.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 3112/2022
22.12.2022. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Stefan Đorđević, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3468/21 od 29.10.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 22. decembra 2022. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3468/21 od 29.10.2021. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 30/2021 od 20.04.2021. godine, stavom I izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 54.344,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 02.07.2018. godine pa do isplate. Stavom II izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 48.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti pa do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3468/21 od 29.10.2021. godine, u stavu prvom izreke, preinačane je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 30/2021 od 20.04.2021. godine, u stavu prvom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu po osnovu jubilarne nagrade isplati iznos od 54.344,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 02.07.2018. godine pa do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude, tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 48.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, a obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 46.500,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408., u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/2020), i utvrdio da je revizija neosnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen u privremenim institucijama Kosova i Metohije, u Kazneno popravnom domu u Lipljanu, pa je, rešenjem tužene br. 112-01-137/63/2008-03 od 05.06.2008. godine, preuzet u Upravu za izvršenje zavodskih sankcija počev od 01.06.2008. godine, sa pravom na platu prema dotadašnjem rešenju. Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 br. 112-1619/2008-2 od 17.04.2008. godine, propisano je da se položaj lica koja su bila zaposlena u privremenim institucijama Kosova i Metohije upodobljava položaju državnih službenika i nameštenika koji su radili u organima koji su ukinuti, a čiji delokrug je preuzeo drugi organ (član 135. stav 1. Zakona o državnim službenicima). Nakon što je preuzet iz privremenih institucija Kosova i Metohije, tužilac je ostao neraspoređen, jer kod tužene nije postojalo radno mesto na koje bi mogao da bude raspoređen. Pošto je ostao neraspoređen, tužilac nijedan dan nije radio kod tužene, odnosno nije obavljao faktički rad kod poslodavca, a naknada zarade mu se isplaćuje u visini prema dotadašnjem rešenju.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac ostvario pravo na jubilarnu nagradu za navršenih 10 godina rada u radnom odnosu kod organa tužene na dan 01.06.2018. godine, odnosno 10 godina nakon preuzimanja u Ministarstvo pravde, Upravu za izvršenje zavodskih sankcija, pa je tuženu obavezao da mu isplati iznos od 54.344,00 dinara, sa pripadajućom kamatom, koliko iznosi prosečna zarada bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji za decembar mesec 2017. godine, u smislu odredbe člana 120. Zakona o radu i odredbe člana 44. stav 1. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“, br. 25/2015...34/2018).
Drugostepeni sud je pobijanom presudom preinačio presudu prvostepenog suda, tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio, jer tužilac, do zaključenja rasprave pred prvostepenim sudom, nije predočio dokaze da se pismenim putem obraćao nadležnom funkcioneru zahtevom za isplatu jubilarne nagrade, niti je zbog „ćutanja administracije“ pokrenuo upravni spor, pa u situaciji kada mu nije priznato pravo na jubilarnu nagradu, on ne može sa uspehom tražiti isplatu po tom osnovu. Po mišljenju drugostepenog suda, jubilarna nagrada, prema izričitim pravilima iz člana 105. stav 3. Zakona o radu, ne smatra se zaradom već drugim primanjima, za čije ostvarenje je nužno poštovati postupak propisan pravilima iz člana 140.-143. Zakona o državnim službenicima. Kada je zaposleni propustio da koristi delotvorno pravno sredstvo, on u parnici ne može sa uspehom ostvariti pravo na naknadu štete s pozivom na nezakonit i nepravilan rad organa tužene u smislu pravila iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, a po osnovu odgovornosti pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ. Zbog toga, po mišljenju drugostepenog suda, suprotno zaključku prvostepenog suda, ne postoji osnov odgovornosti tužene za štetu koju tužilac trpi.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužena nije dužna da tužiocu isplati jubilarnu nagradu u iznosu od 54.344,00 dinara, sa pripadajućom kamatom. Ovo zbog toga što on nije radio neprekidno 10 godina, a jubilarna nagrada se isplaćuje za rad u radnom odnosu.
Odredbom člana 120. stav 1. tačka 1. Zakon o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005...95/18), propisano je da opštim aktom, odnosno ugovorom o radu može da se utvrdi pravo na jubilarnu nagradu i solidarnu pomoć.
Prema odredbi člana 44.stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“, br. 25/15...34/18), zaposleni ima pravo na jubilarnu novčanu nagradu u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji prema objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike za poslednji mesec u prethodnoj kalendarskoj godini u odnosu na kalendarsku godinu u kojoj se jubilarna nagrada ostvaruje, s tim što se visina novčane nagrade uvećava za 25% pri svakom narednom ostvarivanju tog prava, tako da se isplaćuje za deset godina rada u radnom odnosu – u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa.
U konkretnom slučaju, tužilac nakon preuzimanja na rad u Upravu za izvršenje zavodskih sankcija počev od 01.06.2008. godine nije radio, ostao je neraspoređen iz razloga što nije postojalo radno mesto na kome bi mogao da obavlja rad. Pravo na jubilarnu novčanu nagradu zaposleni ostvaruje radom u radnom odnosu, a pošto tužilac nije radio u relevantnom periodu, sledi da on nema pravo na isplatu nagrade.
Neosnovani su navodi revizije tužioca da mu pravo na jubilarnu nagradu pripada kao licu koje je u radnom odnosu kod poslodavca, jer uslov za isplatu jubilarne nagrade nije sam radni odnos. Suprotno tim navodima revizije revidenta, odredba člana 44. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“, br. 25/15...34/18), propisuje pravo zaposlenog na jubilarnu novčanu nagradu u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji prema objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike za poslednji mesec u prethodnoj kalendarskoj godini u odnosu na kalendarsku godinu u kojoj se jubilarna nagrada ostvaruje, tako da se isplaćuje, pod tačkom 1, za 10 godina rada u radnom odnosu u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa. Dakle, nije dovoljno da zaposleni bude u radnom odnosu kod poslodavca, pošto je pored radnog odnosa zakonom propisan uslov da zaposleni i radi, a to ovde nije slučaj, jer tužilac ne radi. S tim u vezi, revident neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.
Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom člana 414. stav 1. ZPP-a.
Predsednik veća - sudija
Branko Stanić, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
