Tokom postupka je utvrđeno da je tužilac predao formular zahteva za korišćenje godišnjeg odmora svom kolegi BB 15.05.2019. godine i ovlastio ga da u njegovo ime pribavi saglasnost za godišnji odmor i istu preda nadležnoj službi tuženog, što je BB zaboravio da učini. Dana 31.05.2019. godine tužilac se obratio tuženom zahtevom za naknadno odobrenje drugog dela godišnjeg odmora iz 2019. godine, u kome je navedeno da zahtev nije blagovremeno podnet zbog nastalog nesporazuma između tužioca i imenovanog kolege, što tuženi nije prihvatio, već je doneo upozorenje 06.06.2019. godine na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, po kojem se tužilac izjasnio 21.06.2019. godine, a zatim i osporeno rešenje.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev pozivajući se na odredbe člana 179. stav 1. tačka 5. Zakona o radu i člana 19. Ugovora o radu, kao i člana 3. stav 1. tačka 16. Pravilnika o radnoj disciplini i ponašanju od 27.05.2008. godine, budući da je tužilac neopravdano izostao sa rada u periodu od 16.05.2019. do 04.06.2019. godine. Po oceni sudova, tužilac je odgovoran za učinjenu povredu radne obaveze, s obzirom da pre odlaska na godišnji odmor nije pribavio saglasnost poslodavca i nije proverio da li je zahtev u njegovo ime blagovremeno podnet. Drugostepeni sud je ocenio da je bez uticaja da li je tuženi tolerisao retroaktivno podnete zahteve u istim situacijama jer i da jeste, to ne može poslužiti kao osnov za zasnivanje istovrsnog prava tužioca jer je u pitanju nepravilna praksa tuženog – suprotna izričitim pravilima Procedure za radne odnose i obuke od 06.04.2017. godine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne može se prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da je tužiocu primenom navedenih odredaba zakonito otkazan ugovor o radu jer je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 179. stav 1. tačka 5. Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom ili ugovorom o radu. Osporenim rešenjem tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze propisane tačkom 19. Ugovora o radu i nepoštovanja radne discipline utvrđene članom 3. stav 1. tačka 16. Pravilnika o radnoj disciplini i ponašanju zaposlenih kod tuženog od 27.05.2008. godine koje se sastoje u neopravdanom izostanku sa posla.

Nesporno je da je tužilac predao pisani zahtev za korišćenje godišnjeg odmora svom kolegi koji je u njegovo ime trebalo ga preda tuženom, zatim da od 16.05.2019. godine do 04.06.2019. godine nije dolazio na posao i da tužiočev naknadno podnet zahtev od 31.05.2019. godine, nije odobren. Međutim, sudovi nisu na pouzdan način utvrdili činjenicu da li je zahtev predat u skladu sa praksom tuženog i da li zaposleni koriste godišnji odmor po naknadno dobijenoj saglasnosti, što je od uticaja na primenu otkaznog razloga iz člana 179. stav 1. tačka 5. Zakona o radu. Nedolazak na rad predstavlja povredu radne obaveze, ali ta okolnost sama po sebi ne znači i da postoji opravdan razlog za otkaz ugovora o radu iz člana 179. stav 1. tačka 5. Zakona o radu, jer je tom zakonskom odredbom izričito propisano da je povreda radne obaveze sankcionisana otkazom ugovora o radu ako ju je zaposleni učinio svojom krivicom, što znači da je postojanje krivice zaposlenog uslov za davanje otkaza ugovora o radu, primenom navedene odredbe zakona. Stvarna zabluda isključuje krivicu i postoji kad zaposleni učini povredu radne obaveze u pogrešnom uverenju da postoje okolnosti prema kojima bi, ako bi te okolnosti stvarno postojale, preduzeta radnja bila dopuštena.

Nižestepeni sudovi su odlučujući o krivici za povredu radne obaveze ocenili da tužilac nije postupao sa dužnom pažnjom, jer je godišnji odmor koristio bez saglasnosti poslodavca, a nije proverio da li je zahtev za korišćenje istog u njegovo ime blagovremeno podnet. Ocenjeno je da je bez uticaja što je tuženi tolerisao naknadno podnete zahteve za korišćenje godišnjeg odmora, s obzirom da pogrešna praksa (čak i da postoji), ne opravdava zaposlenog i ne isključuje njegovu odgovornost. Kod tuženog postoji Procedura za radne odnose i obuke (02/3 br. 031 – 3090/17 od 06.04.2017. godine), kojom je propisan način ostvarivanja prava iz radnih odnosa, uključujući i pravo na korišćenje godišnjeg odmora, koja po oceni drugostepenog suda, u konkretnom slučaju nije poštovana. Međutim, sudovi u toku postupka nisu utvrdili da li je tu Proceduru doslovno primenjivao sam tuženi ili je njegova praksa bila drugačija, posebno kada se imaju u vidu iskaz tužioca saslušanog kao stranke i iskazi svedoka da je tuženi često tolerisao neblagovremeno podnete zahteve i naknadno davao odobrenja za godišnji odmor. Od tog utvrđenja zavisi da li je tužilac odsustvovao sa rada neopravdano ili u opravdanom uverenju da će i njegov zahtev biti odobren, kao i ocena da li je kod tužioca postojala stvarna zabluda, koja bi isključila njegovu odgovornost za povredu radne obaveze zbog koje mu je prestao radni odnos.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP ukinuo nižestepene presude i predmet vratio na ponovno suđenje prvostepenom sudu koji će imati u vidu primedbe izložene u ovom rešenju i iznova ceniti okolnosti koje su prethodile donošenju rešenja o otkazu ugovora o radu, ponašanje tužioca, navode o činjenicama koje je tužilac izneo u zahtevu od 31.05.2019. godine i izjašnjenju na upozorenje od 06.06.2019. godine, kao i postupanje tuženog povodom tužiočevog zahteva od 31.05.2019. godine i navoda odbrane tužioca, a koje su od uticaja na ocenu zakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu na osnovu člana 179. stav 1. tačka 5. Zakona o radu.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić