U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vaso Ostrolučanin, advokat iz ..., protiv tuženog Biciklističkog saveza Srbije, iz Beograda, čiji je punomoćnik Đorđe Marković, advokat iz ..., radi poništaja rešenja, vraćanja na rad i isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1424/18 od 30.10.2018. godine, u sednici održanoj 28.09.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1424/18 od 30.10.2018. godine, dela stava prvog izreke, kojom je potvrđena presuda Osnovnog suda u Beogradu P1 701/16 od 20.11.2017. godine, u stavu prvom, drugom, četvrtom, petom i sedmom izreke, kao i u stavu drugom izreke.

ODBACUJE SE revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1424/18 od 30.10.2018. godine, stava prvog izreke, u delu u kome je potvrđena presuda Osnovnog suda u Beogradu P1 701/16 od 20.11.2017. godine u stavu trećem izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Beogradu P1 701/16 od 20.11.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog broj .. od 21.07.2011. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu broj .. od 18.10.2010. godine i da se obaveže tužena da tužioca vrati na rad, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, odbačena je tužba u delu tužbenog zahteva kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužioca rasporedi na odgovarajuće poslove u skladu sa njegovom stručnom spremom i radnim sposobnostima, kao nedozvoljen. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev u delu u kojem je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu, na ime godišnjeg odmora za 2010. i 2011. godinu isplati iznos od 12.750,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.07.2011. godine pa do isplate, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev u delu u kojem je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu po osnovu diskriminacije prava na rad i prava na zaradu u odnosu na BB, radnicu tuženog, nadoknadi štetu na ime pretrpljenih duševnih bolova iznos od 700.000,00 dinara i na ime pretrpljenog straha od gubitka prava na rad iznos od 500.000,00 dinara, kao neosnovan. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu naknadi troškove parničnog postupka, kao neosnovan. Stavom šestim izreke, oslobođen je tužilac od obaveze plaćanja troškova sudske takse na odluku. Stavom sedmim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 250.050,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1424/18 od 30.10.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom i sedmom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu parničnih troškova nastalih u drugostepenom postupku.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku-ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 11/09) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1 ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011...18/2020) i ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Navodi revizije tužioca da je izreka drugostepene presude nerazumljiva, da presuda ne sadrži razloge o bitnim činjenicama, da su dati razlozi nejasni i protivrečni, na koji način je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP, nisu osnovani, jer je izreka odluke razumljiva i dati razlozi jasni i neprotivrečni.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme na poslovima ... od 18.10.2010. godine. Odlukom Upravnog odbora tuženog od 19.07.2011. godine, prihvaćen je izveštaj statutarne komisije tuženog o analizi poslovanja i efekata rada na radnom mestu ... od 15.07.2011. godine, na osnovu kog izveštaja je radno mesto tužioca ukinuto, a poslovi iz delokruga ... preneti na radno mesto ... . Radni odnos tužiocu je prestao rešenjem tuženog o otkazu ugovora o radu broj ../11 od 21.07.2011. godine, na osnovu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05) zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na koje je raspoređen, kao tehnološkog viška. U obrazloženju rešenja je navedeno da je usled ekonomskih i organizacionih promena, racionalizacije, spajanja radnih mesta, prestala potreba za radom tužioca, da mu se nije mogao obezbediti drugi posao koji odgovara stručnoj spremi i radnoj sposobnosti tužioca koji je po zanimanju ... sa četvrtim stepenom stručne spreme. Tužilac do zaključenja glavne rasprave nije podneo zahtev za utvrđenje postojanja diskriminacije.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi, primenom odredbi materijalnog prava i Zakona o radu, odbili tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i naknadu štete, a odbacili zahtev za raspoređivanje tužioca.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Prema članu 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/2005 i 61/2005) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomski ili organizacionih promena prestaje potreba za obavljanje određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Odredbom člana 153. navedenog zakona propisana je dužnost poslodavca da donese program rešavanja viška zaposlenih kada se steknu neki od uslova iz ovog člana u zavisnosti od broja zaposlenih koji predstavljaju višak u odnosu na ukupan broj zaposlenih. Odredbom člana 186. stav 1. navedenog zakona propisana je dužnost poslodavca da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.

Prema članu 13. Statuta tuženog od 12.12.2009. godine punovažne odluke se mogu donositi ako je prisutno više od polovine članova Upravnog odbora i ako za njih glasa više od polovine prisutnih članova Upravnog odbora.

Saglasno navedenom, Zakona o radu razlikuje dve situacije, jednu kada zbog nastalih promena dođe do ukidanja određenih službi ili radnih mesta i prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla ili kada dođe do smanjenja obima posla i time do smanjenog broja izvršilaca na određenim poslovima. U slučaju ukidanja radnog mesta osnovni uslov za otkaz ugovora o radu zaposlenom višku je da poslodavac nema mogućnosti da ga rasporedi na druge poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi. U konkretnom slučaju, došlo je do ukidanja radnog mesta na kome je tužilac obavljao poslove ... i ovi poslovi su preneti na radno mesto ..., tuženi nije mogao da obezbedi drugi posao koji odgovara stručnoj spremi i radnoj sposobnosti tužioca i stoga je tužiocu radni odnos prestao na osnovu zakonitog rešenja o otkazu ugovora o radu, pa je pravilno odbijen tužbeni zahtev za poništaj ovog rešenja i posledično zahtev da se obaveže tuženi da ga vrati na rad. Raspoređivanje zaposlenih predstavlja autonomiju poslodavca i u uzročno posledičnoj vezi je sa potrebama i organizacijom rada, te je u odnosu na ove razloge i pravilna odluka nižestepenih sudova o odbacivanju zahteva za raspoređivanje. U pogledu zahteva za naknadu štete nižestepeni sudovi su na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo. Revizijskim navodima se faktički osporavaju razlozi za ukidanje radnog mesta na kome je tužilac obavljao poslove, koji navodi nisu od značaja za drugačiju odluku, jer sud nije ovlašćen da ispituje razloge tehnološke, ekonomske i organizacione promene koji se odnose na ukidanje određenog radnog mesta, jer je to u ovlašćenju poslodavca i predstavlja akt njegove poslovne politike, pa su bez značaja i navodi revizije da svedok BB nije preuzela poslove ... .

Na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca u pogledu odluke drugostepenog suda kojom je potvrđen stav treći izreke prvostepene odluke, u smislu člana 401. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Imajući u vidu da je tužba radi isplate iznosa od 12.750, 00 dinara na ime godišnjeg odmora za 2010. godinu i 2011. godinu, podneta 17.10.2011. godine, da se u ovom delu radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost pobijanog ovog dela ne omogućava izjavljivanje revizije, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija tužioca u ovom delu nedozvoljena, primenom člana 394 ZPP.

Na osnovu člana 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić