Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3122/19 od 03.07.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom i trećem izreke, kao i rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu člana 404. ZPP.

Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji izraženu u presudama Vrhovnog kasacionog suda, na koju je revident ukazao, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u pravom stavu izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod prvotuženog bio u radnom odnosu po zaključenom ugovoru o radu sa aneksima zaključno sa avgustom 2015. godine, kada je zbog statusnih promena, njegov ugovor o radu prenet kod drugotuženog. Tuženi „Srbija Kargo“ A.D, kao poslodavac, preuzeo je Kolektivni ugovor poslodavca prethodnika „Železnice Srbije“ A.D. Po zaključenom Aneksu 4. Ugovora o radu od 01.09.2015. godine, tužilac je počeo da radi kod drugotuženog na poslovima ..., a prema navedenom Aneksu, tužilac ima pravo na zaradu za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zaradu po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i druga primanja u skladu sa zakonom i Kolektivnim ugovorom „Železnice Srbije AD“. U Kolektivnom ugovoru koji se u spornom periodu primenjivao kod tuženih, nije navedena novčana vrednost spornih naknada, niti su one novčano iskazane, već je određeno da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas. U spornom periodu, tuženi u listama sa obračunima zarade tužiocu nisu iskazivali novčani iznos spornih naknada. Tužilac tužbom u ovoj pravnoj stvari, između ostalog, potražuje i naknadu za ishranu u toku rada i naknadu za regres za period od februara 2014. godine zaključno sa decembrom 2016. godine, navodeći da mu u spornom periodu ove naknade nisu isplaćene.

Veštačenjem od strane veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast je utvrđeno da po odredbama Kolektivnog ugovora za Javno železničko transportno preduzeće prvotuženog od septembra 1995. godine, zaposlenom pripada naknada za ishranu u toku rada (topli obrok) u visini utvrđenoj u skladu sa Opštim kolektivnim ugovorom, odnosno drugim propisima. Veštak je izvršio uvid u obračune zarada za tužioca i utvrdio da nije posebno prikazana naknada za topli obrok i regres, za utuženi period. Tuženi nisu dostavili akt na osnovu koga bi mogao biti utvrđen iznos naknade po osnovu toplog obraka i regresa u ugovorenoj neto ceni rada po času. Naknada za topli obrok obračunata je od strane veštaka u visini 20% od prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji (odnosno15%) i obračun naknade za regres u visini 100% jedne prosečne mesečne zarade u Republici Srbiji (odnosno75%), prema poslednjem objavljenom podatku, u skladu sa Opštim kolektivnim ugovorom koji je na snazi od septembra 1995. godine, kojim su bili predviđeni sporni troškovi i njihova visina.

Aneks Kolektivnog ugovora iz 2006. godine i važeći Kolektivni ugovor zaključen 24.03.2015. godine ne sadrže regulativu koja utvrđuje visinu predmetnih troškova.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili zahtev tužioca za naknadu za ishranu u toku rada i za regres za period od februara 2014. godine zaključno sa decembrom 2016. godine, nalazeći da su tužiocu tražene naknade uračunate prilikom obračuna zarade i utvrđene kroz vrednost radnog časa. Osim toga, nižestepeni sudovi su ocenili da bi utvrđivanjem visine predmetnih potraživanja po osnovu rada primenom Kolektivnog ugovora koji je bio zaključen kod tuženog AD“Železnice Srbije“ Beograd („Službeni glasnik RS“ broj 37/95 i 7/00), bilo povređeno načelo vremenskog važenja zakona, jer navedeni Kolektivni ugovor nije bio na snazi u spornom periodu, zbog čega nije bilo mesta usvajanju tužbenog zahteva primenom tog Kolektivnog ugovora.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 104. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13), propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a članom 105. stav 3. istog zakona propisano je da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tačka 4) i 5), člana 118. tačka 1-4), člana 119, člana 120, tačka 1) i člana 158. ovog člana. Članom 118. stav 1. tač. 5) i 6) Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to: za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Članom 121. stav 1. Zakona o radu propisano je da je poslodavac dužan da zaposlenom prilikom svake isplate zarade i naknade zarade dostavi obračun.

Aneksom kolektivnog ugovora AD „Železnice Srbije“ („Službeni glasnik RS“, broj 4/06) odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora i određeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljen rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora, dok je članom 5. stav 1. aneksa, zatim članom 18. stav 2. aneksa 7. Kolektivnog ugovora od 23.06.2014. godine, kao i članom 57. stav 2. Kolektivnog ugovora za JP „Železnice Srbije“ AD („Službeni glasnik RS“, br. 4/2015) propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas.

Zakonom o radu zaposlenima je dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, a poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim opštim aktom ili ugovorom utvrde visinu tih naknada i da ih prikaže u obračunskoj listi zaposlenih. Tuženi tokom postupka nisu dostavili sudu akt o visini ovih naknada, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se može zaključiti da isti nije ni donet. Osim toga, visina troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora moraju biti određeni linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto.

Stoga se ne može prihvatiti, kao pravilan zaključak nižestepenih sudova da su tužiocu naknada za troškove za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora isplaćene kroz cenu radnog časa, s obzirom da tuženi nisu mogli da se izjasne o njihovoj visini, niti su iznos naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora iskazali u platnoj listi tužioca, kako je to propisano članom 105. stav 1. u vezi sa članom 121. stav 1. Zakona o radu.

Naime, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nije izvršena konkretizacija ovog prava iz navedene odredbe Kolektivnog ugovora, jer se iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova za ishranu i regresa, s obzirom da ove naknade nisu određene u nominalnom iznosu, niti su u nominalnom iznosu iskazane u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu. Pritom, visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora, mora biti određeno u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovu stručnu spremu, radno mesto i koeficijent za obračun i isplatu plate. To znači da ukoliko bi se prihvatilo stanovište nižestepenih sudova da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, tada visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, jer bi bila u srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što se ne može prihvatiti i ne bi bilo pravilno.

Shodno navedenom, Vrhovni kasacioni sud je našao da je u presudama nižestepenih sudova pogrešno primenjeno materijalno pravo, što je posledično dovelo do nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pogledu obračuna i visine tražene naknade za topli obrok i regres, datih u nalazu i mišljenju veštaka koje sud nije prihvatio, zbog čega nema uslova za preinačenje nižestepenih sudova. Suprotno oceni nižestepenih sudova, visina regresa i toplog obroka može se utvrditi veštačenjem na osnovu parametara iz ranijih opštih akata na osnovu zakonske ili sudske analogije u cilju zaštite prava zaposlenih, pa će prvostepeni sud oceniti pravilnost nalaza i mišljenja veštaka na osnovu člana 8. ZPP. Iz navedenih razloga, nižestepene presude su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku o ovom zahtevu tužilje.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, s obzirom da ista zavisi od odluke o glavnoj stvari.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić