U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Đorđević, advokat iz ..., protiv tuženog Kliničkog centra Srbija iz Beograda, radi utvrđenja postojanja radnog odnosa, poništaja odluke o prestanku radnog odnosa i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2487/19 od 27.09.2019. godine, u sednici veća održanoj 28.01.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2487/19 od 27.09.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 268/19 od 02.04.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno je da je radni odnos tužilje, zasnovan na određeno vreme, postao radni odnos na neodređeno vreme počev od 05.01.2012. godine, što je tuženi dužan da prizna i trpi. Stavom drugim izreke, poništeno je rešenje tuženog br. ... od 28.04.2007. godine kojim je tužilji prestao radni odnos, kao nezakonito. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilju vrati na rad. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 120.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2487/19 od 27.09.2019. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tuženog na određeno vreme na poslovima ... po osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o radu na određeno vreme u periodu od 20.12.2010. godine do 27.10.2013. godine, kada je prestala da radi. Radni odnos u istom statusu zasnovan je 07.02.2014. godine i trajao je do 07.08.2014. godine, zatim je tužilja imala prekid u radu do 01.12.2015. godine, od kada je kod tuženog neprekidno radila do 22.05.2017. godine. Rešenjem tuženog od 29.04.2017. godine, tužilji je prestao radni odnos. Tužba u ovom postupku je podneta 09.07.2017. godine radi utvrđenja da je tužilja stekla status zaposlene na neodređeno vreme dana 05.01.2012. godine, kao i radi utvrđenja nezakonitog prestanka radnog odnosa.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev.

Prema odredbi člana 37. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05, 61/05, 54/09 i 32/13), radni odnos se zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje na određeno vreme i slično, te za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može da traje duže od 12 meseci (stav 1.), s tim što se pod prekidom rada iz stava 1. ne smatra prekid rada kraći od 30 radnih dana (stav 2.), a radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovao radni odnos (stav 4.). Prema članu 195. navedenog Zakona, odluka kojom je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni ili sindikat čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Rok za pokretanje spora je 90 dana od dana dostavljanja odluke, odnosno od saznanja za povredu prava.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu, koji je objavljen u „Sl. glasniku RS“,br.75/14 od 21. jula 2014. godine, a koji je stupio na snagu 29. jula 2014. godine, izmenjene su citirane odredbe člana 37. stav 1. i 4. Zakona o radu. Noveliranom odredbom člana 37. pored ostalog je propisano: da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1); da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2). Ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6). Noveliranim odredbama Zakona o radu, u članu 195, propisano je da rok za pokretanje spora iznosi 60 dana od dana dostavljanja odluke, odnosno od saznanja za povredu prava.

U ovom slučaju, tužilja je sa tuženim zaključila više sukcesivnih ugovora o radu na određeno vreme, a ukupno trajanje ugovora je 30 meseci bez prekida, s tim što po faktičkom prekidu rada i saznanju za povredu prava 27.10.2013. godine, nije zahtevala sudsku zaštitu podnošenjem tužbe za utvrđenje postojanja radnog odnosa. Iz navedenih razloga, pravilna je ocena drugostepenog suda da je protek zakonskog roka od 90 dana iz člana 195. Zakona o radu, doveo do gubitka prava na sudsku zaštitu, s obzirom da imperativna odredba o sudskoj zaštiti ne pravi razliku u pogledu vrste tužbi, već samo propisuje da rok od 90 dana teče od dana dostavljanja rešenja o otkazu (kad je to rešenje doneto), odnosno od momenta saznanja za povredu prava.

Takođe, nije od uticaja što je tužilja ponovo zasnovala radni odnos kod tuženog na određeno vreme 07.02.2014. godine, iz razloga što od ponovnog zasnivanja radnog odnosa i početka primene noveliranih odredbi člana 37. Zakona o radu, pa do 01.12.2015. godine i nadalje sve do donošenja osporenog rešenja 29.04.2017. godine, tužilja je radila sa prekidom koji je trajao duže od 60 dana, odnosno nije bilo kontinuiranog rada dužeg od 24 meseca. Shodno navedenom, nisu ispunjeni uslovi za prerastanje radnog odnosa iz određenog u neodređeno vreme, po važećoj odredbi člana 37. stav 2. ovog zakona, jer od stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu do prestanka radnog odnosa, tužilja nije radila kod tuženog na određeno vreme neprekidno duže od 24 meseca. Imajući u vidu da nisu ispunjeni uslovi za prerastanje u radni odnos na neodređeno vreme, pravilna je ocena nižestepenih sudova da je rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito na osnovu člana 175. stav 1. Zakona o radu, jer je tužilji radni odnos prestao po isteku roka na koji je zasnovan. S obzirom da je neosnovan tužbeni zahtev za utvrđenje postojanja radnog odnosa i poništaj odluke o prestanku radnog odnosa, tuženi nije u obavezi da tužilju vrati na rad primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić