Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnost stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju tužioca.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP-a, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po naređenju Ministarstva odbrane od 04.12.2008. godine i rešenja tužene od 11.02.2009. godine, upućen na stručno usavršavanje u SR Nemačku u periodu od 03.04.2009. godine do 31.12.2009. godine, kao vojni službenik na dužnosti – medicinski tehničar – Odeljenje za ... . Obuka tužioca na stručnom usavršavanju bila je teška i stresna sa zahtevnom dinamikom, zbog čega se tužilac usmeno obraćao tuženoj i zahtevao da se vrati sa obuke, koja se inače odvijala u Institutu za strane jezike u Hamburgu u periodu od 03.04.2009. godine do 27.04.2009. godine i u Institutu za strane jezike u Hirtu u periodu od 28.04.2009. do 24.09.2009. godine. U toku obuke u Hirtu tužilac je 20.07.2009. godine doživeo infarkt i imao hirušku intervenciju kada mu je ugrađen stent zbog čega je u periodu od 20.07.2009. godine do 29.07.2009. godine boravio u bolnici, nakon čega se vratio u Srbiju. Rešenjem Republičkog fonda za PIO od 05.02.2010. godine kod tužioca je utvrđen četvrti stepen telesnog oštećenja od avgusta meseca 2009. godine, s tim da mu nije priznato pravo na novčanu naknadu za telesno oštećenje jer nisu bili ispunjeni zakonom predviđeni uslovi. Stručnim mišljenjem Sektora za preventivnu medicinu VMA Instituta za medicinu rada od 06.12.2011. godine, utvrđeno je da nisu ispunjeni uslovi da se oboljenje tužioca smatra povredom na radu, a rešenjem VMA od 16.05.2016. godine, odbijen je zahtev tužioca za priznavanje prava na naknadu zarade za vreme privremene sprečenosti za rad u visini od 100% od osnova za naknadu zarade, u periodu od 03.08.2009. godine do 26.05.2011. godine, zbog toga što privremena sprečenost nije usledila kao posledica profesionalne bolesti ili povrede na radu. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka za oblast interne medicine i kardiologije, utvrđeno je da tužilac nije zdravstveno lečen pre odlaska u inostranstvo iz čega proizilazi da je prethodno bio zdrav, da je stres doprineo ubrazanju negativnih posledica po razvoj koronarne bolesti kod tužioca koja se ispoljava naglo, komplikujući se kroz vitalno ugrožavajući infarkt srca. Zbog navedene bolesti kod tužioca postoji umanjenje životne aktivnosti i u trenutku infarkta je trpeo bolove visokog intenziteta, dok je po nalazu i mišljenju veštaka neuropsihijatra tužilac trpeo strah visokog intenziteta, koji se transformisao u strah srednjeg intenziteta, a zatim i strah slabog intenziteta i sa neuropsihijatrijske strane kod tužioca takođe postoji umanjenje životne aktivnosti, tako da po konzilijarnom mišljenju sudskih veštaka ukupno umanjenje životne aktivnosti iznosi 45%. Izgubljena zarada utvrđena veštačenjem u periodu od 03.08.2009. do 26.05.2011. godine, iznosi 277.235,59 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužena u obavezi da tužiocu naknadi nematerijalnu i materijalnu štetu koja je posledica pretrpljenog infarkta u toku stručnog usavršavanja tužioca u SR Nemačkoj na koju je upućen odlukom poslodavca, imajući u vidu da je poslodavac bio obavešten o lošim uslovima obuke i bio dužan da preduzme odgovarajuće mere u cilju sprečavanja štetnih posledica, odnosno zdravstvene zaštite i zaštite ličnog integriteta tužioca.

Drugostepeni sud je izrazio suprotno stanovište, nalazeći da ne postoji osnov odgovornosti tužene za štetu, jer bolest od koje tužilac boluje nije profesionalno oboljenje po Pravilniku o profesionalnim bolestima, te ne postoji uzročno posledična veza između tužiočeve bolesti i uslova obuke kojima je tužilac bio izložen. Zato je prvostepena presuda preinačena u usvajajućem delu i tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava zbog čega činjenično stanje nije potpuno utvrđeno.

Po članu 164. Zakona o radu ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu u skladu sa zakonom i opštim aktom. Ova odredba upućuje na Zakon o obligacionim odnosima koji reguliše osnove odgovornosti, pa tako odgovornost poslodavca za štetu prouzrokovanu zaposlenom na radu ili u vezi sa radom može biti zasnovana na krivici poslodavca za štetnu radnju ili propuštanje preduzimanja radnje, rizik od opasne stvari čiji je imalac poslodavac ili rizik od obavljanja opasne delatnosti kojom se poslodavac bavi. Krivica se iskazuje kao pravni standard određen odnosom između očekivanog i konkretnog ponašanja i ona se po članu 154. Zakona o obligacionim odnosima pretpostavlja, a pošto se radi o oborivoj pretpostavci poslodavac može dokazivati da je šteta nastala bez njegove krivice. Po članu 80. Zakona o radu zaposleni ima pravo na bezbednost i zaštitu života i zdravlja na radu u skladu sa zakonom (stav 1.), pri čemu je zaposleni dužan da obavesti poslodavca o svakoj vrsti potencijalne opasnosti koja bi mogla da utiče na bezbednost i zdravlje na radu (stav 3.). Šta se smatra povredom na radu i profesionalnom bolešću određuju propisi o penzijskom i invalidskom osiguranju, a ostvarivanje ovih prava iz zdravstvenog, penzijskog i invalidskog osiguranja ne isključuje pravo zaposlenog da zahteva naknadu štete koja nije pokrivena pravima iz osiguranja jer se bez obzira na njihovu komplementarnost ostvaruju po posebnim zakonskim režimima.

Imajući u vidu navedene odredbe materijalnog prava i okolnosti konkretnog slučaja, stanovište drugostepenog suda da ne postoji osnov odgovornost tužene, ne može se za sada prihvatiti kao pravilno jer je zasnovano na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju. U postupku je izveden dokaz veštačenjem od strane veštaka specijalniste interne medicine – kardiologa, po čijem mišljenju tužilac nije zdravstveno lečen pre odlaska u inostranstvo iz čega se neposredno zaključuje da je prethodno bio zdrav, da je boravak u inostrantsvu bio stresan, da je tužilac bio pod povećanim pritiskom i opterećenjem datih obaveza oba poslodavca, da su za njega predstavljale veliki izazov što je vodilo hroničnom umoru i protrahovanom nezadovoljstvu. S obzirom na starosnu dob tužioca (44 godine) može se reći da je infarkt kod tužioca nastupio relativno rano i sasvim neočekivano. Sa druge strane ne može se isključiti genetska predispozicija ali se sa sigurnošću može reći da je stres doprineo ubrazanju negativnih posledica po razvoj koronarne bolesti koja se u ovim uslovima ispoljila naglo, komplikujući se kroz vitalno ugrožavajući infarkt srca. Po nalaženju drugostepenog suda navedeno mišljenje veštaka medicinske struke nije od značaja za odluku u ovom sporu, već je stanovište o nepostojanju osnova odgovornosti tužene zasnovano na zaključku da infarkt miokarda koji je tužilac doživeo na stručnoj obuci nije profesionalno oboljenje, pa ne postoji uzročno posledična veza između tužiočeve bolesti i uslova obuke kojima je bio izložen. Poslodavac odgovara za štetu koju zaposleni pretrpi na radu ili u vezi sa radom (164. Zakona o radu), na osnovu krivice poslodavca za štetnu radnju ili propuštanje preduzimanja radnje, rizik od opasne stvari ili rizik od obavljanja opasne delatnosti (ZOO). Sledom navedenog, bitne činjenice o osnovu odgovornosti tužene nisu u potpunosti utvrđene, jer postojanje uzročno-posledične veze između uslova stručnog usavršavanja u kojima je tužilac obavljao obuku i ozbiljnog ugrožavanja njegovog zdravlja, odnosno infarkta koji se desio (o čemu se veštak izjašnjavao) nije dovoljno razjašnjeno. Naime, drugostepeni sud se nije upustio u ocenu nalaza i mišljenja veštaka medicinske struke, pa je izostalo utvrđenje bitnih činjenica šta je prevashodno uzrok štete, odnosno da li se uslovi stručnog usavršavanja u kojima je tužilac obavljao obuku mogu smatrati tipičnim uzrokom infarkta miokarda, kakvo je opšte zdravstveno stanje tužioca bilo pre upućivanja na obuku, imajući u vidu da je po naredbi Ministarstva odbrane od 04.12.2008. godine u pripremi za realizaciju putovanja bilo nužno obaviti sistematski specijalistički pregled radi utvrđivanja njegove zdravstvene sposobnosti i od kakvog je značaja obaveza zaposlenog da obavesti poslodavca o svakoj vrsti potencijalne opasnosti koja bi mogla da utiče na bezbednost i zdravlje na radu. Zato je Vrhovni sud ukinuo drugostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje, kao i odluku o troškovima postupka koja zavisi od ishoda odluke o glavnoj stvari.

Na osnovu 416. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić