Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2406/21 od 18.06.2021. godine stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 683/21 od 15.03.2021. godine, u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime neisplaćenih naknada po osnovu terenskog dodatka za period od 10.11.2014. godine do 10.11.2017. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa kamatom od dospelosti do isplate. Stavom trećim izreke, potvrđeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude i žalba tužene u tom delu odbijena kao neosnovana. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova drugostepenog postupka naknadi iznos od 18.000,00 dinara, dok je zahtev tužene za naknadu troškova postupka preko dosuđenog iznosa, odbijen kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, blagovremeno su izjavili revizije i to tužilac protiv odluke u preinačujućem delu i odluke o troškovima drugostepenog postupka, a tužena protiv odluke u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o revizijama odluči kao o izuzetno dozvoljenim, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda revizija tužioca je dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11... 18/20), zbog čega nije bilo mesta oceni izuzetne dozvoljenosti revizije tužioca u smislu člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene u Ministarstvu unutrašnjih poslova – Odred žandarmerije ... U periodu od 10.11.2014. godine do 10.11.2017. godine radio je i boravio na terenu, na poslovima i radnim zadacima na području Kopnene zone bezbednosti na pograničnim područjima Bugarske, Šida, Zaječara i Kopnene zone bezbednosti prema Kosovu i Metohiji, po nalogu ovlašćenog lica. Na osnovu Dnevnih rasporeda rada – Obrazaca broj EŽ 01 i Pregleda dnevnih naloga, koji su potpisani od strane rukovodioca, utvrđeno je da je tužilac na terenu proveo ukupno 140 dana i da je bio u pripravnosti 2.240,00 časova. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast utvrđena je visina neisplaćene uvećane plate po osnovu dežurstva van radnog vremena (pripravnost) i naknada troškova rada i boravka na terenu (terenski dodatak) primenom odredaba Zakona o policiji, Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika i Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe, koji su bili u primeni u spornom periodu. U skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka, tužilac je opredelio konačno postavljen tužbeni zahtev.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredaba Zakona o policiji i Posebnog kolektivnog ugovora za policijske službenika, koje su bile u primeni u spornom periodu, člana 43. stav 1. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 98/07... 84/15) i Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“, br. 25/2015), ocenio da tužilac osnovano potražuje isplatu uvećane plate po osnovu dežurstva van radnog vremena (priravnost) i po osnovu naknade troškova rada i boravka na terenu, čija je visina utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, obzirom da je rad izvršen izvan službenih prostorija, odnosno na terenu, a po nalogu ovlašćenog lica, prema dnevnom rasporedu rada.

Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio deo tužbenog zahteva tužioca u pogledu naknade troškova rada i boravka na terenu, nalazeći da o naknadi troškova rada i boravka na terenu ne odlučuje sud, već rukovodilac državnog organa u upravnom postupku, a kako se tužilac pisanim putem nije obratio starešini organa radi ostvarivanja tog prava, zaključuje da ne može sa uspehom ostvariti pravo na isplatu naznačenih troškova u sudskom postupku. U preostalom delu je potvrdio prvostepenu presudu u delu kojom je odlučeno o isplati uvećane plate po osnovu dežurstva van radnog vremena (pripravnost).

Vrhovni kasacioni sud je našao da se osnovano revizijom tužioca ukazuje da je drugostepena presuda u pobijanom preinačujućem delu, doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Prema odredbama članova 43. stav 1. i 44. stav 1. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br.86/2007, 93/2007, 98/2007, 84/2014 i 84/15), rad na terenu jeste rad koji se po prirodi posla vrši izvan službenih prostorija, a na koji se državni službenik ili nameštenik, po nalogu ovlašćenog lica, upućuje da izvrši službeni posao i isplaćuje se naknada troškova rada i boravka na terenu (terenski dodatak) u visini od 3% prosečne zarade zaposlenog u Republici Srbiji, prema poslednjem objavljenom podatku Republičkog organa nadležnog za statistiku.

Posebnim kolektivnim ugovorom za policijske službenike („Službeni lasnik RS“ br.18/2011 i 46/2014) ugovoreno je pravo zaposlenog na naknadu troškova rada i boravka na terenu (član 33.), a odredbom člana 47. Posebnog kolektivnog ugovora za policijske službenike („Službeni glasnik RS“, br. 70/2015) predviđeno je da se na prava i obaveze policijskih službenika kada je to za njih povoljnije primenjuju odredbe Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe.

Prema odredbi člana 39. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“, br. 25/2015) zaposleni ima pravo na naknadu troškova rada i boravka na terenu (terenski dodatak) koji iznosi 3% prosečne mesečne zarade zaposlenog u privredi Republike Srbije prema poslednjem konačnom objavljenom podatku Republičkog organa nadležnog za poslove statistike na dan isplate, a sve u vezi člana 17. Zakona o državnim sužbenicima („Službeni glasnik RS“ br.79/2005...157/2020). U skladu sa odredbom člana 256. stav 1.Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05), opšti, posebni kolektivni ugovori i kolektivni ugovori kod poslodavca primenjuju se neposredno i obavezuju sve poslodavce koji su u vreme zaključenja kolektivnog ugovora bili učesnici kolektivnog pregovaranja.

Kako je predmet parnice imovinskopravni zahtev radi naknade štete na ime neisplaćenog terenskog dodatka, realizovanog faktičkim radom izvan službenih prostorija i boravkom na terenu, po nalogu ovlašćenog lica i prema dnevnom rasporedu rada, to su se stekli uslovi za isplatu naknade troškova po navedenom osnovu, kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud, jer je tuženi poslodavac u obavezi da neposredno primenjuje poseban kolektivni ugovor (važeći u spornom periodu) donet u skladu sa zakonom i odredbe Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica, kojim su predviđeni uslovi i parametri za određivanje visine tih troškova, usled čega prethodno obraćanje poslodavcu za ostvarivanje tog prava podnošenjem pisanog zahteva, nije uslov za pokretanje sudskog postupka. Prema tome, da li će rukovodioci organa o tom pravu da odlučuju posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno, protiv kod pojedinačnog akta je dozvoljena žalba u upravnom postupku i obezbeđena sudska zaštita u uporavnom sporu, nije od uticaja na obavezu isplate naknade terenskog dodatka.

Imajući u vidu da je tužena svojim nezakonitim radom (neisplaćivanjem naknade po osnovu terensog dodatka u određenom periodu) tužiocu prouzrokovala štetu, u obavezi je da ovu štetu naknadi na osnovu čl. 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Protiv drugostepene presude i tužena je izjavila blagovremenu reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11... 18/20) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tužene na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava, kao ni razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana. Pobijanom drugostepenom odlukom pravnosnažno je odlučeno o zahtevu tužioca za isplatu neisplaćenog dodatka na platu po osnovu pripravnosti, sa pripadajućom zateznom kamatom. Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane pobijane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku za izuzetnu dozvoljenost revizije. Takođe, ni bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje se ukazuje revizijom, kao i navodi tužene o činjeničnom stanju, ne predstavljaju pravno relevantni osnov za izjavljivanje posebne revizije iz te zakonske odredbe. Revizijom se ne ukazuje na postojanje različitog postupanja i neujednačenosti sudske prakse u istim činjenično-pravnim situacijama.

Imajući u vidu izneto, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u trećem stavu izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...18/20) i našao da revizija tužene nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...18/20) propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 15.11.2017. godine, a vrednost predmeta spora je 100.000,00 dinaraa. Tužba je preinačena podneskom tužioca od 11.03.2020. godine, povećanjem tužbenog zahteva na iznos od 446.784,22 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne odluke očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, izjavljena revizija nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu četvrtom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu odredaba člana 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi revizijskog postupka. Visina naknade ovih troškova, odmerena je prema opredeljenom zahtevu za sastav revizije iznos od 18.000,00 dinara, prema važećoj Advokatskoj Tarifi u vreme preduzimanja ove parnične radnje, kao i troškovi na ime sudskih taksi za reviziju od 33.353,15 dinara i revizijsku odluku od 50.029,73 dinara, prema važećoj TT.

Shodno članu 165. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić