Tuženi AD „Srbija voz“ podneo je odgovor na reviziju.

Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji izraženim u presudama Vrhovnog kasacionog suda na koje je revident ukazao, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme počev od 22.09.1983. godine po osnovu ugovora o radu za obavljanje poslova ... u Sektoru za STP sekcija za STP ... . Aneksom 4 ugovora o radu od 01.09.2015. godine zaključenim između tužilje i AD za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ konstatovano je da se ovim aneksom menja ugovor o radu od 05.02.2003. godine zaključen između tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd kao poslodavca prethodnika i tužilje kao zaposlenog kao i da je izmenjena tačka 3. stav 1. ugovora tako da se zaposlena ovde tužilja premešta na poslove ... u sekciji za saobraćajno transportne poslove ..., stanica ..., sa opisom poslova, kao i tačka 6. i 7. ugovora tako što zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca i drugih primanja po osnovu radnog odnosa u skladu sa KU za „Železnice Srbije“ AD. Osnovna zarada zaposlenog utvrđuje se kao proizvod vrednosti jednog radnog časa od 66,46 dinara neto, koeficijenta posla 2,42 i mesečnog fonda časova rada od 174 časa što mesečno iznosi 27.984,98 dinara uvećana za poreze i doprinose. Obračun zarade koji u sebi sadrži vrednost za ishranu u toku rada, kao i regres u toku spornog perioda tuženi nije dostavljao tužilji. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđeno je da naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora nisu uračunate u osnovnu zaradu tužilje usled čega se ne može iskazati ni nominalni ni procentualni iznos ovih naknada u osnovnoj zaradi tužilje, te da u obračunskim listama zarade tužilji nisu posebno iskazani podaci o visini isplaćenog toplog obroka i regresa.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je za utuženi period u skladu sa opštim aktom kod poslodavca tužilji kroz vrednost radnog časa za obračun zarade obračunavana i isplaćivana naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Propust poslodavca da u obračun zarade iskaže podatke po svim osnovama ne vodi zaključku da iznosi po ovim osnovima tužilji nisu i isplaćeni. Zbog toga su odbili tužbeni zahtev u celosti.

Osnovano se u reviziji ukazuje da su nižestepene presude donete uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 104. stav 1. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/2005, 61/2005, 54/09, 32/13 i 75/14) propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a prema odredbi člana 105. stav 3. Zakona pod zaradom se smatraju sva primanja iz radnog odnosa osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1 i 4. i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1. ovog zakona. Odredbom člana 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Članom 121. stav 1. zakona je propisano da je poslodavac dužan da zaposlenom prilikom svake isplate zarade i naknade zarade dostavi obračun.

Vlada Republike Srbije, Sindikat železničara Srbije, Nezavisni sindika železničara Srbije i generalni direktor Javnog železničkog transportnog preduzeća „Beograd“ su 30.11.2002. godine zaključili su Kolektivni ugovor za javno preduzeće „Železnice Srbije“ („Službeni glasnik RS“ br. 84/2002, 108/2004, 112/2008, 45/2009, 70/2010). Ovim KU poslodavac se nije obavezao da isplati troškove naknade za ishranu u toku rada i regresa za godišnji odmor. Aneksom tog ugovora koji se u skladu sa odredbom člana 31. aneksa primenjuje počev od 01.01.2006. godine („Službeni glasnik Železnice Srbije“ broj 4/06) je propisano: da se član 57. KU menja i glasi: „da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 2). Odredbom člana 5. st. 1. i 2. Aneksa je utvrđena vrednost jednog radnog časa za period januar-juni i juli-decembar 2006. godine, a stavom 6. ovog člana je utvrđeno da je u vrednost radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedeno na jedan radni čas.

Kolektivni ugovor za „Železnice Srbije“ AD („Službeni glasnik RS“ broj 4 od 24.03.2015. godine) je regulisao da se odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarade, naknadu zarade i ostalih primanja zaposlenih primenjuju od 01.02.2015.godine. Članom 57. je takođe propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Vrhovni kasacioni sud smatra da konkretizacija prava iz navedene odredbe Aneksa KU (iz 2006. godine) nije izvršena, odnosno da se iz ovako utvrđene vrednosti radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, jer ona nije određena u nominalnom iznosu, ni aneksom, a ni u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu. Osim toga, visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovo radno mesto, koeficijent za obračun i isplatu zarade i na njihovu stručnu spremu. Zbog toga se ne može prihvatiti pravno stanovište nižestepenih sudova da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, jer u tom slučaju visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi direktno zavisila od visine koeficijenta za konkretno radno mesto, odnosno bila bi u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što nije pravilno.

Nije bilo uslova za preinačenje nižestepenih presuda jer prvostepeni sud nije prihvatio ni jednu od dve varijante obračuna koju je veštak izneo u nalazu i mišljenju. Imajući u vidu napred navedeno prvostepeni sud će oceniti nalaz i mišljenje veštaka na osnovu člana 8. ZPP, a ukoliko se ukaže za potrebnim izvešće i dopunsko veštačenje te će navesti razloge iz kojih prihvata jednu od ponuđenih varijanti.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu primedbe iz ovog rešenja i doneti pravilnu i zakonitu odluku, te će odlučiti o svim troškovima postupka.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić