Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP (“Službeni glasnik RS” br. 72/11) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog zasnovao radni odnos Ugovorom o radu od 19.01.2006. godine na neodređeno vreme na poslovima metalostrugara. Po nalogu poslodavca radio je i na poslovima bravara, varioca, limara i portira. Dana 25.01.2011. godine tuženi je tužiocu dostavio ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu sa ponudom da obavlja poslove konduktera. Tužilac se dana 01.02.2011. godine izjasnio o ponudi, navodeći da ne prihvata ponudu iz razloga što se radi o poslu za koji nije obučen, i za koji su potrebni psihički i fizički zdravi radnici, a tužilac za takve poslove nije zdravstveno sposoban, što je tuženom poznato. Tužilac je tuženom dostavio izveštaj lekara specijaliste u kome je navedeno da je radna sposobnost tužioca trajno smanjena za sve teže fizičke poslove. Pobijanim rešenjem od 14.02.2011. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog odbijanja zaključenja ponuđenog aneksa ugovora o radu. Iz medicinske dokumentacije tužioca proizilazi da se tužilac prvi put javio lekaru zbog bolova u leđima 1998. godine, da je 2001. godine usled pada polomio treći krsni pršljen, da mu je 2001. godine dijagnostifikovana oslabljena funkcija perifernog aparata za ravnotežu obostrano, te da se od tada leči i kod neuropsihijatra. Tužiocu je nakon pada od 2002. godine postavljena dijagnoza hroničnog bolnog sindroma leđa. Dana 23.10.2008. godine, tokom rada kod tuženog, tužilac je povređen tako što ga je autobus udario u donji deo leđa, kojom prilikom je zadobio prelom trtične kosti, a ova povreda je dovela do pogoršanja već postojećih hroničnih oboljenja tužioca. Tužilac se tokom 2007. godine obratio neuropsihijatru i lečen je u Domu zdravlja u O., sa dijagnozom neurastenije, a od 19.10.2009. godine do 07.12.2009. godine lečen je u Odeljenju psihijatrije Opšte bolnice S., sa dijagnozom anksiozno depresivnog sindroma i trajne promene ličnosti, od kada se nalazi pod stalnom terapijom. Prema nalazima sudskih veštaka specijalista medicine rada od 26.07.2012. godine i 28.02.2013. godine, ponuđeni poslovi konduktera nisu bili odgovarajući zdravstvenoj i radnoj sposobnosti tužioca, a obavljanje ovih poslova bilo bi štetno po njegovo zdravlje, s obzirom na tužiočeva psihijatrijska oboljenja, postojanje hroničnog bolnog sindroma leđa i promena na kičmenom stubu, kao i oslabljenu funkciju perifernog aparata za ravnotežu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepenom presudom poništeno je rešenje generalnog direktora tuženog od 14.02.2011. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, i tuženi je obavezan da tužioca vrati na rad. Po oceni prvostepenog suda, ponudom za zaključivanje aneksa ugovora o radu za radno mesto konduktera tuženi nije vodio računa o narušenom zdravstvenom stanju tužioca, koje mu je bilo poznato naročito nakon povređivanja na radu 2008. godine, i o čemu mu je tužilac priložio dokaze u pismenom izjašnjenju na ponudu za zaključivanje aneksa. Tuženi nije dokazao da postoji potreba procesa i organizacije rada da tužilac bude premešten na posao konduktera, pa nisu ispunjeni zakonski uslovi da tužiocu bude otkazan ugovor o radu u smislu člana 179. tačka 7. Zakona o radu, i pobijano rešenje je poništeno i tuženi obavezan da tužioca vrati na rad, u smislu člana 191. stav 1. tada važećeg Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, 54/09).

Pobijanom drugostepenom presudom preinačena je prvostepena presuda i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje na rad kod tuženog. Po oceni drugostepenog suda, tužilac nije dokazao da je kod njega utvrđena invalidnost u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, u kom slučaju bi poslodavac bio dužan da mu obezbedi obavljanje poslova prema preostaloj radnoj sposobnosti, u smislu člana 101. Zakona o radu, koje ukoliko odbije da prihvati, poslodavac mu može otkazati ugovor o radu na osnovu člana 102. tog zakona. Kako tužilac nije dokazao da kod njega postoji utvrđena invalidnost, odnosno da postoji opasnost od nastanka invalidnosti na određenim poslovima u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, tužilac ne uživa posebnu zaštitu u smislu člana 101. Zakona o radu, pa je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito, u smislu čl. 171. stav 1. i 179. tačka 7. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne može se prihvatiti zaključak drugostepenog suda da se zabrana obavljanja poslova koji bi izazvali pogoršanje zdravstvenog stanja radnika, ili posledice opasne po život, propisana članom 81. stav 2. Zakona o radu, odnosi samo na zaposlene koji imaju nalaz nadležnog zdrvstvenog organa, a ne i lekara pojedinca, te da tužilac nije dokazao ove činjenice.

Prema članu 81. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, 54/09), zaposleni ima pravo na bezbednost i zaštitu života i zdravlja na radu, u skladu sa zakonom. Stavom trećim ovog člana propisano je da je zaposleni dužan da obavesti poslodavca o svakoj vrsti potencijalne opasnosti koja bi mogla da utiče na bezbednost i zdravlje na radu. Prema članu 81. stav 2. ovog zakona, zaposleni sa zdravstvenim smetnjama utvrđenim od strane nadležnog zdravstvenog organa u skladu sa zakonom, ne može da obavlja poslove koji bi izazvali pogoršanje njegovog zdrvstvenog stanja ili posledice opasne za njegovu okolinu.

Iz navedenih zakonskih odredaba proizilazi da zaposleni ne može biti raspoređen niti obavljati poslove na koje je raspoređen ako ima zdravstvene smetnje koje bi mogle ugroziti obavljanje delatnosti poslodavca, ili izazvati pogoršanje zdravstvenog stanja zaposlenog. Budući da je tuženi kao poslodavac bio upoznat sa zdravstvenim stanjem tužioca, jer je tužilac uz pismeno izjašnjenje na ponudu za zaključivanje aneksa ugovora o radu dostavio i izveštaj lekara specijaliste, kao i da je tokom 2008. godine tužilac imao povredu na radu, tuženi je bio u obavezi, pre otkazivanja ugovora o radu zbog odbijanja zaključenja aneksa, da tužioca uputi na proveru radne sposobnosti od strane nadležne zdravstvene ustanove medicine rada. S obzirom da je u prvostepenom postupku izvedeno veštačenje od strane dvoje specijalista medicine rada, ne može se prihvatiti zaključak drugostepenog suda da tužilac nije na adekvatan način dokazao da bi mu raspoređivanje na radno mesto predviđeno aneksom ugovora o radu pogoršalo zdravstveno stanje. Stoga je pobijana drugostepena presuda ukinuta.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će uzeti u obzir iznete primedbe i doneti pravilnu i zakonitu odluku o žalbi tuženog.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 407. stav 2. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Snežana Andrejević,s.r.