Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu odluku u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20) Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije tuženog kojima se ukazuje da drugostepena presuda nema razloge o bitnim činjenicama i ima nedostatke zbog kojih se ne može ispitati ukazuje se na bitnu povredu odredaba postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP koja nije propisana kao revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP. Nije osnovan ni revizijski navod da je donošenjem pobijane presude učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 1. ZPP, jer nije došlo do pogrešne primene ili propusta u primeni odredaba Zakona o parničnom postupku na koju se u reviziji posebno ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog zasnovala radni odnos na neodređeno vreme počev od 01.03.2017. godine, zaključenjem ugovora o radu broj .../... od 28.02.2017. godine, radi obavljanja poslova radnog mesta šivača u organizacionoj jedinici tuženog u ... . Tuženi je dana 26.12.2017. godine spornim rešenjem otkazao tužilji ugovor o radu broj .../... zbog prestanka potrebe za njenim radom, tako da joj radni odnos prestaje 28.12.2017. godine. U obrazloženju osporenog rešenja tuženi je naveo da je otkazivanje porudžbina koje su bile dugoročno ugovorene u inostranstvu od strane poslovnog partnera u ... zbog neispunjavanja neblagoremenog ispunjavanja radnih obaveza i zadatih normi u pogonu u ... izazvalo zatvaranje dela proizvodnog pogona i prestanak potrebe za radom jednog broja zaposlenih, pa i za radom tužilje. Pravilnikom o radu tuženog broj 1/2016 od 07.09.2016. godine predviđeno je da se može zaposlenom otkazati ugovor o radu iz razloga koji su predviđeni članom 179. stav 5. Zakona o radu, a u članu 26. stav 1. i 2. propisani su kriterijumi radi donošenja pravilne odluke o otkazivanju ugovora o radu zaposlenim izvršiocima za čijim je radom prestala potreba i obaveza poslodavca da Pravilnik o sistematizaciji radnih mesta uskladi sa nastalom potrebom za smanjenjem broja zaposlenih izvršilaca. Članom 27. stav 2. ovog Pravilnika, propisano je da se rezultati rada – ostvareni učinak zaposlenog utvrđuje na osnovu obrazložene ocene i predloga neposrednog rukovodioca zaposlenog, a da je poslodavac u smislu člana 28. Pravilnika dužan da u rešenju kojim se zaposlenom otkazuje ugovor o radu navede razlog prestanka potrebe za radom zaposlenog bez detaljnog obrazlaganja primene kriterijuma navedeni u članu 27.

Tuženi je tužilji pre donošenja osporenog rešenja dostavio upozorenje o postojanju razloga za otkaz (bez oznake datuma donošenja koje je tužilja primila dana 16.12.2017. godine) u kome je navedeno da tužilja već duži period, a i nakon upozorenja poslovođe ne ostvaruje potrebne rezultate rada i da joj se ostavlja rok od 30 dana da pobošlja rezultate rada na način određen pismenom. Tužiljin neposredni rukovodilac je bila BB, a istoj je pomagala VV koje su zajedno sa GG, s obzirom da u pogonu u ... nije bilo sistematizovano radno mesto ... – ..., vršile ... rada šivača u navedenom pogonu i to grupno ... rada, a nedelju dana pre donošenja osporenog rešenja i lično ..., s tim da nije uzimano u obzir da li je radnik u toku radnog vremena radio više operacija ili ne. VV je uputila direktoru tuženog pismeno sa obaveštenjem da u pogonu u ... sedam radnika nisu ostvarili predviđene norme, a među njima je i tužena.

Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta tuženog broj 1/2017 od 12.06.2017. godine utvrđene su organizacione jedinice – celine, između ostalih i organizaciona jedinica „DD“ ... u kojoj je sistematizovano radno mesto šivača, a koje poslove treba da obavlja 26 izvršilaca. Direktor tuženog je doneo odluku broj 3/2017 od 21.12.2017. godine kojom je odlučio da se smanji broj izvršilaca radnog mesta šivača u pogonu ... sa dotadašnjih 26 na 19.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev. Drugostepeni sud je nakon otvaranja rasprave ukinuo prvostepenu presudu i delimično usvojio tužbeni zahtev uz zaključak da tuženi nije dokazao da je objavio odluku direktora broj 3/2017 od 21.12.2017. godine kojom je smanjen broj izvršilaca radnog mesta šivača, što je bio dužan da uradi saglasno odredbi člana 5. stav 2. Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, pa je u takvoj situaciji u vreme donošenja osporenog rešenja ostao neizmenjen broj izvršilaca radnog mesta šivača – 26 izvršilaca u pogonu ..., zbog čega nisu bili ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu zbog kojih zaposlenom može da prestane radni odnos. Osporeno rešenje nije zakonito ni zbog toga što tuženi nije dokazao da je postupio u skladu sa odredbama člana 26. stav 1. i člana 27. stav 1. i 2. Pravilnika o radu i pre donošenja rešenja otkaza ugovora o radu primenio kriterijume propisane ovim Pravilnikom radi donošenja pravilne odluke o otkazivanju ugovora o radu zaposlenim izvršiocima za čijim je radom prestala potreba, a ni da je rezultate rada – ostvareni učinak tužilje, utvrdio na osnovu obrazložene ocene i predloga neposrednog rukovodioca tužilje. Takođe, osporeno rešenje ne sadrži razloge zbog kojih je tužilji, koja nije bila jedini izvršilac poslova šivača, prestao radni odnos, a koje postupanje je suprotno odredbi člana 193. stav 1. Zakona o radu. Kako je tužilji prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev tužilje i u skladu sa članom 191. stav 1, 2. i 9. Zakona o radu drugostepeni sud je doneo odluku da se tužilja vrati na rad, kao i da joj se isplati naknada štete za period u kome nije radila, s tim što na dosuđeni iznos naknade štete tužilja ima pravo na zakonsku zateznu kamatu koja teče od 11-tog u mesecu za prethodni mesec pa do isplate.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Prema članu 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoje opravdani razlozi koji se odnose na potrebe poslodavca i to, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Članom 193. stav 1. istog zakona, propisano je da se zaposlenom u pismenom obliku dostavlja rešenje o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti, sa obrazloženjem i poukom o pravnom leku, osim u slučaju iz člana 172. ovog zakona.

Rešenje o prestanku radnog odnosa tužilje zbog prestanka potrebe za njenim radom, da bi bilo zakonito, mora sadržati obrazloženu ocenu rezultata rada za svakog zaposlenog sa opisom svakog od elemenata kriterijuma po predviđenoj proceduri. Naime, kada se određeni poslovi obavljaju od strane više izvršilaca u skladu sa postojećom sistematizacijom, smanjenje njihovog broja novom sistematizacijom i utvrđivanje viška zaposlenih, odnosno određivanje zaposlenog kome radni odnos prestaje, mora da bude izvršeno na osnovu određenog kriterijuma koji isključuje svaku proizvoljnost, volonterizam i diskriminaciju. Za postojanje i opravdanost ovog zakonskog razloga prestanka radnog odnosa i otkaza ugovora o radu zaposlenom od strane i na inicijativu poslodavca mora da postoje stvarne i objektivne okolnosti, odnosno poslodavac nema diskreciono pravo da bez određenog kriterijuma sam odluči koji zaposleni predstavljaju višak, već naprotiv, određivanje lica koja predstavljaju višak od više izvršilaca na istom radnom mestu, bez primene kriterijuma, takvu odluku čini nezakonitom. U konkretnom slučaju, tuženi u rešenju o otkazu ugovora o radu nije naveo koji su konkretni razlozi zbog kojih je tužilja proglašena viškom, odnosno koji su kriterijumi bili primenjivani pri odlučivanju ko će od više zaposlenih na istom radnom mestu biti proglašen viškom, Tek u situaciji kada bi primenom kriterijuma tuženi utvrdio ko od zaposlenih predstavlja višak, te da bi upravo tužilja morala biti oglašena viškom zaposlenih, a tuženi ne bi mogao da je rasporedi na druge odgovarajuće poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi, tuženi bi mogao doneti rešenje o prestanku radnog odnosa po ovom osnovu. Drugačije postupanje, odnosno otkaz bez navođenja kriterijuma koji su primenjeni i na osnovu kojih je utvrđeno ko od više zaposlenih predstavlja višak, pobijano rešenje otkaza ugovora o radu čini nezakonitim.

Kako je u postupku utvrđeno da je tužilji prestao radni odnos bez pravnog osnova, pravilno je drugostepeni sud primenom člana 191. stava 1, 2. i 9. Zakona o radu obavezao tuženog da tužilju vrati na rad, kao i da joj isplati naknade štete za period u kome nije radila.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode revizije, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude.

Odluka o tužbenom zahtevu je doneta pravilnom primenom materijalnog prava, za koju su dati dovoljni i jasni razlozi, koji u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud. U reviziji se ponavljaju navodi koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio žalbene navode tuženog koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi. U preostalom delu revizija osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja zbog čega se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić