U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Branka Stanića, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Saša Aleksić, advokat u ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde RS, koju zastupa Državni pravobranilac iz Beograda, radi naknade štete, izjavljujući o izjavljenoj reviziji protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž1 3720/2017 od 13.09.2018. godine, u sednici veća 23.10.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž1 3720/2017 od 13.09.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Valjevu broj P 2148/16 od 25.07.2017. godine, je prvim stavom izreke utvrđeno da je tužba tužioca povučena u delu u kojem je tražio da se tužena obaveže da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava na pravično suđenje isplati iznos od 200.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom. Drugim stavom izreke je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je obavezana tužena da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznose bliže određene u izreci počev od aprila 2003. godine zaključno sa oktobrom mesecom 2005. godine sa pripadajućim zakonskim zateznim kamatama od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa pa do isplate. Trećim stavom izreke je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže da mu za mesec februar 2005. godine isplati iznos od 3.600,00 dinara i preko dosuđenog iznosa od 1.682,00 dinara za mesec maj 2005. godine do traženog iznosa od 13.950,00 dinara, zajedno sa zakonskom zateznom kamatom. Četvrtim stavom izreke je usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi da mu na ime naknade materijalne štete – na ime troškova parničnog postupka u predmetu P 3168/10 isplati iznos od 25.390,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29.12.2016. godine pa do isplate u roku od 15 dana. Petim stavom izreke je odbijen tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa iz trećeg stava izreke presude od 25.390,00 dinara do traženog iznosa od 163.615,00 dinara sa zakonskim zateznim kamatama. Šestim stavom izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 37.319,00 dinara u roku od 15 dana.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom broj Gž 3720/2017 od 13.09.2018. godine, preinačio presudu prvostepenog suda u drugom stavu izreke tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca. Drugim stavom izreke je preinačio presudu u šestom stavu izreke (odluka o troškovima postupka) pa je obavezao tužioca da tužene naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 6.000,00 dinara u roku od 15 dana. Trećim stavom izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara u roku od 15 dana.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je dala odgovor na reviziju navodeći da je neosnovana.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 15/2014) pa je ocenio da je revizija tužioca dozvoljena, ali da nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima, nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revident ne ukazuje na kakvu drugu bitnu povredu postupku.

Iz utvrđenih činjenica proizilazi da je tužilac vodio parnicu pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 3168/10 od 04.06.2012. godine radi naknade štete zbog neisplaćenih troškova prevoza za period od aprila 2003. godine do oktobra 2005. godine. Pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 7168/12 od 16.01.2013. godine, je odbijen njegov tužbeni zahtev. Protiv te presude tužilac je izjavio ustavnu žalbu koja je odlukom Ustavnog suda broj Už 1872/2013 od 30.11.2015. godine, usvojena u delu gde je utvrđeno da je tužiocu kao podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava RS, dok je u preostalom delu ustavna žalba odbijena kao neosnovana. U obrazloženju te odluke je navedeno da je Ustavni sud u predmetu Už broj 737/11 odlučio o istovetnom predlogu kao što je i tužiočev.

U odluci Ustavnog suda broj Už 1872/2013 u tački 4 obrazloženja je navedeno: „imajući u vidu da je u svojoj dosadašnjoj praksi zauzeo pravne stavove po pitanju prava policijskih službenika na isplatu naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, Ustavni sud se o navodima o povredi prava na obrazloženu odluku (drugostepenog) suda kao elementa prava na pravično suđenje iz čana 32. stav 1. Ustava, na kojima se temelji i tvrdnja o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, nije posebno bavio, s obzirom na to da su isti bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj ustavno pravnoj stvari“. Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu tužioca u delu kojim se ističe povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je nastala materijalna šteta za tužioca kao posledica nezakonitog i nepravilnog rada državnog organa, odnosno da činjenice da su sudovi iste instance povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja donosili različite odluke što je stvorilo pravnu nesigurnost i predstavlja povredu prava na jednaku zaštitu prava. Naveo je da je tužilac pravnosnažnom presudom kojom je odbijen njegov tužbeni zahtev za naknadu putnih troškova pretrpeo materijalnu štetu koja se ogleda u umanjenju njegove imovine. Dosudio mu je upravo one mesečne iznose troškova prevoza koji su pravnosnažnom presudom broj P 3168/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu odbijeni, a dosudio mu je i troškove postupka nastalih u toj parnici broj P 3168/10.

Suprotno, drugostepeni sud je izveo drugačije pravno stanovište, pa je ocenio da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev tužioca pa je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je pravilna odluka drugostepenog suda. Naime, Ustavni sud je odlukom broj Už broj 1872/2013 od 30.11.2015. godine, usvojio ustavnu žalbu tužioca samo u jednom delu te utvrdio da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije. U preostalom delu je njegovu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, a to je upravo onaj deo kojim je tužilac kao podnosilac ustavne žalbe tražio da se utvrdi povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Naime, Ustavni sud je u nekoliko svojih odluka (Už 737/2011, Už 1296/2011 od 28.06.2012. i Už 4206/2010 od 20.06.2013. godine) izrazio stav da policijski službenk ima pravo na naknadu troškova prevoza samo u situaciji kada su ti troškovi stvarno postojali, da s tim u vezi u situaciji u kojoj tužioci nisu dostavili dokaze na okolnost da su troškove prevoza stvarno imali, da pravni osnov za usvajanje tužbenog zahteva nije postojao. Polazeći od odredaba Zakona o radnim odnosima u državnim organima i Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u družavnim organima i izabranih odnosno postavljenih lica, Ustavni sud je ocenio da su ovakav stav i ocena redovnog suda zasnovani na ustavno pravno prihvatljivoj primeni u tumačenju merodavnog prava i utvrdio je da ne postoji povreda prava podnosioca na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava.

Naime, revident gubi iz vida da Ustavni sud prilikom usvajanja ustavne žalbe tužioca u odluci Už 737/2011 od 10.10.2013. godine, nije poništio presudu Apelacionog suda u Beogradu broj Gž 6988/10 od 01.12.2010. godine, da bi se o njegovoj žalbi protiv presude prvostepenog suda ponovo odlučivalo. Prema tome, pravnosnažna presuda kojom je njegov tužbeni zahtev odbijen je i dalje na snazi. Činjenica što je utvrđena povreda prava na jednaku zaštitu (član 36. stav 1. Ustava Republike Srbije), tužiocu ne daje automatsko pravo na naknadu materijalne štete i dosudu onih iznosa koji su pravnosnažnom presudom odbijeni. Pravilno je drugostepeni sud ocenio da naknada štete zbog povreda prava na jednaku zaštitu prava i pravo na naknadu troškova prevoza zaposlenog predstavljaju različite pravne osnove potraživanja naknade štete i da je za svaki navedeni osnov potrebno dokazati postojanje štete, uzročno posledičnu vezu između štetne radnje i posledice.

Neprihvatljivi su revidentovi navodi da je pružio dovoljno dokaza da je pretrpeo materijalnu štetu jer je do povreda prava na jednaku zaštitu prava došlo zbog povreda prava na naknadu troškova prevoza posredno i to nejednakim i nepravilnim postupanjem redovnih sudova koji su u istim situacijama donosili različite odluke.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost presuđenja, Vrhovni kasacioni sud je reviziju tužioca odbio kao neosnovanu na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić