.2016. godine sa zahtevom da mu se isplata naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada obezbeđuje u novcu, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, uplatom na tekući račun preko koga prima platu. Takođe, tužilac je obavestio tuženu da od 01.01.2017. godine neće produžiti validnost Bus-plus legitimacije. Tužena je tužiocu izdala potvrdu od 24.05.2018. godine, u kojoj je navela da je onemogućena da isplaćuje naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, uplatom preko Bus-plus sistema. Utvrđeno je da je cena mesečne elektronske Bus-plus kartice zaposlenog u prvoj i drugoj zoni, koja je odgovarajuća za relaciju ... br. .. - Zemun, ul. 22. Oktobra br. 19, mesečno iznosila 3.275,00 dinara, odnosno da je naknada troškova za dolazak i odlazak sa rada za tužioca u utuženom periodu mesečno iznosila 3.275,00 dinara, kao i da navedenu naknadu tužena nije isplaćivala tužiocu putem Bus-plus sistema, niti na bilo koji drugi način.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu neisplaćene naknade za troškove prevoza, nalazeći da je tužena organizovala prevoz svojih zaposlenih za dolazak i odlazak sa posla, odnosno, način isplate naknade troškova zaposlenih za dolazak i odlazak sa posla i to elektronskom uplatom mesečnih troškova putem Bus-plus sistema. Dakle, po mišljenju prvostepenog suda, tužena je utvrdila pravo svojih zaposlenih na naknadu troškova prevoza u javnom saobraćaju radi dolaska na rad i povratka sa rada, obezbeđivanjem elektronske uplate mesečnih troškova prevoza Bus-plusu, iz čega, po mišljenju prvostepenog suda, proizlazi da tužena nije postupala suprotno Zakonu o radu i opštim aktima tužene koji su važili u spornom periodu. Poslodavac je ovlašćen da opštim aktima odredi uslove ostvarivanja prava na naknadu za prevoz, pa i uz mogućnost da naknadu ne isplaćuje neposredno zaposlenom.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, usvojio tužbeni zahtev i dosudio tužiocu naknadu neisplaćenih troškova prevoza u navedenom periodu. Prema iznetim razlozima, troškovi prevoza jesu propisani kao pravo zaposlenog, ali da bi to pravo ostvario, zaposleni se mora obratiti poslodavcu i dostaviti dokaze o tome da ima stvarnu potrebu da koristi prevoz, tako da se radi o stvarnim troškovima.

Odredbom člana 25. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 12/2009 sa izmenama), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, koja mora biti isplaćena do petog u mesecu za prethodni mesec.

Ovo pravo pripada svim zaposlenima, koji koriste autobuse, ili od kuće do radnog mesta dolaze sopstvenim automobilom ili pešice, pod uslovom da je od kuće do radnog mesta razdaljina najmanje u dužini jedne stanice u javnom prevozu. Smisao naknade troškova prevoza je da se obezbedi prisustvo zaposlenog na radu zbog čega se ova naknada po pravilu isplaćuje unapred.

Uskraćivanje ovog prava zaposlenom predstavlja preduslov za ostvarenje prava na sudsku zaštitu.

U konkretnom slučaju, tužilac je dokazao da je imao potrebu za korišćenjem prevoza i posebnim zahtevom se obratio tuženoj školi za priznavanje ovih troškova, jer mu je to pravo priznato zakonom, kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu, s tim što je tražio da mu se pripadajuća naknada obezbeđuje u novcu, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, uplatom na tekući račun preko koga prima platu.

Odredbom članom 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 sa izmenama), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.

Takođe, članom 25. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 12/09, 67/11, 1/12), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međugradski), koja mora biti isplaćena do petog u mesecu za prethodni mesec, ukoliko se naknada isplaćuje u novcu.

Prema uputstvu Sekretarijata za obrazovanje, kulturu, sport, omladinu i informisanje broj 181 od 27.03.2012. godine, ovo pravo pripada svim zaposlenim, bez obzira na to na koji način dolaze od kuće do radnog mesta, pod jedinim uslovom da je razdaljina između ove dve tačke u dužini jedne stanice javnog prevoza.

U konkretnom slučaju nije bilo razloga da tužena kao poslodavac uskrati tužiocu pravo na naknadu za prevoz u navedenom periodu. Poslodavac može ispuniti svoju zakonsku obavezu tako što će umesto naknade troškova zaposlenom za dolazak i odlazak sa rada obezbediti sopstveni prevoz na bilo koji način koji bi bio racionalan i omogućavao zaposlenom dolazak i odlazak sa rada, bilo da se radi o sopstvenom vozilu, angažovanju nekog prevoznika, kupovinom karte za prevoz u javnom saobraćaju i slično.

Dakle, bez obzira da li je i na koji način, poslodavac svojim opštim aktom regulisao pravo zaposlenog na troškove prevoza, zaposleni na njih ima pravo. Odredbom člana 9. Zakona o radu propisano je da ukoliko opšti akt ili pojedine njegove odredbe utvrđuju nepovoljnije uslove rada od uslova utvrđenih Zakonom, tada se primenjuju odredbe Zakona.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, i to odredbu člana 8. stav 1. i člana 9. stav 1. u vezi člana 118. stav 1. tačka 1. i člana 164. Zakona o radu, usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da naknadi tužiocu troškove za dolazak i odlazak sa rada, za sporni period potraživanja. Stoga su neosnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Kako se revizijskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija
Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić