Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1559/22 od 02.09.2022. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. i 441 Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) - ZPP i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje posebno na ostale bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog kojih se revizija u smislu člana 407. ZPP može izjaviti, iako je revizija formalno izjavljena i iz tih razloga. Odredba člana 407. stav 2. ZPP propisuje da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ZPP. Pobijana presuda nije doneta primenom navedene zakonske odredbe, pa osporavnje ocene dokaza kojim se suštinski osporavaju činjenice utvrđene u prvostepenom postupku nije dozvoljeno u revizijskom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog i obavljao poslove ... u organizacionoj jedinici ... i radi obavljanja svojih radnih zadataka tužilac je imao mogućnost korišćenja službenog vozila. Rešenjem tuženog od 30.09.2015. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu sa pripadajućim aneksima zbog povrede radnih obaveza iz člana 179 stav 2 tačka 3 Zakona o radu, odnosno člana 106 stav 2 alineja 3 Kolektivnog ugovora i člana 23 stav 1 alineja 3 Ugovora o radu (necelishodno i neodgovorno korišćenje sredstava rada) i člana 106 stav 2 alineja 23 Kolektivnog ugovora tuženog i i člana 23 stav 1 alineja 23 Ugovora o radu (nepoštovanje internih akata poslodavca), jer je u periodu od 13.02. do 25.02.2015. godine, kao i na dan 17.07.2015. godine neovlašćeno i samoinicijativno koristio službeni automobil u privatne svrhe i radni odnos mu je prestao danom dostavljanja rešenja. U obrazloženju rešenja je navedeno da je dana 17.07.2015. godine, BB, zaposlen kod poslodavca, prilikom kontrole pozicije i službenih vozila putem GPS uređaja, a budući da je službeno vozilo bilo potrebno za službene svrhe zaposlenom, a ni jedno vozilo se nije nalazilo na parkingu, uočio da se vozilo reg. oznaka ... u periodu od 12 do 13,08 časova nalazilo parkirano u Beogradu, ..., kao i da je navedeno vozilo oko 10,26 časova preuzeo tužilac koji je tom prilikom potpisao i putni nalog kao dokaz o preuzimanju vozila, pri čemu je kao razlog prevoza naveo potrebu prevoza na poslovni sastanak na aerodromu. Navedeno je i da je poslodavac 26.08.2015. godine izvršio kontrolu korišćenja službenih vozila budući da je posumnjao da postoji više slučajeva necelishodnog korišćsnja službenog vozila, kojom prilikom je utvrdio da je zaposleni u više navrata u februaru 2015. godine, neovlašćeno koristio službeno vozilo, u vreme i na način kako je navedeno u obrazloženju rešenja.

Tuženi je tužiocu dostavio upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu 17.09.2015. godine u kome su naveden osnov, činjenice i dokazi koji upućuju na postojanje razloga za otkaz i na koje se tužilac izjasnio 24.09.2015. godine a 01.10.2015. godine, tužiocu je uručeno rešenje o otkazu od 30.09.2015. godine.

Tužilac je službeno vozilo koristio u privatne svrhe u periodu od 13.02.2015. godine (petak ) nakon radnog vremena (16 i 55 časova) do 15.02.2015. godine (12,42 časova), zatim u periodu od 18.02.2015 godine nakon radnog vremena (17.21 časova) pa do 19.02.2015 godine (8,25 časova), u periodu od 19.02.2015 godine, nakon radnog vremena (17,29 časova) pa do 20.02.2015 godine (8,22 časova), u periodu od 21.02.2015. godine (subota), van radnog vremena (19,17 časova) pa do 23.02.2015 godine (ponedeljak 8,28 časova), u periodu od 24.02.2015 godine, nakon radnog vremena (17,21 časova) pa do 25.02.2015 godine (u 8,15 časova). Tužilac je dana 21.02.2015 godine (subota) van radnog vremena (od 10,59 časova do 19,17 časova), službeno vozilo koristio za obavljanje radnih zadataka, s tim što o korišćenju vozila nije obavestio bilo telefonskim putem ili mejlom, kako dispičara tako ni bilo koga od nadležnih za odlučivanja o korišćenju službenih vozila kod tuženog. Takođe, dana 17.07.2015. godine tužilac se po završenom sastanku na aerodromu službenim vozilom uputio ka stanu u ulici ... i zadržao se do 13,08 časova, a o tome nije obavestio bilo koga od nadležnih kod tuženog, odnosno i navedenom prilikom je službeno vozilo koristio u privatne svrhe, te je, tek pošto je primećeno da se vozilo nalazi van propisane rute i nakon što ga je o tome obavestio VV, tužilac je o skretanju sa rute obavestio svoju nadređenu GG, koja nije bila nadležna za odlučivanje o korišćenju službenih vozila.

Odredbom člana 23 stav 1 tačka 3 i 23 Aneksa ugovora o radu zaključenog između tuženog i tužioca dana 16.06.2015. godine, predviđeno je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu ukoliko zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to necelishodno i neodgovorno koristi sredstva rada i ne poštuje interne akte Poslodavca.

Odredbom člana 106 stav 2 alineja 23 Kolektivnog ugovora tuženog broj 920 od 05.06.2015. godine propisano je da povreda radne obaveze jeste nepoštovanje internih akata poslodavca.

Pravilnikom o prevozu zaposlenih od 30.06.2009. godine, odredbom člana 7. propisano je da službena vozila mogu da se koriste u slučaju kada njihova upotreba dovodi do bržeg, ekonomičnijeg i efikasnijeg obavljanja delatnosti društva, poslova iz opšte nadležnosti i organizacionih celina društva, s obzirom na njihov značaj, prirodu i hitnost. Odredbom člana 8 stav 2 istog akta predviđeno je da za potrebe zaposlenih (bolesti, sahrana zaposlenog ili člana uže porodice, selidbe, vančanja ili slično) na zahtev zaposlenog ili člana porodice i uz saglasnost direktora organizacione celine, zaposleni u nadležnoj službi za poslove prevoza, u saradnji sa celinom koja raspolaže slobodnim kapacitetima izdaje putni nalog za korišćenje službenog vozila za te potrebe. Odredbom člana 11 predviđeno je da poslovi za koje se mogu koristiti službena vozila društva jesu prevoz zaposlenih na službene sastanke u društvu i van društva, nabavka i dostava sredstava rada, robe, materijala potrebnog za obavljanje procesa rada ili drugih radnji vezanih za proces rada društva, dostavljanje poziva, dokumentacije, materijala, ako je u pitanju hitnost i blagovremsnost dostave, dostava službene pošte na teritoriji grada, prevoz robe, opreme i alata, teretnim i specijalnim vozilima, prevoz poslovnih partnera u okviru službenih poslova društva, obilazak organizacionih celina društva koje su dislocirane, službena putovanja, vezana za delatnost društva, za koje je putnim nalogom predviđeno korišćenje službenog vozila, prevoz zaposlenih čija su prava za korišćenje službenog vozila u radno vreme i van radnog vremena, kao i prevoz u drugim slučajevima kada je za obavljanje službenih poslova potrebno obezbediti hitnost i blagovremenost, na osnovu saglasnosti direktora organizacione celine na koji se auto knjiži. Odredbom člana 13. stav 2. predviđeno je da saglanost za prevremeno korišćenje službenih vozila sa ili bez vozača za obavljanje poslova koji su predviđeni članom 11. isključujući dolazak ili odlazak sa rada, daje generalni direktor ili zaposleni koga on ovlasti. Odredbom člana 21. propisano je da na kraju radnog vremena korisnik, odnosno vozač službenog vozila je obavezan da parkira službeno vozilo na parkipgu društva koji od strane organizacione celine određen za svaku organizacionu pelinu u zavisnosti od vrste poslova koji se vozilom obavljaju.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je s pozivom na odredbe člana 179. stav 2. tačka 3. i 5. Zakona o radu, zaključio da je tužiocu zakonito otkazan ugovor o radu, jer je povredio radne obaveze propisane opštim aktom poslodavca i ugovorom o radu. Naime, iz izvedenih dokaza proizlazi da je tužilac više puta necelishodno i neodgovorno koristio sredstva rada (službeno vozilo) kako je navedeno u otkaznom rešenju, jer je tužilac službeno vozilo koristio u privatne svrhe, iako je postojala obaveza tužioca da službena vozila koristi u slučaju kada njihova upotreba dovodi do bržeg, ekonomičnijeg i efikasnijeg obavljanja delatnosti tuženog, odnosno da po završetku poslova za koje je koristio vozilo isto parkira na parking poslodavca. Takođe, tužilac je 21.02.2015. godine, u periodu od 10,59 pa do 19,17 časova koristio službeno vozilo za obavljanje službenih poslova u skladu sa odredbom člana 11. Pravilnika o prevozu zaposlenih, ali navedenom prilikom nije ispoštovao proceduru propisanu članom 13. stav 2. Pravilnika, koja predviđa odobrenje generalnog direktora ili zaposlenog koga on ovlasti za korišćenje službenih vozila za obavljanje poslova koji su predviđeni članom 11, čime se u radnjama tužioca se ostvaruju i elementi povrede radne obaveze nepoštovanje internih akata poslodavca, propisane članom 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu u vezi člana 106. stav 2. alineja 23. Kolektivnog ugovora tuženog od 05.06.2015. godine. U konkretnom slučaju nije protekao rok od 6 meseci od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza s obzirom da je tuženi za provrede radne obaveze saznao 26.08.2015. godine, a da je ugovor tužiocu otkazan 01.10.2015. godine. Prvostepeni sud je odbio i tužbeni zahtev za naknadu štete zbog izgubljene zarade, s obzirom da se ne radi o nezakonitom prestanku radnog odnosa i akcesorni tužbeni zahtev za uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje. Prema oceni prvostepenog suda, sud nije nadležan da odlučuje o raspoređivanju zaposlenog, s obzirom na to da odluku o raspoređivanju zaposlenog donosi poslodavac i da odluka zavisi od procesa organizacije rada, te je odbacio tužbu u delu zahteva tužioca za vraćanje na poslove i radne zadatke ... u Organizacionoj jedinici ... sa punim radnim vremenom.

Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i zaključio da prvostepeni sud donoseći presudu pravilno primenio materijalno pravo, te je ocenio da žalba tužioca nije osnovana i iz kojih razloga. I po shvatanju drugostepenog suda nije došlo do zastarelosti davanja otkaza jer je tuženi prvi put 17.07.2015. godine uočio da postoji potencijalno neovlašćeno i necelishodno korišćenje službenih vozila od strane tužioca, tj. da tužilac službeno vozilo ne koristi radi obavljanja poslova i radnih zadataka, već u privatne svrhe i 26.08.2015. godine je sproveo opsežnu kontrolu korišćenja vozila u prethodnom periodu i utvrdio da je tužilac u predmetnom periodu koristio vozilo za svoje privatne potrebe, a rešenje o otkazu ugovora o radu doneto je 30.09.2015. godine, te u konkretnom slučaju nije protekao rok od 6 meseci od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev za poništaj osporenog rešenja tuženog i akcesorni zahtev za naknadu štete i uplatu pripadajućih doprinosa.

Odredbom člana 179. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...75/14) propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako necelishodno i neodgovorno koristi sredstva rada (tačka 3.) ili učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom ili ugovorom o radu (tačka 5.).

Odredbom člana 160. stav 1. i stav 2. alineja 3. i 23. Kolektivnog ugovora kod tuženog br. 920 od 05.06.2015. godine, propisano je da poslodavac može raskinuti radni odnos zaposlenog po osnovu povrede radne obaveze od strane zaposlenog predviđene zakonom, ovim Kolektivnim ugovorom ili ugovorom o radu i da su povrede radne obaveze predviđene Kolektivnim ugovorom, između ostalih i necelishodno i neodgovorno korišćenje sredstva rada i nepoštovanje internih akata poslodavca.

Iz činjeničnog utvrđenja u postupku ocene zakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu, sledi da je tužilac učinio povrede koje su mu otkaznim rešenjem stavljene na teret, zbog čega mu je zakonito otkazan ugovor o radu sa pripadajućim aneksima. Po oceni Vrhovnog suda pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su se u radnjama tužioca, stekla obeležja povrede radne obaveze utvrđene članom 160. stav 2. alineja 3. i 23. Kolektivnog ugovora kod tuženog i to necelishodno i neodgovorno korišćenje sredstva rada i nepoštovanje internih akata poslodavca. Naime, tužilac je na način i u vreme kako je navedeno u rešenju o otkazu ugovora o radu koristio službeno vozilo u privatne svrhe, a dana 21.02.2015 godine (subota), van radnog vremena, službeno vozilo je koristio za obavljanje radnih zadataka, s tim što o korišćenju vozila nije obavestio bilo telefonskim putem ili mejlom, kako dispičara tako ni bilo koga od nadležnih za odlučivanja o korišćenju službenih vozila kod tuženog, čime nije ispoštovao proceduru propisanu članom 13. stav 2. Pravilnika o prevozu zaposlenih, sa kojim aktom je tužilac nesporno bio upoznat. Takođe, dana 17.07.2015. godine tužilac je po završenom sastanku na aerodromu, službeno vozilo koristio u privatne svrhe, bez da je o tome obavestio bilo koga od nadležnih kod tuženog, odnosno tek pošto je primećeno da se vozilo nalazi van propisane rute, tužilac je o skretanju sa rute obavestio svoju nadređenu GG, koja nije bila nadležna za odlučivanje o korišćenju službenih vozila. Navedenim postupanjem, korišćenjem službenog vozila u privatne svrhe i nepoštovanjem procedure o korišćenju službenih vozila propisane Pravilnikom tuženogo prevozu zaposlenih, tužilac je skrivio povrede radne obaveze propisane opštim aktom poslodavca i ugovorom o radu, zbog čega je obrazovan otkazni razlog iz člana 179. stav 2. tačka 3. i 5. Zakona o radu.

Kod navedenog, u prisustvu krivice zaposlenog za povredu radne obaveze, a uz činjenicu da je tuženi postupak otkaza ugovora o radu sproveo u skladu sa zakonom, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su ocenili da je tužbeni zahtev neosnovan, te da je rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito.

Suprotno navodima revizije, tuženi je u svemu pravilno sproveo postupak koji je prethodio donošenju rešenja o otkazu ugovora o radu. Pre otkaza ugovora o radu, tuženi je tužioca pisanim putem upozorio na postojanje razloga za otkaz, u skladu sa obavezom iz člana 180. Zakona o radu, na koje se tužilac izjasnio, a u upozorenju i u rešenju o otkazu ugovora o radu jasno su obrazložene sve okolnosti i razlozi koji su doveli do donošenja pobijanog rešenja.

Navodi revizije, isticani i u žalbi, da je tuženi trebalo da primeni odredbu člana 179-a Zakona o radu i da mu, umesto otkaza ugovora o radu, izrekne neku od blažih mera predviđenih tom odredbom, nemaju uticaja na drugačiju ocenu o zakonitosti, kod utvrđenog da je zaposleni svesno prekršio prvila propisana aktom tuženog o korišćenju službenog vozila i da je znao da navedeno postupanje suprotno propisanim pravilima i procedurama tuženog predstavlja povredu radne obaveze zbog koje poslodavac može da mu otkaže ugovor o radu, pri čemu je primena navedene odredbe Zakona o radu diskreciono pravo poslodavca koji, kad se steknu zakonsku uslovi za otkaz ugovora o radu zbog povrede radne obaveze, može odlučiti hoće li zaposlenom otkazati ugovor o radu ili se opredeliti za neku drugu meru, ceneći sve okolnosti slučaja, a naročito ponašanje zaposlenog koji je izvršio povredu radne obaveze.

Imajući u vidu da je tužiocu zakonito prestao radni odnos, neosnovan je njegov zahtev za naknadu štete i uplatu pripadajućih doprinosa u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Kako se ni ostalim navodima revizije, koji predstavljaju ponavljanje žalbenih navoda i navoda iznetih u prvostepenom postupku i koji su bili predmet pravilne ocene nižestepenih sudova, ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke, to je Vrhovni sud na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković