Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilje dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničpnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi Zakon) ispitao je pobijanu presudu na osnovu člana 408. tog zakona i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje o kome je odlučeno prvostepenom presudom. Zato su neosnovani navodi revizije da je u postupku pred drugostepenim sudom prekoračen tužbeni zahtev, pa nema mesta primeni člana 417. stav 1. ZPP, jer prekoračenje tužbenog zahteva postoji samo kada je drugostepenom presudom dosuđeno više nego što je tužbenim zahtevom traženo. Tužilja je nakon otvaranja rasprave pred drugostepenim sudom i dopunskog veštačenja, podneskom od 02.03.2022. godine smanjila tužbeni zahtev (po navodima revizije na iznos od 386.462,31 dinar sa ukupno traženog iznosa od 397.617,95 dinara). Po odredbi člana 200. stav 4. ZPP, smanjenje visine tužbenog zahteva predstavlja delimično povlačenje tužbe za koje nije potraban pristanak tuženog i u tom slučaju o povlačenju tužbe se ne donosi posebno rešenje (stav 5.). Međutim, prema članu 385. stav 1. ZPP u postupku i na raspravi pred drugostepenim sudom se ne primenjuje navedena odredba člana 200. stav 4. ZPP o smanjenju visine tužbenog zahteva za razliku od situacije iz člana 202. ZPP, po kome se tužba može povući sve do pravnosnažnog okončanja postupka pod uslovom da tuženi na to pristane i kada u slučaju da je povlačenje tužbe izvršeno posle donošenja prvostepene presude i izjavljene žalbe sud donosi rešenje kojim utvrđuje da je tužba povučena, da je presuda bez dejstva i odbacuje žalbu (a što je ovde nije slučaj). Zato nema ni bitne povrede postupka učinjene u postupku pred drugostepenim sudom iz člana 374. stav 1. u vezi člana 200. stav 4. ZPP, na koju se revizijom ukazuje, dok bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, nije propisana kao revizijski razlog, u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. tog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zasnovala radni odnos kod tužene 01.09.1985. godine, a ugovorom o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti od 29.01.2006. godine koji je zaključila sa tuženim, uređeno je da je tužilja zaposlena na radnom mestu profesora ... sa punim radnim vremenom u trajanju od 40 časova nedeljno, da radna nedelja traje 5 radnih dana, kao i da raspored i strukturu obaveza u okviru radne nedelje, kao i raspored radnog vremena u okviru radne nedelje utvrđuje rešenjem direktor tužene. Aneksom ugovora o radu od 17.09.2010. godine, utvrđeno je da će tužilja poslove nastavnika ... obavljati sa punim radnim vremenom od 100% počev od 01.09.2010. godine. Direktor tužene je doneo rešenje za školsku 2010/2011. godinu o 40 časovnoj radnoj nedelji i godišnjoj normi tužilje, po kome tužilja ostvaruje teorijsku nastavu od 21 časa, a preostalo vreme je predviđeno za druge oblike rada. Aneksom ugovora o radu od 09.09.2013. godine, određeno je da će tužilja od 02.09.2013. godine obavljati posao nastavnika ... sa nepunim radnim vremenom od 40%. Rešenjem direktora tužene od 30.09.2013. godine, za školsku 2013/2014. godinu određeno je da tužilja nedeljno ostvaruje 16 časova, od čega teorijske nastave 8 časova, a preostalih 8 časova predstavljaju drugi oblici rada. U spornom periodu od marta 2011. godine, zaključno sa avgustom 2013. godine, tužena nije donosila rešenja kojim se utvrđuje status tužilje u pogledu rada sa punim ili nepunim radnim vremenom. Veštačenjem je utvrđeno da razlika plate koja je tužilji isplaćena u navedenom periodu u odnosu na platu uporednog zaposlenog koji ostvaruje fond časova od 100% norme, a prema radnom stažu tužilje iznosi 386.462,31 dinara. Takođe je utvrđeno da tužilja u navedenom periodu nije ostvarivala pun fond časova rada, već fond časova koji je iskazan u obračunskim listićima i za koji joj je izvršena isplata plate od strane tužene, na koji obračun tužilja nije stavljala primedbe.

Navedeno činjenično stanje drugostepeni sud je utvrdio, nakon što je otvorio raspravu i izveo predložene dokaze, kao i dokaz dopunskim veštačenjem, koje je ocenio u smislu člana 8. ZPP, zaključujući da tužilja u spornom periodu nije ostvarivala pun fond časova rada, već fond časova iskazan u obračunskim listićima za koji joj je izvršena isplata plate, pa iako tužena nije donela rešenje o statusu tužilje u pogledu rada sa nepunim radnim vremenom, tužilji nije pričinjena šteta u visini neisplaćene razlike plate do iznosa koje je ostvario uporedni zaposleni sa fondom časova od 100% norme. Sledom navedenog drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Po stanovištu Vrhovnog suda, drugostepeni sud je suprotno navodima revizije, pravilnom ocenom dokaza izvedenih na raspravi u smislu člana 8. ZPP utvrdio činjenično stanje i pravilnom primenom merodavnog materijalnog prava odlučio o tužbenom zahtevu.

Prema članu 137. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“ broj 72/09, 52/11 i 55/13), koji je važio u spornom periodu, nastavniku, vaspitaču i stručnom saradniku svake školske godine direktor rešenjem utvrđuje status u pogledu rada sa punim ili nepunim radnim vremenom, na osnovu programa obrazovanja i vaspitanja, godišnjeg plana rada i podele časova za izvođenje nastave i drugih oblika neposrednog obrazovno vaspitnog rada sa učenicima (dopunski, dodatni, individualizovani, pripremni rad i drugi oblici rada, u skladu sa posebnim zakonom). Nastavnik, vaspitač i stručni saradnik koji je raspoređen za deo propisane norme svih oblika neposrednog rada sa decom i učenicima, ima status zaposlenog sa nepunim radnim vremenom. Na utvrđivanje i obračun plata, naknada i dodataka zaposlenih u ustanovi primenjuju se propisi kojima se uređuju plate i naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama (član 157. stav 3. zakona). Po članu 21. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“ broj 12/09, 67/11 i 1/12), plata se isplaćuje za obavljeni rad i vreme provedeno na radu.

U kontekstu navedenih materijalno-pravnih odredaba, pravilno je stanovište drugostepenog suda da tužilja u konkretnom slučaju nije pretrpela štetu u visini razlike isplaćene plate za obavljeni rad i vreme provedeno na radu i plate koja je isplaćivana uporednom zaposlenom sa ostvarenim fondom časova od 100% norme. Tužilja u spornom periodu nije ostvarivala pun fond časova rada, što se i navodima revizije potvrđuje, pa činjenica da tužena nije za svaku školsku godinu u spornom periodu donela rešenje kojim utvrđuje status tužilje u pogledu rada sa nepunim radnim vremenom nije od uticaja na drugačiji zaključak. Bez uticaja su navodi revidenta da je ugovorom koji je zaključila sa tuženom od 29.01.2006. godine i Aneksom ugovora o radu od 17.09.2010. godine, utvrđeno je da će poslove nastavnika ... obavljati sa punim radnim vremenom od 100%, jer status nastavnika u pogledu rada sa punim ili nepunim radnim vremenom, za svaku školsku godinu zavisi od programa obrazovanja i vaspitanja, godišnjeg plana rada i podele časova za izvođenje nastave i drugih oblika neposrednog obrazovno vaspitnog rada sa učenicima. Tužilja je ostvarivala deo propisane norme usled čega je imala status zaposlene sa nepunim radnim vremenom po članu 137. navedenog zakona i koje po članu 9. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, jeste radno vreme koje je kraće od punog radnog vremena u skladu sa zakonom. Tužilji je isplaćena plata za obavljeni rad i vreme provedeno na radu u skladu sa članom 21. PKU, pa su kao neosnovani ocenjeni svi revizijski navodi tužilje o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Na osnovu člana 414. stav 1. Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić