Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 244/22 od 05.05.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u odbijajućem delu i obavezan tuženi da tužilji na ime neisplaćenog uvećanja zarade za prekovremeni rad isplati iznos od još 10.997,85 dinara na ime glavnice i na ime zatezne kamate iznos od još 1.277,77 dinara obračunate od dospelosti svakog mesečnog iznosa do 17.11.2019. godine, kao i da joj na ime naknade troškova postupka pored dosuđenog iznosa prvostepenom presudom isplati još i iznos od 17.964,56 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, dok je u preostalom delu žalba tuženog odbijena i prvostepena presuda potvrđena u usvajajućem delu. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na član 404. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u preinačujućem delu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme na radnom mestu „...“ po ugovoru o radu od 18.12.2017. godine. U utuženom periodu (od 18.12.2017. godine zaključno sa 09.07.2019. godine), rad kod tuženog bio je organizovan kontinuirano u tri smene po 8 časova: od 06,00 do 14,00 časova (prva), od 14,00 do 22,00 časova (druga) i od 22,00 do 06,00 časova (treća). Raspored smena je bio takav da je tužilja najpre radila u prvoj, zatim u drugoj, najzad u trećoj smeni, a zatim nadalje istim redom. Evidencija prisustva zaposlenih na radu vršena je čekiranjem elektronskih kartica koje poseduje svaki zaposleni prilikom dolaska i odlaska sa posla. Nakon elektronske prijave zaposleni odlaze do svlačionice (za šta je tužilji potrebno 3 - 4 minuta), a nakon presvlačenja (za šta je tužilji trebalo 3 - 5 minuta) odlaze u prostor gde se obavlja rad. Kod tuženog se radna linija pogona poklapa sa početkom smene zaposlenih i zaposleni poziciju mogu da napuste tek kada dođe drugi zaposleni koji nastavlja rad. Iz tog razloga, poslodavac zahteva od zaposlenih da na posao dođu oko 15-20 minuta pre početka smene, što uključuje i zahtev supervizora (koji zaposlenima izdaju radne naloge) da zaposleni budu prisutni u prostoru gde se obavlja rad 10 do 15 minuta pre početka smene kako bi obavili potrebnu proveru pre otpočinjanja rada. Nakon završetka radnog vremena, odnosno nakon završetka smene, svakodnevno se održavaju sastanci zaposlenih sa supervizorima, koji su obavezni i traju u proseku oko 5 minuta. Nakon toga, zaposleni bi postupali po istoj proceduri kao i prilikom dolaska na rad, a koja se odnosi na presvlačenje, nakon čega odlaze na kapiju da se odjave. U toku obavljanja rada, tužilja je koristila dnevnu pauzu u trajanju od 30 minuta, a za potrebe odlaska u toalet ili obavljanja nekih drugih poslova (odlazak u kadrovsku službu) morala je da pozove tim – lidera, koji je menjao. Kući se vraćala prevozom organizovanim od strane tuženog, a koji zaposlene čeka 20 minuta posle punog sata završetka smene.

Kod tuženog postoje liste prisutnosti na radu na osnovu elektronske evidencije prisustva koja obuhvata i minute koji su zaposleni proveli u fabrici prilikom prijave i odjave (ulaska i izlaska) i obračunske liste zarada sa isplaćenim satima (koje obuhvataju samo efektivne sate rada koji iznose 8 časova za pojedini radni dan). Kod tuženog je postojala preraspodela radnog vremena, i to u periodu od 01.09.2018. godine do 21.12.2018. godine (na osnovu Odluke o preraspodeli od 21.08.2018. godine) i u periodu od 01.01.2019. godine do 28.02.2019. godine (na osnovu Odluke o produženju preraspodele od 28.12.2018. godine). Prisutnost u preraspodeli evidentirana je kao redovan rad (osmočasovni), uz dodatak sati prekovremenog rada, koji je tuženi evidentirao. Veštačenjem je utvrđeno da, prema evidenciji prisutnosti tužilje na radu i prema platnim (obračunskim) listama, tuženi nije tužilji ostvarene sate prekovremenog rada u utuženom periodu od 18.12.2017. godine do 09.07.2019. godine prebijao sa slobodnim satima rada evidentiranim kao „časovi preraspodele“ i nije joj isplatio sve sate prekovremenog rada koji se onose na tzv. „oportunitetni trošak“ (koji je veštak posmatrao kao ekonomsku kategoriju), niti rad u dane državnih i verskih praznika koji su neradni dani (02.01.2018. godine, 15.02.2018. godine i 15.02.2019. godine) u iznosima utvrđenim veštačenjem. Nalaz veštaka u pogledu neisplaćene naknade za prekovremeni rad je urađen u dve varijante, zavisno od toga da li se u ukupno evidentirano vreme koje je tužilja provela u prostorijama tuženog prema elektronskoj evidenciji tuženog od trenutka prijave do trenutka odjave, uzima kao „oportunitetni trošak“ odnosno kao prekovremeni rad 20 minuta u proseku (prema prvoj varijanti iz osnovnog nalaza i mišljenja) u kom slučaju potraživanje tužilje iznosi 43.009,01 dinar neto (prema kojoj je tužilja opredelila tužbeni zahtev) ili 10 minuta u proseku u kom slučaju potraživanje tužilje iznosi 32.011,16 dinara neto (prema drugoj varijaneti iz dopune nalaza i mišljenja), koje vreme je u oba slučaja tužilja provela mimo redovnog procesa rada (u pogonu), uz oduzmanje sati redovnog i prekovremenog rada koje joj je tuženi isplatio. U obe varijante je obračunata zakonska zatezna kamata na tako utvrđenu razliku od dospelosti svakog pojedinačnog potraživanja (računajući kao datum dospelosti 10. u tekućem mesecu za prethodni mesec) do dana obračuna 17.11.2019. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je na osnovu članova 50., 53. stavova 1. i 2. i 108. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 75/14), delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje za naknadu materijalne štete za prekovremeni rad u iznosu od 32.011,16 dinara, sa obračunatom kamatom zbog docnje, prihvativši drugu varijantu nalaza veštaka, a preko ovog iznosa do traženog iznosa od 43.009,01 dinar ovaj tužbeni zahtev odbio (koji zahtev je tužilja opredelila u skladu sa prvom varijantom nalaza veštaka), dok je usvojio u celosti tužbeni zahtev tužilje za naknadu materijalne štete za rad u vreme državnih i verskih praznika. Utvrđeno je da je kod tuženog postojala preraspodela radnog vremena u kojoj je tužilja ostvarivala redovno radno vreme od 8 časova dnevno, da je u utuženom periodu radila i prekovremeno, da nije koristila slobodne dane po osnovu ostvarenih prekovremenih sati rada, pri čemu tuženi ostvareni prekovremeni rad nije tužilji prebijao sa slobodnim satima rada evidentiranim kao „časovi preraspodele“. Prvostepeni sud je odluku zasnovao na drugoj varijanti nalaza sudskog veštaka (po kojoj je obračun izvršen za prekovremeni rad u trajanju od 10 minuta dnevno u proseku), prihvativši je samo u obračunskom delu. Naime, za razliku od sudskog veštaka (koji je kao prekovremeni rad u varijanti koja obuhvata 10 minuta dnevno u proseku smatrao vreme od čekiranja do ulaska tužilje u svlačionicu i vreme provedeno u svlačionici pri dolasku i obrnuto), prvostepeni sud je bio stanovišta da se kao prekovremeni rad tužilje u okvirima tih 10 minuta može priznati samo: vreme koje je tužilja bila u obavezi da bude prisutna u prostorijama u kojima obavlja rad, na osnovu odluke poslodavca o tome da mora da bude prisutna u prostoru gde obavlja rad (10 do 15 minuta) pre otpočinjanja smene (kako bi izvršila pripreme pre preuzimanja smene u vidu provere da li je mašina očišćena, da li su pripremljeni žica i alati za realizaciju naloga koji će tužilja provoditi u svojoj smeni. Ovo stoga što je u pitanju masovna pogonska proizvodnja, sa kontinuiranim procesom rada koji iziskuje vreme pre početka radnog vremena, a što nije bilo moguće obaviti tokom trajanja radnog vremena, kao i vreme trajanja sastanka (u trajanju od 5 minuta) sa supervizorima nakon završetka smene, na osnovu usmenog naloga supervizora kod tuženog, koji se u ovom slučaju ima smatrati zahtevom poslodavca za prekovremeni rad s obzirom da je priroda naloga bila obavezujuća. Iz navedenog, po stavu prvostepenog suda, sledi da tužilja svojom organizacijom ne bi mogla da navedene obaveze izvrši u toku radnog vremena, te je bilo nužno da se navedeni poslovi, a koji su deo proizvodnog procesa kod tuženog, obavljaju pre početka odnosno nakon istaka radnog vremena. Duže zadržavanje zaposlenog u poslovnim prostorijama poslodavca, u svlačionici i na putu do kapije gde se vrši elektronska prijave tj. odjava, za koji nije postojao niti usmeni, niti pismeni nalog poslodavca ne može se smatrati režimom prekovremenog rada, već uobičajenom procedurom neophodnom kako bi se obezbedilo prisustvo na radu zaposlenog u masovnoj pogonskoj proizvodnji u vreme koje je bilo predviđeno za njegovo radno vreme, odnosno pripremu za rad koja može, ali ne mora biti nužna da bi se rad obavljao. Činjenica da je tužilja dolazila i odlazila sa rada organizovanim prevozom tuženog, koji zaposleni čekaju 20 minuta posle punog sata završetka smene, ne predstavlja nepobitni dokaz da je tužilja tih 20 minuta obavljala prekovremeni rad, budući da je organizovani prevoz za zaposlene mogućnost, ne i obaveza.

Drugostepeni sud je smatrao da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužilje u delu zahteva za isplatu neisplaćenog uvećanja zarade za prekovremeni rad za sve sate koje je provela na radu kod poslodavca (u proseku 20 minuta dnevno shodno prvoj varijanti nalaza i mišljenja veštaka). Imao je u vidu da je poslodavac tražio od tužilje kao zaposlene da radi duže od punog radnog vremena, da je ona je to prihvatila i radila, da je broj prekovremenih sati utvrđen na osnovu elektronske evidencije, kojom je upravo tuženi kao poslodavac evidentirao prisustvo zaposlenih na radu, da je poslodavac taj rad primio, ali bez obzira na to taj rad joj nije u celosti platio. Nalogom da se posao završi u određenom roku tuženi je nametnuo zaposlenima obavezu pripreme za stupanje na poziciju u linijama proizvodnje, pri čemu je priprema predstavljala obavezu u vezi sa radom, odnosno i to vreme predstavlja rad zaposlenog u svemu u skladu sa odredbama člana 50. stav 1. Zakona o radu (bez obzira na to što tužilja u tom periodu obavlja pripremanje, a ne glavne radne zadatke svog radnog mesta), te je tuženi dužan da taj rad plati. Stav prvostepenog suda o tome da vreme od čekiranja do svlačionice i vreme provedeno u svlačionici ne predstavlja vreme provedeno na radu i rad koji je poslodavac dužan da plati, se po stanovištu drugostepenog suda, ne može prihvatiti, s obzirom na to da rad prestavlja svako vreme koje zaposleni proveo pod radno-pravnom valšću poslodavca, odnosno vremenski period u kome je zaposleni dužan ili raspoloživ da poslove prema nalazima poslodavca (kako je to definisano navedenom zakonskom odredbom). Stoga je, pozivajući se na član 51. Zakona o radu i član 60. stav 4. Ustava, drugostepni sud preinačio prvostepenu presudu u odbijajućem delu i dosudio tužilju razliku do ukupno traženog iznosa tužbenim zahtevom od 43.009,01 dinar neto (zasnovanoj na prvoj varijanti nalaza veštaka), koja iznosi 10.997,85 dinara na ime glavnice i na ime zatezne kamate iznos od još 1.277,77 dinara obračunate od dospelosti svakog mesečnog iznosa do 17.11.2019. godine. Kako je u postupku utvrđeno da je tužilja radila u dane praznika koji su neradni dani, te da su evidentirani i sati rada koji tužilji nisu plaćeni drugostepeni sud je odbio žalbu tuženog u ovom delu i potvrdio prvostepenu odluku.

Vrhovni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena odluka u preinačujućem delu doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Prema članu 50. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 75/14), radno vreme se definiše kao vreme koje je zaposleni dužan, odnosno raspoloživ da obavlja poslove prema nalozima poslodavca, na mestu gde se poslovi obavljaju u skladu sa zakonom. Prema članu 53. istog zakona, prekovremeni rad postoji u u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji je planiran. Prema članu 108. stav 1. tačka 3. istog zakona, poslodavac je dužan da prekovremeni rad plati u uvećanom iznosu (najmanje 26% od osnovice).

Prema ugovoru o radu koji je tužilja zaključila sa tuženim: zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, između ostalog, i za: rad na dan praznika, koji je neradan dan – 110% od osnovice i prekovremeni rad – 26% od osnovice (član 5. tačka 3.), a poslodavac obavezu da zaposlenom isplaćuje zaradu i druga primanja na koje zaposleni bude imao pravo do 10-tog za tekući mesec za prethodni mesec (član 5. tačka 4.). Prema Kolektivnom ugovoru tuženog (član 44.), koji je važio u spornom periodu, zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, između ostalog, za rad na dane praznika koji su neradni dani – 110% od osnovice i za prekovremeni rad – 26% od osnovice (član 44.).

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, po oceni Vrhovnog suda prekovremenim radom se može smatrati samo onaj rad zaposlenog koji obavlja po nalogu poslodavca, a radi završetka posla koji je planiran (u određenom roku), odnosno kao deo procesa rada u smislu člana 53. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 75/14) i za taj rad poslodavac ima obavezu da zaposlenom isplati naknadu. U konkretnom slučaju, to se odnosi na: vreme koje tužilja bila u obavezi da bude prisutna u prostorijama u kojima obavlja rad, na osnovu odluke poslodavca o tome da mora da bude prisutna u tom prostoru 10 do 15 minuta pre otpočinjanja smene (kako bi izvršila pripreme pre preuzimanja smene u vidu provere da li je mašina očišćena, da li su pripremljeni žica i alati za realizaciju naloga koji će tužilja provoditi u svojoj smeni), iz razloga što je u pitanju masovna pogonska proizvodnja, sa kontinuiranim procesom rada koji iziskuje vreme pre početka radnog vremena, a što nije bilo moguće obaviti tokom trajanja radnog vremena, kao i vreme trajanja sastanka (u trajanju od 5 minuta) sa supervizorima nakon završetka smene, na osnovu usmenog naloga supervizora kod tuženog, koji se u ovom slučaju ima smatrati zahtevom poslodavca za prekovremeni rad s obzirom da je priroda naloga bila obavezujuća. Za prekovremeni rad u trajanju od 10 minuta dnevno (u proseku) u utuženom periodu po drugoj varijanti nalaza veštaka visina naknade koja pripada tužilji iznosi 32.011,16 dinara neto (uz obračunatu zakonsku zateznu kamati do dospelosti svakog pojedinog iznosa do dana obračuna) i tuženi ima obavezu da tužilji isplati naknadu za taj rad.

Shodno iznetom, nije pravilno stanovište drugostepenog suda da se kao prekovremeni rad tužilje ima smatrati i vreme od ulaska tužilje u fabrički krug, odnosno od čekiranja do ulaska u svlačionicu i vreme provedeno u svlačionici (neposredno pre napuštanja fabričkog kruga), za šta je u proseku tužilji potrebno oko 10 minuta, a što sa vremenom koje zaista predstavlja prekovremeni rad iznosi 20 minuta dnevno u proseku. Stoga je preko utvrđene visine naknade za prekovremeni rad u trajanju od 10 minuta (u visini utvrđenoj drugom varijantom nalaza veštaka) koja iznosi 32.011,16 dinara, sa obračunatom zakonskom zateznom kamatom u iznosu od 3.189,69 dinara od dospelosti svakog pojedinačnog potraživanja počev od 10. dana u mesecu za prethodni mesec do dana obračuna 17.11.2019. godine do traženog iznosa naknade za prekovremeni rad u trajanju od 20 minuta u iznosu od 43.009,01 dinar neto (utvrđenog prvom varijantom nalaza veštaka) odnosno za razliku koja iznosi 10.997,85 dinara na ime glavnice i na ime zatezne kamate u iznosu od još 1.277,77 dinara obračunate od dospelosti svakog mesečnog iznosa do 17.11.2019. godine.) tužbeni zahtev neosnovan.

Zato je Vrhovni sud preinačio drugostepenu presudu u preinačujućem delu, odbio žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu u odbijajućem delu (stav treći izreke).

Imajući u vidu navedeno, primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv drugostepene presude u potvrđujućem delu, Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), jer u konkretnom slučaju ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, niti potreba novog tumačenja prava, kao ni da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana. Vrhovni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su obavezali tuženog da tužilji na ime naknade materijalne štete za prekovremeni rad po nalogu poslodavca (u trajanju od po 10 minuta u proseku dnevno u utuženom periodu) isplati dosuđeni iznos od 32.011,16 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 19.11.2019. godine do konačne isplate i na ime zakonske zatezne kamate iznos od 3.189,69 dinara obračunat od dospelosti svakog pojedinačnog potraživanja počev od 10. dana u mesecu za prethodni mesec do dana obračuna 17.11.2019. godine (u skladu sa drugom varijantom nalaza veštaka koju je prvostepeni sud prihvatio) i obavezali tuženog da tužilji na ime naknade materijalne štete za rad u vreme državnih i verskih praznika isplati iznos od 447,90 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 19.11.2019. godine do konačne isplate i na ime zakonske zatezne kamate iznos od 31,94 dinara obračunate od dospelosti svakog pojedinačnog potraživanja počev od 10. dana u mesecu za prethodni mesec do dana obračuna 17.11.2019. godine (čija visina je utvrđena veštačenjem). Razlozi na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova u ovom delu nisu u suprotnosti sa tumačenjem materijalnog prava u pogledu toga šta se smatra prekovremenim radom i radom za vreme državnih i verskih praznika i obaveze poslodavca da zaposlenom isplate naknadu za prekovremeni rada i za rad za vreme državnih i verskih praznika. Posebna revizija je rezerevisana samo za primenu materijalnog prava, pa se revident ne može pozivati na bitne povrede odredaba parničnog postupka eventuelno učinjene u postupku pred drugostepnim sudom. Osim toga, razlozi revizije se delom odnose na utvrđeno činjenično stanje i osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja, zbog čega se posebna revizija ne može izjaviti, shodno članu 407. stav 2. ZPP.

Shodno iznetom, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog u potvrđujućem delu, kao izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 12.07.2019. godine, a podneskom od 16.01.2020. godine tužba je preinačena povećanjem zahteva. Vrednost pobijanog potvrđujućeg dela pravnosnažne presude je 32.460,06 dinara. Ovaj iznos, prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, to je Vrhovni sud, primenom člana 403. stav 3. ZPP, našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Na osnovu izloženog, Vrhovni sud je na osnovu člana 413. ZPP, odlučio kao u stavu trećem izreke.

Imajući u vidu delimični uspeh tuženog sa revizijom na osnovu članova 153. stav 2. i 165. ZPP odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, zbog čega je odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković