Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca. Prema stavu prvostepenog suda, tužilac jeste ostajao na radu duže od punog radnog vremena ali je ta činjenica za njega bila bez značaja, s obzirom na to da taj rad nije vršen na izričit, pisani zahtev tuženog poslodavca, pa se ne smatra prekovremenim radom.

Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbi tužioca, ukinuo prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev nalazeći da tužiocu pripada pravo na uvećanu zaradu za prekovremeni rad, s obzirom da je u spornom periodu radio duže od punog radnog vremena, da je nakon isteka radnog vremena tužilac radio na konkretnim poslovima koji su se morali obaviti nakon isteka radnog vremena, da tužena nije upozoravala tužioca na eventualno neostvarivanje predviđenih rezultata rada u toku radnog vremena, te da je tužilac, radeći na ovaj način, obavljao prekovremeni rad za tuženog poslodavca.

Pravilno je pravno stanovište drugostepenog suda koje se neosnovano osporava revizijom tužene u kojoj se ponavljaju već isticani navodi o kojima se drugostepeni sud detaljno izjasnio u osporenoj presudi.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/136, 75/14, 13/17-US, 113/17, 95/18-autentično tumačenje) propisano je: da puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 51. stav 1); da je, na zahtev poslodavca, zaposleni dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i o drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran (prekovremeni rad), koji ne može da traje duže od 8 časova nedeljno, niti duže od 4 časa dnevno (član 53); da poslodavac može da izvrši preraspodelu radnog vremena kada to zahteva priroda delatnosti, organizacija rada, bolje korišćenje sredstava rada, racionalnije korišćenje radnog vremena i izvršenje određenog posla u utvrđenim rokovima; da se preraspodela radnog vremena vrši tako da ukupno radno vreme zaposlenog u periodu od šest meseci u toku kalendarske godine u proseku ne bude duže od punog radnog vremena i da u slučaju preraspodele radnog vremena, radno vreme ne može da traje duže od 60 časova nedeljno (član 57); da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktima i ugovorom o radu za prekovremeni rad najmanje 26% od osnovica (član 108. stav 1. tačka 3).

Prema citiranim odredbama zakona, da bi za prekovremeni rad postojala obaveza poslodavca da zaposlenom isplati uvećanu zaradu potrebno je da je zaposleni ostajao da radi prekovremeno na zahtev poslodavca i da je duže ostajanje na poslu redovan način rada kod poslodavca u određenom periodu. Samim tim, zaposleni koji pred sudom dokazuje svoje pravo na isplatu uvećane zarade za prekovremei rad, treba da dokaže da je radio duže od propisanog radnog vremena, da njegovo ostajanje na radu ima karakter prekovremenog rada, kao i visinu novčanog iznosa koji mu duguje poslodavac na ime uvećane zarade za prekovremeni rad. Kako je u konkretnoj situaciji apelacioni sud utvrdio činjenično stanje na osnovu iskaza tužioca i saslušanih svedoka i evidencije koju su vodili zaposleni kod tuženog, na osnovu čega je obavljeno veštačenje, pobijana odluka doneta je pravilnom primenom materijalnog prava.

Za postojanje prekovremenog rada nije neophodno, suprotno revizijskom navodu, da postoji pisani zahtev ili odluka poslodavca o uvođenju prekovremenog rada, pošto duže ostajanje na poslu i bez pisanog naloga poslodavca (uz podrazumevanje poslodavca da se mora biti dnevno ažuran, pa makar se to moglo postizati samo radom nakon radnog vremena) može imati, kao što i jeste imalo u konkretnom slučaju, karakter prekovremenog rada. To se posebno ceni prema prirodi delatnosti i organizaciji rada kod poslodavaca, kao i specifičnosti posla koji obavljaju zaposleni kod poslodavca po ugovoru o radu, a poslovi koje je obavljao tužilac kao šef ekspoziture su po prirodi stvari takvi da se ne obavljaju tokom redovnog radnog vremena, već po njegovom završetku, jer oni predstavljaju svojevrsno saldiranje svega što je u tom danu urađeno.

I ostalim navodima revizije neuspešno se osporava pobijana odluka u kojoj je pravilno konstatovano da tužena nije osporila navode iz iskaza tužioca o tome da su se konkretni poslovi faktički morali obavljati tek nakon isteka radnog vremena, niti je, ukoliko je smatrala da ih je trebalo obaviti tokom radnog vremena, dostavila dokaz da je upozoravala tužioca da ne ostvaruje predviđene rezultate u toku radnog vremena. Drugostepeni sud je pravilno zaključio da tužena nije dokazala ni da je u utuženom periodu vršila preraspodelu radnog vremena, a njeno ukazivanje u reviziji da nije donela odluku o prekovremenom radu, te da se rad tužioca zbog toga ne može smatrati prekovremenim radom ne može biti cenjeno na štetu tužioca kao zaposlenog koji je nesumnjivo radio prekovremeno obavljajući poslove za koje se u praksi tužene podrazumevalo da treba da budu obavljeni svakodnevno, posle rada sa strankama, koji se pak obavljao do kraja radnog vremena, pa je jasno da su ti poslovi morali da budu obavljeni posle radnog vremena.

Zakon o radu ne isključuje u potpunosti primenu pravila obligacionog prava, naročito onih koje se odnose na osnovna načela, koja se i u ovoj parnici primenjuju na osnovu čl. 23, 25. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, budući da Zakon o radu ne propisuje osnovna načela radnog prava. Organizacija poslovne delatnosti tužene na način da se podrazumeva (očekuje) dnevna ažurnost određenih poslova koji se mogu obaviti samo po isteku radnog vremena, bez preraspodele radnog vremena ili pisanog naloga za prekovremeni rad, uz stav da se zaposlenima u takvim okolnostima ne duguje uvećana zarada za prekovremeni rad u suprotnosti je sa načelima ravnopravnosti strana u obligacionom odnosu, savesnosti i poštenja, zabrane zloupotrebe prava i povećanje pažnje (pažnja dobrog stručnjaka) sa kojim je tužena poslodavac dužan da postupa u izvršavanju obaveze iz svoje profesionalne delatnosti. Stoga se, suprotno revizijskom navodu, odsustvo pisanog naloga za prekovremeni rad u situaciji kada se od zaposlenih očekuje da dnevno obave sve poslove koji po logici stvari mogu da se obave tek nakon okončanja radnog vremena, ne može koristiti na štetu tužioca – zaposlenog kod tužene.

Kako se i ostalim navodima revizije neuspešno osporava drugostepena odluka, i ponavljaju žalbeni navodi koji su pravilno ocenjeni od strane apelacionog suda, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci, primenom člana 414. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić